Avioni, čaj i pekmez

Selo Koštunići baš nema sreće sa svojim najboljim izdancima. General Perišić je još u martu zatečen kako šuruje sa Amerikancima. Sada je u centru nove afere general Jovan Čeković, generalni direktor "Jugoimport-SDPR", koga je Savezna vlada smenila prekjuče. Sumnja se da je njegova firma izvozila oružje i vojnu opremu. U stvari, SDPR i postoji da bi se bavio trgovinom navedenim artiklima, i to je uspešno radio mnogo godina. Dok je još trajala SFRJ, ta firma je imala godišnji obrt od preko milijardu dolara. Dakle, bila je naš najuspešniji izvoznik.

Sada se sumnja da SDPR sarađuje sa Irakom, i tako dovodi državu u nezgodan međunarodni položaj.

Prekjuče, kasno popodne, generala Čekovića je pozvao u vladu njen premijer Dragiša Pešić. General je otišao, i tamo na okupu zatekao čitav vladajući kabinet. Predsednik vlade je uz potrebnu količinu uzdržanosti i ograda saopštio generalu da više neće biti na čelu velike firme. Inače, postoji rizik da, ukoliko se sumnje o ilegalnim putevima oružja prema Iraku pokažu osnovanim, ova država vidno pogorša svoj položaj u svetu.

General Čeković je kao vojnik to primio k znanju, spreman da preda dužnost. Neće se oko toga sporiti sa Koštunicom, iako je i predsednik poreklom iz sela odakle su u veliki svet krenula dva poznata generala. U istom zahvatu razrešenja, sa Čekovićem je otišao i general-potpukovnik Ivan Đokić, pomoćnik ministra odbrane za kontrolu i promet naoružanja i vojne opreme. Ako je, dakle, nečega bilo, i on je odgovoran, po prirodi posla koji obavlja.

Zgrada SDPR u Bulevaru umetnosti odaje sliku obilja. Sasvim je jasno da je firma nekada stajala više nego dobro, a ni danas nije loše. To je ista ona zgrada koju je 1999. godine američki bombarder "b-2 spirit" nišanio, imao prebačaj i pogodio kinesku ambasadu.

General Čeković je u svom kabinetu. Izgleda da ga smena nije preterano uzbudila. Kaže da je to urađeno zato što je ovoj vlasti bila potrebna krupnija, dobro odmerena žrtva. Valjalo je, navodno, ukloniti čoveka koji ne dopušta razbijanje domaće vojne industrije, koji sve svoje kreativne potencijale ulaže kako bi zbrinuo 30.000 radnika. Trudbenici "namenske", inače, godinama nemaju šta da rade.

"Mogu li radnici, koji nemaju šta da rade, da proizvedu bilo šta što bi interesovalo Irak? Šta mi kome možemo da prodamo osim malog, streljačkog oružja i municije za njega, možda još nešto minobacača. Recite mi, da li je to atraktivan program koji bi zanimao Irak?"

General svoj važan odgovor o razlozima za "dizanje" afere počinje pitanjem.

Ipak, da li je bilo nekih poslova sa Irakom, i ima li ih još?

"Sve poslove koje obavlja SDPR, odobrava savezna vlada" , kaže general. "Dakle, ista vlada koja me je smenila. Njeni članovi su u našem upravnom i nadzornom odboru. Tu su oba ministra policije i ministar odbrane. Mi nismo prodavali ništa, jer je naša vojna industrija u ovom trenutku bez ikakvih izgleda tamo gde se konkuriše visokom tehnologijom i modernim borbenim sistemima. Ali, naša država u Iraku ima svoju prošlost..".

Prošlost naše države jeste bogata. Pre dvadesetak godina SFRJ je započela krupne poslove na Bliskom istoku, pa i u Iraku. Bili su to "investicioni radovi". Nešto fortifikacijskih uporišta, nekoliko fabrika oružja, pre svega projekt "Orkan". Irak je ponešto plaćao, ali skromno i uglavnom škrto, posle velikih muka, teške diplomatije, moljakanja i ubeđivanja. Ostao je veliki dug za stare radove. Tamo je do pre desetak dana bio delegat SDPR, pukovnik Krsta Grujović, ali se on vratio u Beograd.

"On je čuvao naša potraživanja od milijardu i dve stotine miliona dolara. Vratili smo ga upravo zbog mogućih političkih implikacija međunarodnog ranga", kaže Čeković. "A on je samo bio čuvar naših interesa, neka vrsta garanta da će nam Iračani kad-tad vratiti pare. On je pazio na dokumentaciju o našim potraživanjima. I sada je, možda, sve to propalo!"

Početkom ove godine, inače, drugi sekretar za politička i vojna pitanja američke ambasade u Beogradu, g. Kurt Lihtfus, imao je priliku da obiđe sve pogone jugoslovenske namenske industrije. Dobio je sve informacije koje je želeo. Upoznat je sa planom za delimičnu konverziju onih kapaciteta koji više ne mogu da opstanu na dotadašnji način.

"Mi smo neposredno posle toga dostavili američkoj ambasadi projektovane proizvodne programe, s predlogom da oni finansijski podrže njihovu realizaciju. Odgovor još nismo dobili".

General Jovan Čeković i njegovi saradnici su uvereni da afera praktično ne postoji. Možda postoji ideja da SDPR bude skupo sredstvo za političke obračune među "kadrovima bivšeg režima".

Smenjeni direktor tvrdi da nije bio čovek režima, nego čovek svoje firme. Čak ga, kako kaže, drugarica Mira Marković nije podnosila. On je uveren da neki najbliži Miloševićevi ljudi, novom vrstom revnosti, proizvodeći afere tamo gde one ne postoje, nastoje da zaborave možda najvažnije delove svoje biografije.

O kome je reč?

"Najveći pritisak na mene vrši g. Nebojša Čović. On je potencirao značaj dokumenta koji je odnekud podmetnut, da je SDPR učestvovao u transferu motora za "mig-23", koji su preko Tripolija transportovani za Nigeriju. Znate, svet je pun privatnih krijumčara oružja, i oni rado koriste tuđe papire, kako bi podigli svoj rejting. Mi tu ne možemo da učinimo ništa, osim energičnog opovrgavanja takvih falsifikata. Što se Čovića tiče, on bi morao da ima na umu i svoju ulogu, na primer u projektu "Zora". On zna o čemu govorim i na koji način su sredstva SDPR (90.000 dolara), na osnovu njegove urgentne intervencije telefonom, uplaćena".

Saradnici smenjenog direktora "Jugoimport-SDPR" veruju da će namenska industrija preživeti. Da bi se u tome uspelo, posle strateškog zastoja najvitalnijih pogona Jovan Čeković je poslednjih godina tragao za etno-alternacijom. Krenuo je u proizvodnju rakije, lekovitih trava, čajeva i pekmeza. U tome ima uspeha, ali, da li je to vojna industrija?

Naravno, u opasnim vremenima, kad se formira prilično agresivna antiteroristička alijansa, nije mudro imati bilo kakve veze sa parijama. General tvrdi da "Jugoimport" takve veze nema. Njegova firma se Irakom bavila kao sa svakim velikim i teškim dužnikom. Sada su možda te pare zauvek propale. Balkanski krijumčari se svakako bave švercom oružja, ali to nije SDPR. On će svima, pa i Iraku, da ponudi šljivovicu, pekmez i travke, ali to nisu Sadamovi prioriteti.

To je priča iz SDPR-a. Možda Vlada bolje zna šta se zaista dogodilo, pa će saopštiti ko je kome šta, kojim putevima i koliko doturao.

General Čeković ostaje u firmi, kao savetnik novog šefa. A posle se vraća u Koštuniće, da lično nadgleda pogone za proizvodnju najvatrenijeg srpskog oružja - šljivovice.