Bio sam Saddamov urednik

Saad al-Bazzaz je vodio novine i televiziju za Saddama Husseina, i često rizikovao život. Sada u Iraku objavljuje nove novine

Pritisak pred sastanak urednika bio je toliko zastrašujući da su se mnogi novinari osećali kao da izlaze pred sud koji ima pravo da ih osudi na smrt. Ali za Saada al-Bazzaza, bivšeg direktora iračke državne televizije i glavnog urednika vodećih bagdadskih novina, pretnja je bila toliko stvarna da je morao da iznalazi vesti koje će se dopasti Saddamu Husseinu i njegovom sinu Udayu.

Kao glavni urednik vodećeg bagdadskog dnevnika, al-Jammhoria, tokom 1990-92, al-Bazzaz je bio obavezan da se regularno sreće sa Udayem, Saddamovim despotskim starijim sinom, u čijem je vlasništvu bila većina medija. Do Saddamovog svrgavanja, Udayeva lična medijska imperija sastojala se od dva dnevnika, sedam nedeljnika, dva mesečnika, jednog TV kanala i jedne radio stanice. Monopolom nad reklamama finansirao je svoj notorni život plejboja – privatni zoološki vrt i tako to.

Bazzaz se posebno seća jednog događaja sa Udayem, medijskim baronom sa pozlaćenim kalašnjikovim: "Na jednom uredničkom sastanku bio je van sebe od besa zbog jednog članka koji sam objavio u novinama, i tada je izvadio pištolj,"priseća se uz jezu. "Možete da zamislite našu reakciju kada krenuo da maše njime urlajući na nas. Posle toga, svaki dijalog s njim bio je nemoguć."

Tri godine kasnije, al-Bazzaza umalo nisu pogubili Saddamovi saradnici. Kao ministar za informisanje, bio je pozvan na sastanak sa diktatorom u jednu od njegovih raskalašnih vila u predgrađu Bagdada. Iako se tokom prethodne decenije često viđao sa Saddamom, ubrzo je postalo jasno da je on postao druga publika. Saddam, u punoj vojnoj uniformi, mirno je stajao iza velikog radnog stola. al-Bazzaza je uhvatila panika. Uopšte nije bilo neobično da visoki civilni službenici "nestanu" nakon što se zaključi da su postali problematični. Jedno vreme, al-Bazzaz je vodio meku-premeku kampanju kako bi ubedio Saddama da u nekoj meri dozvoli slobodu štampe. Da li je prešao granicu?

Predsednik ga je hladno upitao za zdravlje. U Saddamovom prisustvu postojalo je zlatno pravilo. Govori samo kad ti se direktno obrati. al-Bazzaz je odgovorio da se vrlo dobro oseća. Ubrzo je postalo jasno čime je razljutio diktatora. Iračka državna televizija i radio svakoga dana emitovali su sladunjave stihove i pesme u Saddamovu čast. Većina toga je bilo loše i žalosno, pa je al-Bazzaz tokom poslednjih nekoliko nedelja naložio producentima da najgore izostave. Saddam je želeo da zna zašto. "Ko ti je dozvolio da odlučuješ?" prosiktao je. "Ko si ti da ne dozvoliš ljudima da izražavaju osećanja koja imaju prema meni?"

U tom trenutku al-Bazzaz se uplašio da će biti pogubljen. Ali nakon stanke, predsednik je potegao pitanje slobode štampe, i zatim ministra koji se tresao od straha obavestio da neće biti nikakvog smanjenja kontrole. Sledećeg dana, irački narod je ponovo dobio pun tretman stihova i pesama u slavu Predsednika.

Premotajmo 14 godina unapred, do marta ove godine – neposredno pred rat – u londonskom kvartu Ealing, al-Bazzaz sedi za stolom skučene kancelarije svojih novina na arapskom jeziku, Azzaman Daily. Na zidovima su okačeni portreti svih važnijih arapskih lidera u proteklih 20 godina, uključujući sirijskog predsednika Assada, pokojnog jordanskog Kralja Husseina i Yassera Arafata.

Ubrzo nakon incidenta sa Udayem i njegovim pištoljem, al-Bazzaz je izbegao iz Iraka sa još 150 novinara. Živeo je u Jordanu i SAD, pre nego što je otišao u London, gde je započeo izdavački biznis, opskrbljujući novinama mnoge izbegle Iračane širom sveta.

Rođen u Mosulu 1952, al-Bazzaz je bio novinar i pisac sa objavljenim knjigama kada je u svojim dvadesetim godinama prvi put sreo Saddama, koji je tada bio potpredsednik Revolucionarnog komandnog saveta partije Ba'ath. Intirgantno, političar u usponu želeo je da razgovara o književnosti. Rekao je da je tokom boravka u zatvoru pročitao sve romane Ernesta Hemingwaya i da mu se naročito dopala knjiga Starac i more. al-Bazzaz je, priseća se, bio impresioniran.

Tokom decenija koje su usledile, imao je prilike da diktatora posmatra u bliskom kontaktu. "Pred kraj sam zaključio da Saddam zaista misli da je polubog, i da su 25 miliona Iračana niži oblici ljudskih bića," kaže. "On potiče iz izolovanog sela (al-Away, u blizini Tikrita) gde ljudi nisu imali ništa i gde su se osećali građanima drugog reda. Kada su on i njegovi rođaci došli u grad, koristili su nasilje da bi došli do onoga što žele. Mi imamo izreku – kao slon u muzeju stakla. Oni ne trepnuvši uništavaju sve oko sebe.

Nastavlja: "Vremenom, Saddam je uobrazio da uživa božansku zaštitu i da mu je Bog u mnogo navrata spasio život. Zbog toga je smatrao da je odabran da bude ne samo predsednik Iraka, već i da vlada izvan granica Iraka i da se suprotstavi imperijalizmu Zapada."

Koliko je bio težak život novinara pod Saddamom? "Fer je reći i da novinari nisu bili omiljeni i da je uvek bilo teško raditi, ali situacija se umnogome pogoršala kada je Uday preuzeo većinu medija. Taj tip nije imao nikakve veze sa novinarstvom, ali je shvatio da je to moćan način da kontroliše mnjenje iračkog naroda. Vrlo dobro je znao da veliki broj novinara ne podržava njegovog oca. Danju oni su tiho obavljali svoj posao… Noću, mnogi su radili protiv režima."

Nekoliko onih koji su na ovaj ili onaj način kritikovali režim, koliko god minorna bila njihova aktivnost, bili su ućutkani. Jedan novinar zaposlen al-Bazzazovoj londonskoj redakciji opisao je kako su kolege nestajale bez traga. Neki su premlaćivani i prećeno im je pogubljenjem. Drugi su eliminisani ili su uspeli da pobegnu iz zemlje, prepuštajući svoje porodice Udayevoj krvavoj osveti.

Kada je 1991. sastavljen nacrt zakona kojim je trebalo da se olakšaju restrikcije štampe, al-Bazzaz je upitao Saddama da li odista namerava da ga primeni. "Saddam se razbesneo i rekao, 'Kako možeš da me pitaš takva pitanja? Je l ti misliš da sam ja ozbiljan s takvim zakonom? Je l misliš da irački novinari kao ti zaslužuju slobodu da govore šta hoće? Ni govora! Ovaj nacrt zakona je privremena mera da vidimo ko se krije i čuva svoje ideje u mraku.'" "U tom trenutku," nastavlja al-Bazzar, "shvatio sam da predsednik Iraka pokušava da napravi zasedu svojim kritičarima i iz medija počisti sve disidente."

Tri meseca nakon našeg susreta, Saddam je svrgnut a Amerikanci tenkovima ušli u Bagdad. al-Bazzaz se javlja na svoj mobilni telefon dok vozi kroz iračku prestonicu. Dok se loša veza neprestano prekida, on mi objašnjava kako je svoj izdavački biznis prebacio u Irak, gde u Bagdadu i Basri izdaje Azzaman Daily. Probuđeni apetit medija gladne srednje klase se probudio, objašnjava, i tiraž mu je skočio na čitavih 60,000 primeraka dnevno.

 Maloborojno osoblje, među kojima ima i žena, proizvodi do 20 stranica vesti, ali i druge projekte među kojima su časopisi i jedan kablovski TV kanal. "Ne možemo osoblje tako brzo da istreniramo," kaže osmehujući se i dodaje da regrutuje lokalne novinare i tehničare. "Ljudi ovde posle 30 godina totalitarne države očajnički žele neutralnu i slobodnu štampu." Kada sam ga upitao da li zna gde se nalazi Saddam i da li je uopšte živ, njegov mobilni ponovo gubi kontakt. Možda je to jedina vest koju Saad al-Bazzaz ne želi da podeli.