U Srbiji život na odloženo

Velika trgovačka rasprodaja ove godine počela je mesec dana ranije nego što je uobičajeno. U Beogradu skoro da nema prodavnice na čijem izlogu ne piše: “Sve u pola cene” ili “Odobravamo kredit”. Nije retkost da se uz popust zajedno ponudi i otplata na više mesečnih rata. Samo u centru grada, u ekskluzivnoj prodavnici italijanske obuće, uz popust od 50 odsto nudi se i otplata na tri mesečne rate. To je dobra vest, kažu Beograđani, jer u našoj zemlji nema više od dva odsto građana koji mogu da sebi priušte i hranu i smeštaj i da im ostane nešto džeparca. S njima se slažu i statističari koji su izračunali da 20 odsto građana živi u siromaštvu, a da 58,4 odsto zaposlenih kući donese tek toliko para da kupe namirnice iz minimalne potrošačke korpe. U armiju kupaca na odloženo ili kredit spadaju upravo oni čija je zarada ravna republičkom proseku, tako da statističari računaju da se polovina Srbije izdržava na odloženo plaćanje.

Nije retkost da upravo u komšiluku ostavljamo naše nezarađene pare, odnosno da se zahvaljujući lokalnoj maloj prodavnici održavamo u životu, tvrde anketirani Beograđani. Reč je o popularnoj trgovini na crtu.

U poslednje vreme, broj takvih prodavnica je manji - što zbog zakona, što zbog sve učestalije prakse, proizašle iz opšteg siromaštva, da komšije često zaborave da vrate dug. Trgovci su, zato, smislili novi metod. Crta je ostala, ali se mora ostaviti ček kao depozit. Tako kupac se obavezuje na kupovinu u istoj prodavnici dok ne potroši vrednost čeka, a prodavac sigurnost da će robu neko kupiti, a mi platiti. Nije retkost da u lokalnim prodavnicama trgovci dozvoljavaju i kratkoročne kredite. Tako, ako se poznajete sa šefom prodavnice možete dobiti otplatu tri meseca, ali da račun ne prelazi 10.000 dinara.

Na takozvanu crtu, kako nam je posvedočeno u jednoj manjoj prodavnici u centru Beograda, robu pazare svi. Među kupcima uz penzionere i radnike različitih zanimanja, ima dosta doktora, pa čak i lokalnih političara. Najčešće se kupuju prehrambeni proizvodi. U korpi se nađu uz hleb i suhomesnati proizvodi, mleko, pa čak i jaja. Potrošači se zadužuju do sledeće plate ili penzije, koje obično kasne.

U prodavnici koju smo obišli dug potrošača je 126.000 dinara, a najveći pojedinačni dug je 30.000 dinara. Najviše duguju, kako kaže trgovac u toj radnji, oni koji para imaju najviše. Redovne platiše su penzioneri i običan svet koji na taj način zadržavaju mogućnost da i sutra kupe na crtu.

Sve to je pokazatelj da se srednja klasa u Srbiji istopila. U zemlji tek 12 odsto zaposlenih ima platu veću od republičkog proseka, a to je upravo grupacija koja se u razvijenom svetu označava kao srednji stalež. Da nije čekova, kredita i odloženog plaćanja, kaže većina, pitanje je kako bi preživeli.

Verice Stevović, dugogodišnja tekstilna radnica, sa setom se priseća srećnijih vremena. Danas, kaže, radi ne za jedan rukav, već za manžetnu. Verica tvrdi da nije čekova da ne bi uspela da ishrani porodicu.

- Međutim, i tu je potrebna umetnost preživljavanja. Plata je očajno mala. Dobijam samo dva čeka mesečno. Čim ih dobijem, odmah ih i upotrebim. Nakupujem što više neophodnih stvari i tako životarim iz meseca u mesec. Moram tako, imam malo dete i moram da mu dam da jede. Upadnem u minus, pa se onda iščupam, pa onda opet u minus i tako u krug, ali i to mi znači - kaže Verica Stefanović.

U situaciji kada 192.000 zaposlenih u Srbiji svakodnevno odlazi na posao, a plate ne prima mesecima i kada većina domaćinstava ima primanja od 6.000 do 12.000 dinara, plaćanje na odloženo predstavlja način preživljavanja za veliki broj porodica. Kada se od tih malih plata poplaćaju računi za stan, struju i telefon ostane nedovoljno za hranu, pa su ljudi prinuđeni da životne namirnice kupuju na odloženo, čime praktično unapred troše i ono što još nisu zaradili.

- Čekovima se operiše da bi se preživelo, međutim na taj način zapravo se više troši nego što se zarađuje. U svetu se ljudi ne ponašaju tako već, troše u granicama svojih primanja. Međutim, zbog situacije kod nas ovakav način preživljavanja postao je uobičajen već godinama i u njemu mnogi nalaze spas. Stanje je takvo da neki moraju ući i u minus, iako znaju da zbog toga slede sankcije, ali u uslovima u kojima mi živimo, mnogi su i na to prinuđeni, kaže za “Blic” dr Vladana Hamović, rukovodilac odeljenja za makroekonomska istraživanja Instituta za istraživanje tržišta.

Hamovićeva dodaje da su i trgovinske firme prinuđene da prave ustupke prema kupcima, kako bi uopšte uspele da prodaju robu.

Ona međutim upozorava na činjenicu da i ovako male plate koje imamo nažalost još nisu rezultat rasta proizvodnje i rastu više nego što proizvodnja može da ih pokrije.

- Neki pomaci nabolje jesu zabeleženi, ali to je manje od onoga što smo očekivali. Valja reći da smo mi tek u trećoj godini tranzicije koja je po pravilu najteža, a boljitak se obično oseti tek u petoj godini tog prelaza - kaže Vladana Hamović.

Mirosinka Dinkić, rukovodilac odeljenja za socijalnu politiku G17 Instituta za “Blic”, navodi da su se ranije na odloženo plaćanje uglavnom kupovale skuplje stvari, a sada se ovaj način plaćanja koristi za kupovinu hrane.

- Plaćanje čekovima u stvari je mač s dve oštrice. Kada jednom uđete u taj krug, onda rate stalno dospevaju i s vaših prihoda skida se deo sredstava. Tako imate utisak da je vaš standard veći nego što zapravo jeste, jer zaboravljate da ste u stvari stalno zaduženi. S druge strane, prekomerno plaćanje čekovima može biti i opasno, jer onaj ko kupuje na odloženo računa da će i za mesec-dva, kad čekovi stignu za naplatu, imati ako ne veća ono bar ista primanja kao i u trenutku kada ispisuje ček. Međutim, tržišna privreda ne garantuje uvek ista primanja, a da ne govorimo o tome koliko kod nas plate kasne ili šta u situaciji ako u međuvremenu dobijemo otkaz. Zato smatram da se sa čekovima treba ozbiljnije i disciplinovanije ponašati i potrošnju svesti u okvire svojih primanja - upozorava Dinkićeva.

Kupovinom na odloženo plaćanje, upozoravaju stručnjaci, između ostalog se povećava tražnja, što doprinosi održavanju visokih cena pojedinih proizvoda (ulja, na primer) koji su kod nas skuplji nego u okruženju i skuplji nego što je to realno.

- Na taj način građani i nesvesno učestvuju u održavanju nerealno visokih cena i zato svako ko nije prinuđen da plaća na ovakav način to ne bi trebalo ni da radi - smatra Mirosinka Dinkić uz opasku da mi zapravo kupujemo mnogo više nego što naša platežna moć dozvoljava.

Verica Stevović kaže da zna da pojedina trgovinska preduzeća daju robu na odloženo plaćanje i do 60 dana i žali se da nema uvek vremena da traži takve prodavnice.

- Tamo gde ja živim ima samo privatnih radnji, pa tu najčešće i kupujem. Dete mi je malo i onda moram da žurim kući i nemam vremena da tražim jeftinje prodavnice i povoljnje uslove plaćanja.

Verica, kao i većina građana Srbije, strahuje pred mogućnošću da jednog dana neko ukine odloženo plaćanje čekovima. Verica kaže da bi to bio kraj za većinu domaćinstava. Ipak, malo se smirila, kaže kada je čula dobru vest da je Narodna banka Srbije smanjila visinu obaveznih rezervi komercijalnim bankama, kojima sada ostaje 2,5 milijarde dinara koje mogu da iskoriste za kreditiranje građana i privrede.

Verica želi da poveruje da će Vlada održati reč i da neće biti inflacije.

- Ako bi se ponovo vratili u doba one hiperinflacije iz 1993. godine mislim da niko ne bi preživeo. U slamaricama para više nema. To treba da zna svaka vlast - kaže Verica Stevović.

Polovina građana kupuje na kredit

U prodavnicama “Pekabete” roba se može pazariti na odloženo plaćanje od 60 dana. U ovoj trgovinskoj kući kažu da od njihovog celokupnog prometa na plaćanje na odloženo otpada između 50 i 60 procenata.

Robu na odloženo plaćanje od dva meseca daju i u “Maksiju”, dok taj rok ukoliko se plaća “maesto” karticom “Delta banke” iznosi 90 dana. Plaćanje na odloženo učestvuje u ukupnom prometu “Maksija” sa 55 odsto.

Tihomir Todorovic iz “C marketa” kaže da se u lancu njihovih samoposluga na odloženo meže kupovati preko C kartice na 60 dana. Čekom se može platiti odloženo na 35 dana, a 60 dana otplate moguće je samo u trgovinama koje graniče s konkurencijom. Todorović kaže da u ukupnom prometu “C marketa” na plaćanje čekovima otpada 29,5 odsto mesečnog pazara, a zajedno s karticama to čini 40 odsto prometa.