Koji sve generali Vojske Jugoslavije po svetu trguju oružjem

Savezna direkcija za promet proizvoda s posebnom namenom (Jugoimport-SDPR) donedavno je za novinare bila neosvojiva tvrđava. Za neupućene, reč je o, za poslednjih 50 godina, najtajanstvenijoj državnoj instituciji, jedinoj u SR Jugoslaviji koja je ovlašćena za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom. Pored ogromnog obrta i profita koje dobacuje trgovina oružjem, ovaj posao prate i tajanstvene, „lekareovske“ priče o obaveštajcima, „šarenim“ političarima, basnoslovno bogatim trgovcima, ali i raznim lokalnim i međunarodnim probisvetima koji na sve načine pokušavaju da uđu u biznis s oružjem. „Blic News“ je u otvorenom razgovoru sa direktorom SDPR-Jugoimporta general-potpukovnikom Jovanom Čekovićem uspeo da otvori bar deo priče o trgovini oružjem na balkanskom prostoru tokom ratnih 90-ih, ali i danas kada je trgovina naoružanjem i opremom još uvek najunosniji posao u Jugoslaviji.

U nameri da što više za javnost otvorimo najveću jugoslovensku kuću koja se bavi trgovinom naoružanjem i opremom i koja je referentna i u svetskim okvirima, našem sagovorniku generalu Jovanu Čekoviću, prvom čoveku SDPR, nije bilo drago kada smo ga pitali da li je jedan od najbogatijih ljudi u Jugoslaviji.

- Na osnovu čega to pitate? - odgovorio je Čeković - Ako računate da je zgrada SDPR moja, onda jesam najbogatiji. Verujte da ste vi prvi novinar koji mi je postavio to pitanje. Možda je neko izvlačio zaključke iz profitabilnosti ovog posla, ali bih voleo da mi to neko kaže i pokaže moje bogatstvo.

Kako ste osam godina opstali na čelu SDPR budući da se može čuti da su na vašoj smeni radili Nikola Šainović i Mirjana Marković?

- Nikola Šainović me je patološki mrzeo, ali dobro. Ovo je vrlo interesantna kuća, za koju mnogi misle da ima mnogo para. Gde god su neki tražili Miloševićeve pare, mislili su da smo i mi tu negde blizu. Videli su ovu lepu kuću (zgradu SDPR na novobeogradskom Bulevaru umetnosti) na koju ja zdušno gledam i brinem se o njoj kao pravi srpski domaćin. Sve ovo u SDPR smatram svojim. U svetu, inače, imam visok rejting jer nikad nikoga nisam prevario i sve što sam obećao, to sam i ispunio. Da nije tako, odavno bih bio smenjen.

Kako spominjete najjače likove iz prošle vlasti, neverovatno je kako ste uspeli da se odbranite?

- Mnogi misle da je lako biti na čelu SDPR. Ja sam čovek iz ove kuće i prvi Srbin iz Srbije na ovom mestu. Svi su na ovo mesto dolazili, prolazili i odlazili, a ja nisam. Došao sam 1983. godine i do danas sam ovde. Napredovao sam od referenta, pomoćnika načelnika, načelnika sektora do direktora SDPR. Normalno je da sam 1994, od kada sam na ovom mestu, birao svoj kadar i otpustio sam sve što nije valjalo, oko sto ljudi. Postali smo zdrava kuća i, što je najvažnije, uspeli smo u proteklom periodu da sačuvamo SDPR, za razliku od „Geneksa“, „Ineksa“, „Progresa“...

Kako vam je to pošlo za rukom?

- Ne zato što smo bili pametniji nego zato što smo bili bolji domaćini i nismo se nikoga plašili, pa ni Mire Marković, za koju sam ja bio najveći srpski četnik. Šaja (Nikola Šainović - prim. aut.), Tomić (Dragan Tomić - „Jugopetrol“) i Unković (Slobodan Unković - nekadašnji ambasador u Kini) trebalo je da budu Mirini egzekutori. Kako sam opstao, ponekad se i sam čudim. Verujem u Boga i možda je Bog tako hteo.

Može se čuti da vas je godinama pratila Uprava bezbednosti VJ, posebno dok je na čelu te službe bio general Aleksandar Dimitrijević?

- To nije tačno. Normalno je da se ova kuća prati i ovo što mi pričamo možda se sluša i prevodi na nekoliko jezika. Mislim da je SDPR više bio pod prismotrom Resora državne bezbednosti, nego Uprave bezbednosti VJ. Uvek je neko iz Vojske bio u Upravnom odboru SDPR. Recimo, sedeo je general Vidoje Pantelić, nekadašnji pomoćnik načelnika Generalštaba VJ, a kasnije je od nas uzimao neke poslove i davao ih drugim firmama. Sada je ministar odbrane u našem Upravnom odboru, a jedno kraće vreme bio je i general Nebojša Pavković. Tako da su Vojska i Ministarstvo uvek znali šta SDPR radi.

Znači, niste imali problema s generalom Dimitrijevićem, nekadašnjim načelnikom Uprave bezbednosti VJ?

- Ne.

Kako objašnjavate da je sada na čelu Upravnog odbora SDPR, savezne institucije, funkcioner republičke vlade i ministar policije Dušan Mihajlović?

- Ne znam, mada bi stvarno bilo prirodnije da je neko iz savezne vlade predsednik Upravnog odbora. Recimo, ministar odbrane, jer smo mi firma koja najviše sarađuje s Ministarstvom odbrane.

Odakle onda Dušan Mihajlović?

- Ne znam. Možda je on rešenje za nekakvu raspodelu u Jugoslaviji, pa i republička vlada hoće da ima kontrolu nad SDPR.

Da li se na Upravnom odboru SDPR pominjala firma „Lutra“ i poslovi vezani za Dušana Mihajlovića?

- Ne. Nikada se Mihajlović nije raspitivao za poslove i nikada nije pominjao „Lutru“.

Šta znate o kupovini novih uniformi za policiju? Da li je taj posao dobila privatna firma „Mile Dragić“?
- O Miletu Dragiću i njegovoj firmi ne bih da pričam. Tog čoveka video sam dva puta u životu i o njemu gotovo ništa ne znam, osim da dosta radi i da je miljenik policijskog lobija.

Rekli ste da SDPR nije imao pristup u policiju, ali je lobi koji je snabdevao policiju ušao u VJ?

- Ušao je samo jednim delom, ali u ovom trenutku 30 firmi bavi se trgovinom opremom i naoružanjem i ne znam ko šta radi.

O generalskom lobiju u trgovini oružjem verovatno više znate?

- Šta, na primer?

Recimo o firmi „Intora“ iza koje navodno stoji general Života Panić, bivši načelnik Genralštaba VJ?

- General Panić se samo pridružio toj firmi koja se vodi kao Institut za strategiju i na čijem čelu je Mile Reljin. Drugi čovek firme je Mile Jovanović, bivši radnik SDPR. Još nekih pet-šest ljudi iz SDPR prešlo je u „Intoru“ koja pokušava da nam bude konkurencija, ali samo pokušava.

„Intora“, navodno, na svetskom tržištu nudi jugoslovenski tenk „vihor“?

- To je malo smešno da jedan civil nudi tenk, ali eto ljudi u „Intori“ imaju neki lobi i prodaju neke rezervne delove. General Života Panić je penzioner i šta će čovek ako može još nešto da zaradi, ja mu to ne zameram.

U generalskom lobiju u trgovini oružjem i opremom pominje se i bivši načelnik veze u VJ, general Ljubodrag Anđelković, to jest firma njegovog sina?

- Generala Anđelkovića sam dva puta u životu video i znam samo da je nešto radio sa Izraelom sa nekim Tadiranom. Normalno je da sam mu smetao, pa me je nešto, što je nedolično za jednog generala, pljuvao pred Anketnim odborom savezne vlade.

Kako je, pored specijalizovanih firmi i s obzirom na to da nema brodove i adekvatnu opremu za taj posao, SDPR dobio posao čišćenja Dunava od neeksplodiranih mina i bombi preostalih od bombardovanja NATO?

- Kada budete videli šta to SDPR ima od opreme i brodova, onda pitajte čiji su to brodovi, ljudi i roboti. Taj posao treba da obavi naša firma-kćerka PMS. Kod odlučivanja ko će da dobije posao nije bilo političkih partija, već je SDPR dobio posao čišćenja Dunava u konkurenciji 12 zemalja. Na konkursu su učestvovali i Generalštab VJ sa „Geneksom“, a mi smo radili sa Ministarstvom odbrane. Dunavska komisija je posao dala nama iako je „Geneks“ bio jeftiniji (1,2 miliona evra), a mi smo posao dobili za 1,8 miliona evra. Da nije bilo Generalštaba VJ i „Geneksa“, mogli smo da izvučemo još milion evra.

Da li je SDPR u trenutno najvećem poslu opremanja makedonske vojske?

- Ne, nijedan metak nismo prodali Makedoncima.

Vratimo se na takozvani generalski lobi. Šta znate o privatnim firmama za prodaju vojne opreme „Kofis“ i „Mikro“, iza kojih takođe stoje bivši generali?

- Koliko mi je poznato, Radoš Rubaković je direktor „Kofisa“. On je moj zemljak i pokušavao je već nekoliko puta da dođe kod mene, ali nije imao prolaz. Znam da zapošljava nekoliko penzionisanih generala, jednog iz Kopnene vojske, jednog iz mornarice, jednog iz Ratnog vazduhoplovstva i pokušava nešto da radi. Mešetari po svetu, i ja sam o tome obavestio nadležne organe. Sada, koliko znam, taj Rubaković pokušava nešto da radi u Libiji.

U pričama o biznisu s oružjem pominje se i penzionisani admiral VJ Novica Đorđević?

- On je savetnik u „Kofisu“.

Kakva je priroda te veze: ključni ljudi iz VJ sada su savetnici u privatnim firmama koje se bave prodajom naoružanja i opreme?

- „Kofis“ je, inače, dobijao dosta poslova oko prodaje brodova i rezervnih delova.

Kako?

- Eto, taj Novica je bio u mornarici i sada je deo poslova preneo u „Kofis“.

Šta znate o nekada visokorangiranom generalu VJ Jugoslavu Kočopeljiću, koji je sada navodno savetnik u firmi „Mile Dragić“?

- To sam i ja čuo.

Kako to komentarišete?

- Da bog sačuva. Bio sam zapanjen kada sam čuo da je jednu ulogu imao kada je bio pomoćnik ministra odbrane za vojno-privrednu delatnost (oružje - prim. aut.), a sada potpuno drugu kada sa sinom radi u privatnoj firmi „Mile Dragić“.

U biznisu s oružjem nalazi se i nekada najviše rangirani general VJ Vidoje Pantelić, koji je svojevremeno bio pomoćnik načelnika Generalštaba VJ?

- On je bio desna ruka generala Dragoljuba Ojdanića (nekadašnjeg načelnika GŠ VJ i ministra odbrane Jugoslavije), a sada je u sličnoj poziciji kao i general Kočopeljić, samo je Pantelić malo jači. Valjda vam je jasno zašto su u tim privatnim firmama i ja to ne bih želeo da objašnjavam. Početkom 90-ih na jugoslovenskim prostorima otvorio se eldorado za razne trgovce oružjem. Konkretno, u to vreme u luci Bar pojavio se nekakav libanski fantomski brod sa najsavremenijim oružjem.

Kakva je sudbina tog oružja jer ga sada Ministarstvo odbrane Libana potražuje od SRJ?

- Znam za to naoružanje koje je došlo u Luku Bar. Diskutabilna je vaša tvrdnja da se radi o najsavremenijem naoružanju i, koliko ja znam, to oružje nije bilo namenjeno nama. Trgovci, normalno, kupuju oružje i moraju da ga skladište radi dalje prodaje. Tu su bile razne špekulacije jedne ekipe koja je u Baru našla dobro utočište za dalje liferovanje tovara. Kasnije, kada je počeo rat, to oružje se zateklo kod nas. SDPR nije hteo da se meša oko toga, ali je Savezno ministarstvo odbrane u dogovoru sa trgovcima iz Libana odlučilo da se deo tog naoružanja kupi.

O kakvom oružju se zapravo radi?

- U tom brodu bile su uglavnom neke uniforme, rakete i pešadijsko naoružanje, koje je daleko od najsavremenijeg. Znači, deo tog naoružanja naša Armija je kupila, a deo još stoji u luci Bar. Taj aranžman je bio van naše kuće jer bez dokumentacije trgovina oružjem je uvek na ivici noža i mi nismo hteli da se mešamo.

Ko će sada da vrati ili nadoknadi to oružje?

- Koliko znam, nešto je plaćeno, ali ostalo stvarno ne znam i kako će to sada da se vrati.

Kako objašnjavate da je negde 1992-1993. najveći uvoznik oružja iz Rusije za potrebe VJ bio izvesni gospodin Raičević, tačnije njegova firma KMS sa sedištem u Hotelu Jugoslavija u Beogradu? Vrednost posla bila je navodno 193 miliona dolara.

- Mislim da ta brojka od 193 miliona dolara nije tačna. Ali tačno je da je Raičević imao jako dobre veze sa Rusijom. Koliko znam, dovozio je neke avionske motore za VJ. Neki od tih motora pokazali su se kao dobri, a neki nisu. Po zakonu, SDPR ima prednost kada su takvi poslovi u pitanju, jer smo registrovana kuća u SRJ za promet naoružanja. Ali, istovremeno, zabranjen nam je monopol. U Rusiji, kao i kod nas, osim zvaničnih firmi, ima dosta privatnika kod kojih je oružje možda jeftinije. Da je SDPR ulazio u te trange-frange kombinacije, verovatno do sada ne bi više postojao. Tokom rata jako malo oružja iz Rusije je kupljeno preko SDPR, tako da ne mogu da poverujem u priču da je neka mala firma napravila posao od 193 miliona dolara. Takve male firme kod nas mogu da prave poslove od oko desetak miliona dolara.

Ali zašto je SDPR u sudskom sporu sa firmom KMS?

- Ta firma je početkom 90-ih kupila naša potraživanja od Rusije od nekih tridesetak miliona dolara. Deo duga je pripadao brodogradilištu Beograd, a drugi deo firmi „Sava Kovačević“ iz Tivta. Moji prethodnici u SDPR prodali su dug KMS uz saglasnost te dve firme. KMS je nekako uspeo da naplati prvi deo duga, ali kod drugog dela nas je obmanuo. Od nekih šest miliona dolara, koliko je KMS trebalo da nam plati, platio nam je samo 1,5 miliona.