Razočarani politikom zabrinuti za opstanak

Povećava se broj onih koji ne znaju za koju stranku bi glasali i onih koji najavljuju apstinenciju. Evropska unija najbolje plasirana međunarodna institucija. Albanci najmanje prihvaćen narod u Srbiji

Više od polovine građana Srbije nezadovoljno je Ustavnom poveljom, ekonomski problemi ih najviše brinu, a Srbi su nešto simpatičniji Crnogorcima nego obratno. Ovo su samo neki od rezultata obimnog istraživanja koje je krajem prošle godine za potrebe Evropskog pokreta u Srbiji sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka.

- Procenili smo da je potrebno da, nezavisno od Vlade, političkih partija i evropskih institucija, dobijemo sliku o tome kako građani Srbije razmišljaju o najbitnijim problemima sa kojima se suočavaju - objašnjava za "Glas" Danijel Pantić, generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji. Prema njegovim rečima, osnovni cilj je da na osnovu rezultata istraživanja bude podstaknuta javna debata, a da ovi podaci posluže Vladi i nevladinim organizacijama kao osnova za nove projekte.

U poslednje dve godine sve više građana nezadovoljno je ekonomskim, a sve manje političkim pitanjima. Siromaštvo, nezaposlenost i skupoću kao najveće probleme ističe 44 odsto građana. Svaki šesti ispitanik najviše brine zbog kriminala i korupcije, dok bolne i spore ekonomske reforme tište 14 odsto građana. Tek posle ovih problema dolaze pitanja koja nisu vezana za ekonomiju - politički sukobi (10 odsto), nedovoljne političke reforme i nesloga u narodu (po četiri odsto).

Ovakvi rezultati karakteristični su za društva rane i zakasnele tranzicije. Stanovništvo je preokupirano borbom za materijalnu egzistenciju, ali je, usled prethodnih, nerealno visokih očekivanja, kad-tad moralo da dođe do nezadovoljstva političkim akterima.

U vreme kad je istraživanje sprovođeno, Ustavna povelja još nije bila usvojena, ali to nije sprečilo čak 51 odsto građana da se negativno odrede prema ovom dokumentu. Interesantno je i to da čak trećina nema stav prema Povelji.

- Ljudi su otupeli od političkih problema. Ustavna povelja rađena je veoma dugo i što je bitnije, na netransparentan način. U javnosti se sve znalo o nesuglasicama unutar Ustavne komisije, ali gotovo nigde nije bilo radnih papira iz kojih bi se videlo šta Povelja sadrži. Izostala je i šira društvena diskusija o ovom problemu. Građane niko nije pitao za mišljenje i stiče se utisak da politička elita nije želela da dodatno komplikuje stvar javnom raspravom - kaže Pantić.

On, ipak, smatra da ni sada nije kasno da se objasni šta pojedine odbredbe Ustavne povelje konkretno znače za građane, za njihova prava i slobode.

Istraživanje je pokazalo ono što je utvrđeno i na prošlogodišnjim predsedničkim izborima u Srbiji - za njihov neuspeh nije kriva slaba motivisanost za izlazak na birališta, jer redovno glasa oko četiri petine glasača, već prevashodno nepovoljne pretpostavke sistemske prirode, kao što su neažurirani birački spiskovi i objektivna nemogućnost izvesnog broja glasača da ostvare svoje biračko pravo.

Duboka politička kriza u Srbiji ne dovodi do kristalizacije izborne orijentacije građana. Naprotiv, povećava se broj onih koji ne znaju za koju stranku bi glasali i onih koji najavljuju apstinenciju. Oko 23 odsto glasača je neodlučno, 18 odsto apstinira, a od onih koji su opredeljeni, najveći broj podržava DSS, koji ima tek nešto manje birača nego sve ostale stranke zajedno. Podrška Koštuničinoj stranci se tokom prošle godine stabilizovala na četvrtini biračkog tela.

Prerastanje G 17 plus u stranku gotovo je prepolovilo broj pristalica DS-a, što nije neočekivano, s obzirom da se u oba slučaja radi o ljudima sličnog socio-ekonomskog profila. Reč je uglavnom o najproduktivnijem delu populacije, liberalno-demokratske i proevropske orijentacije. Broj pristalica ostalih partija DOS-a uglavnom je bio u manjem padu.

- Građanima je dosta toga da budu taoci političara u njihovim svakodnevnim manevrima. Ideja reformske koalicije, koja smenjuje autokratski režim i dobija mandat da sprovede svoj program, rastočila se kroz proces političke konkurencije. Političari se takmiče, umesto da stvaraju politički konsenzus oko reformi. Državni funkcioneri se, pre svega, ponašaju kao predstavnici svojih partija, a tek na drugom mestu im je konkretan posao koji treba da odrade - objašnjava Pantić razloge apatije u biračkom telu.

Građani Srbije ne veruju međunarodnim institucijama i organizacijama, pokazuje ovo istraživanje. Izuzetak je jedino Evropska unija, oko koje je javno mnenje gotovo podeljeno. Iako su velika očekivanja od EU posle smene režima 2000. godine brzo splasnula, u poslednje vreme ipak raste poverenje u Uniju.

- Globalni cilj pristupanja EU, koji je prihvaćen u narodu, nije dovoljan sam po sebi. Podrška ulasku u Uniju je široka, ali plitka. Neophodno je da Vlada mnogo aktivnije propagira koncept evropske integracije i to šta on konkretno znači za običnog čoveka - kaže generalni sekretar Evropskog pokreta u Srbiji. Prema njegovim rečima, nevladine organizacije u tom procesu imaju nezamenljivu ulogu, ali im je pritom pomoć Vlade dragocena. Kao primer, Pantić navodi Sloveniju, gde se propagiranjem evrointegracije bavi koalicija nevladinih organizacija, koju finansira slovenačka Vlada.

Kad je reč o drugim međunarodnim organizacijama, prema UN, OEBS-u i Partnerstvu za mir preovladava nepoverenje, a najviše pobornika imaju među Muslimanima-Bošnjacima, Mađarima i Albancima. To se objašnjava činjenicom da su standardi zaštite manjinskih prava znatno viši kada se uđe u proces evropskih integracija. Najslabiji rejting imaju NATO i Haški tribunal, koji, kao deo sistema Ujedinjenih nacija, verovatno snižava i percepciju te organizacije, baš kao i njihov protektorat na Kosovu.

Poverenje u nevladine organizacije među građanima Srbije kreće se između niskog i srednjeg, u poređenju sa poverenjem u druge institucije. Više od četvrtine građana nije dovoljno obavešteno šta su NVO ili je prema njima ambivalentno. U poslednje dve godine poverenje u NVO blago opada, a nepoverenje ubrzano raste. Taj rast se objašnjava delovanjem mnogih faktora, između ostalog međusobnim obračunima predstavnika političkih partija i njihovim dodvoravanjem konzervativnom delu biračkog tela, eksponiranjem pojedinih NVO u političkim i nepopularnim aktivnostima, pa čak i kompromitovanjem izvesnih funkcionera NVO.

Poseban deo istraživanja posvećen je etničkoj distanci koju jedni prema drugima imaju predstavnici 14 naroda koji žive u Srbiji i u okolnim zemljama, kao i Kinezi. Kao kriterijum je uzeta spremnost na druženje sa pripadnicima drugih nacija.

Kod jedne trećine Srba postoji ova distanca, ali se navodi da to i nije mnogo, imajući u vidu sve što se u poslednjih petnaestak godina događalo na ovim prostorima. Kao najbliskije sebi (po religiji, tradiciji, sličnom mentalitetu, zajedničkim neprijateljima), Srbi doživljavaju Crnogorce, Grke i Makedonce. Najveći procenat distanciranja zabeležen je prema Muslimanima-Bošnjacima i Hrvatima (po 43 odsto) i Albancima (58 odsto). Albanci su, inače, najmanje prihvaćeni u Srbiji. Jedino ih Muslimani-Bošnjaci ne stavljaju na dno lestvice spremnosti za druženje. Srbi sve narode prihvataju manje nego oni njih, što je čest slučaj u zemljama sa izrazito većinskim narodima i ne naročito brojnim manjinama.

Opozicija i siromašni najskeptičniji prema NVO

Apsolutna većina onih koji imaju poverenja u NVO postoji jedino među pristalicama G 17 plus, očigledno zato što je ova partija nastala iz jedne od najpoznatijih NVO. Najskeptičniji prema NVO su simpatizeri opozicije, stari, nekvalifikovani i siromašni. Znatno manje građana spremno je da se angažuje u radu političkih partija na rešavanju problema u njihovim sredinama nego kroz eventualno angažovanje u radu NVO sa istim ciljem (15 prema 26 odsto).

O istraživanju

Istraživanje je sprovedeno u periodu od 16. do 25. decembra 2002. godine na teritoriji Srbije bez Kosova i Metohije. Intervjuisano je 2.057 punoletnih građana, u 103 slučajno odbarane mesne zajednice u 68 opština, a primenjen je stratifikovani troetapni kvotni model uzorka.