Dok jurimo za liderom

Amerika je svetski ekonomski lider već više od 100 godina. Prema ekonomskim teorijama, zapadna Evropa bi trebalo da je po standardu odmah za SAD. A opet, prosečni bruto nacionalni proizvod (GDP) po glavi stanovnika u Evropskoj uniji, meren paritetom kupovne moći, čini samo tri četvrtine američkog. Popularno objašnjenje je da su evropske firme manje produktivne, jer su ograničene propisima koji regulišu tržišta rada i robe. Međutim, evropska produktivnost merena autputom po radnom času maltene da dostiže američku. Ako su, s druge strane, Evropljani toliko produktivni, zbog čega su očevidno toliko siromašniji od Amerikanaca?

Američko "produktivno čudo", o kojem se toliko govorilo krajem devedesetih, stvorilo je pogrešan utisak da Evropa prilično zaostaje za Amerikom. Istina je da je od 1995. godišnji prosek američkog GDP-a po radnom satu porastao za 1.9% u odnosu na samo 1.3% u Evropskoj uniji. Međutim, ako se posmatra neki duži period u poslednjih pedeset godina, rast evropske produktivnosti nadmašio je američku. Od 1990. američka produktivnost je uvećavana za 1.6% godišnje; evropska za 1.8%. Od 1950. prosek rasta američke produktivnosti iznosio je 2%, a evropske 3.3%. Prema podacima koje je objavio Conference Board, Belgija, Francuska, Nemačka, Irska i Nizozemska se sve hvale višim autputom po času u odnosu na Sjedinjene države. Prosečna produktivnost u EU još uvek je niža za 7%, i to mahom zbog niže produktivnosti u Britaniji, Španiji, Grčkoj i Portugalu – taj jaz se u poslednjih deset godina smanjuje.

Međutim, smanjenje razlike u produktivnosti nije se odrazilo na standard života meren količinom GDP po glavi stanovnika. Analiza Roberta Gordona, ekonomiste sa Univerziteta Northwestern, pokazuje kako su od sredine 19. veka do pedesetih godina evropska produktivnost i GDP po glavi stanovnika padali u odnosu na Ameriku. Nakon toga dolazi do oporavka i produktivnost dostiže američki nivo. S druge strane, GDP po glavi stanovnika je rastao velikom brzinom do 1970. kada je pao na 77% američkog.

Taj nalet evropske produktivnosti od 1950. mahom se objašnjava posleratnom obnovom i zadocnelom eksploatacijom električne energije i masovne proizvodnje automobila – 40 godina posle Amerike. Postavlja se pitanje zbog čega evropski GDP po glavi stanovnika toliko zaostaje za produktivnošću. Nemački GDP po radnom času je za 1% viši nego u Americi, ali je njen GDP po osobi za 25% niži. Glavni razlog leži u činjenici da je u Evropi drastično smanjen prosečan broj radnih časova. Takva situacija delom odražava povećanu stopu nezaposlenosti, ali osim toga ona reflektuje i želju za kraćom radnom nedeljom i dužim godišnjim odmorima.

Detaljnija analiza životnog standarda, koja bi se zasnivala na ekonomskom blagostanju pre nego na sirovom GDP-u, tvrdi Gordon, pripisala bi deo vrednosti dužoj evropskoj dokolici. Međutim, pitanje je u kojoj meri su negativni efekti kraće radne nedelje na evropski GDP po glavi rezultat slobodne volje građana da idu na duže godišnje odmore nego poslom pretrpani Amerikanci, a koliko posledica pritiska sindikata i vladine politike obaveznog ograničenja radne nedelje. Gordon pretpostavlja da jedna trećina raskoraka između evropske produktivnosti i GDP po glavi, u odnosu na Ameriku, predstavlja slobodno izabranu dokolicu. Korigovan za ovaj iznos, evropski prihod po glavi ne iznosi 77% (što je zvanična cifra) nego 82% američkog.

200 načina da kažemo sir

A tu nije kraj, kaže Gordon. Pošto je GDP po glavi korigovao za dužinu ekstra dokolice, obrušio se na sam GDP. Gordon tvrdi da se u poređenjima GDP-a precenjuje američki životni standard, a potcenjuje evropski. Na primer, američka klima je mnogo surovija nego evropska pa se shodno tome troši više novca na klima uređaje i grejanje. Taj ekstra trošak doprinosi povećanju GDP-a, ali ne povećava blagostanje. Osim toga, Amerika troši veći deo svog GDP-a na obezbeđivanje privatnih kuća i kancelarija, u glavnom zbog više stope kriminala. U najvećem delu Evrope takvi troškovi su manje potrebni. Ogromni troškovi izdržavanja 2 miliona osoba u američkim zatvorima (što je proporcionalno znatno više nego u Evropi) takođe doprinosi uvećanju američkog GDP-a u odnosu na evropski, ali ne i njenog bogatstva.

Sledeći faktor je veća rasutost američkog stanovništva po ogromnim, prostranim metropolama u kojima je automobil često jedino prevozno sredstvo. To nije uvek rezultat ličnog izbora, već mera javne politike kao što je obezbeđivanje ogromnih subvencija za izgradnju autoputeva po periferijama, a gotovo nikakvih za javni prevoz. Ista je stvar sa lokalnim zakonima koji u određenim zonama ograničavaju minimum stambenog razvoja. To sve vodi višim troškovima za puteve i energiju, a samim time i višem GDP-u. Preimućstvo kompaktnijih gradova i frekventnijeg železničkog i autobuskog saobraćaja u Evropi ne ide u prilog njenom GDP-u.

Gordon ide još dalje, i tvrdi da treba da uzmemo u obzir vrednosti koje, na primer, Francuzi troše na raznovrsnost. Oni štite male, lokalne prodavnice da bi mogli da kupe 200 vrsta sira. Amerikanci bi mogli da uzvrate da njihovi delikatesni supermarketi prodaju sir iz celog sveta, ali Gordon (Amerikanac, upamtimo) odgovara da većina Amerikanaca živi veoma daleko od tih prodavnica, a one inače postoje samo na obodima velikih i bogatih gradova. GDP ignoriše ovakva poređenja.

 Ako se uzme u obzir da Amerikanci arče veliki deo svog bogatstva na grejanje, klima uređaje, zatvore i slično, a da Evropa s druge strane mnogo investira u javni transport, tvrdi Gordon, može se reći da je maltene polovina sadašnje razlike u životnom standardu između Amerike i Evrope iluzorna, pod uslovom da se izražava kao GDP po glavi stanovnika. Dodajmo tome vrednost njihove ekstra dokolice i evropski životni standard će biti samo za 8% niži od američkog, a ne 23% kao što govore zvanični podaci.