Strogo kontrolisane televizije

Kao nagradu za predan i samopregoran rad u periodu Miloseviceve vladavine, nezavisni elektronski mediji dobili su pravo da sami naprave zakon o radio-difuziji, bez mesanja politicara. Ta akcija je trajala godinu dana i napravljeno je devet verzija zakona. Kad je predlog zakona bio pred poslanicima, Vlada Srbije ga je povukla, pod laznim izgovorom da je to zbog velikog broja amandmana. Zakon se pojavio sledece nedelje, kojim se omogucava znatno veci uticaj politickih struktura na sastav Saveta Agencije za radio i TV difuziju, regulatornog tela koje ce se baviti dodelom dozvola za emitovanje, kontrolom njihovog sadrzaja i kaznjavanjem prekrsilaca.

Predlagaci zakona, formalno je to vlada, izgibose uveravajuci da postoji zastita od politike po najvisim svetskim standardima, uzalud, stvar je, kako bi oni to rekli, transparentna: u verziji zakona pre povlacenja regulatorni organ je trebalo da ima 15 clanova i samo dva koja su predlagale politicke strukture (vlade Srbije i Vojvodine), a prema prepravljenoj verziji, ima devet clanova i cak cetiri koje predlazu politicari (po dva vlade i skupstine). Inace, brojka od 15 clanova se pojavila tek u osmoj verziji zakona i to na predlog Zarka Koraca, potpredsednika vlade.

Vojvodina

Koliko se politika umesala jasno je i odatle sto osam clanova Saveta biraju devetog koji “mora da zivi i radi na teritoriji Kosova i Metohije”. Na postoje nikakvi medijski vec samo politicki razlozi koji bi opravdavali ovakvo vestacko instaliranje nekoga ko “zivi i radi” na podrucju koje je de fakto izvan srpskog radio-difuznog sistema.

Medjutim, i vlada ima neke olaksavajuce okolnosti. Najpre, vidljiv je bio pritisak Vojvodine da se poveca uticaj koji ima pokrajina. Zahtevi koji aktuelni vojvodjanski establisment ispostavlja u smeru politicke autonomije uglavnom su neartikulisani i sa stvarnom autonomijom veze nemaju, i zavrsavaju se trulim kompromisima, kao sto je bilo i ovog puta. Naime, Vojvodina je trazila da, posto vec ima svoj radio i televiziju, ubire i novac od pretplate. Slobodan Djoric, generalni sekretar Asocijacije privatnih elektronskih medija, tumaci da je najjasnije koliko taj zahtev ima smisla ako se kaze da je, u takvom slucaju, RTS trebalo da iskljuci podrucje Vojvodine iz prenosa utakmica Svetskog prvenstva u fudbalu posto je ta prava za svoje postene pare kupio RTS. 

Tako je nastalo resenje prema kojem Vojvodina dobija 70 procenata, a Republika preostalih trideset od novca koji se u Vojvodini ubere kao TV pretplata. Gde je u tome svemu interes gradjana? Pa interes gradjana bi bio u tome sto ce Vojvodjani biti usreceni sa cetiri programa koji su “javni servis”, za razliku od ostalih zitelja Srbije koji su prosli sa samo dva.

Nacionalne TV

Veran Matic, predsednik ANEM-a ovo resenje naziva “ugradjenom greskom” jer, ako postoje cetiri “javna servisa” umesto dva, to znaci da ima manje prostora za buduce dobitnike nacionalnih kanala, dakle onih kanala koji ce biti zajednicki za citavu teritoriju Srbije. Tako dolazimo do sustine, jer prica o Savetu za radio-difuziju je prica o onome ko ce odluciti ko u Srbiji moze da emituje radio i TV program, i, iznad svega, o onome ko ce odluciti ko dobija frekvenciju za nacionalno pokrivanje TV signalom.

Tri su trkaca u toj trci: BK , Pink i B92. Za sada se ne zna koliko ima upraznjenih talasa, “mozda jos samo dva”, kaze Veran Matic, medjutim, sva je prilika da ih je vise, ali nadlezni taj podatak ne saopstavaju iz razloga za koje Slobodan Djoric kaze da mogu biti i opravdani - drzava bi morala sve raspolozive kanale da stavi na konkurs, a ipak, neki prazan kanal bi mogao da zatreba, nikad se ne zna. Broj kanala koji su kao prirodni resursi na raspolaganju predmet je najrazlicitijih procena. Veran Matic barata procenom od 414 radijskih i 124 televizijske frekvencije, Slobodan Djoric navodi da je u igri realno mnogo manji broj, procena vlade je opet nesto trece, a Zoran Andjelkovic, sef poslanickog kluba SPS-a i ranije direktor Radija S, kaze da su to procene radjene na osnovu tehnoloskih saznanja iz osamdesetih godina, podsmehnuvsi se u Skupstini Radetu Veljanovskom, sefu radnog tela za izradu zakona (i direktoru Radio-Beograda), zbog pominjanja “tri srednjotalasne frekvencije” iako je srednji talas nesto sto niko danas vise ne slusa. Najaktuelnija procena je da ce, pored postojecih “javnih servisa”, biti dopustena jos cetiri nacionalna kanala.

Procena je da ce buduci Savet za radio-difuziju naci nacina da verifikuje postojece stanje u TV eteru i manje je verovatno da bi neko mogao da ostane bez dostignutih pozicija. Treba reci da nacionalna pokrivenost nije jedina mogucnost za ambiciozne televizijske preduzetnike, vec da nije lose imati i tzv. regionalnu pokrivenost, koja omogucava da se iz nekog podrucja za koje je dobijena dozvola de fakto pokrije veci deo Srbije. To je ono sto je vazno posto televizije i nisu zainteresovane bukvalno za celu Srbiju vec samo za urbana stanista, cak ni za sva urbana stanista nego samo za ona u kojima ima dobrostojecih oglasivaca.

Zasluge i ordenje

Uprkos relativno dobroj startnoj poziciji za tri pomenute televizije, izmedju njih traje rat a poslednja etapa je bilo viseminutno saopstenje kompanije BK (niko od mnogobrojnih PR menadzera koje je ova kompanija iskolovala nije se nasao da im kaze kako se to tako ne radi) protiv Verana Matica. Matic, naime, smatra, i to ponavlja, da su BK i Pink dostigle svoje sadasnje pozicije zahvaljujuci saradnji sa Milosevicevim rezimom te da nije u redu da se realna prednost u kojoj se ove televizije nalaze racuna i kao prednost za dobijanje (nacionalne) frekvencije. Ova primedba ima u vidu i ultrapragmatizam srpskog premijera Zorana Djindjica i njegovu sklonost pristupu “sto je bilo bilo je”, verifikovanu u zaoci na racun B 92 kako za zasluge protiv Milosevica mogu da dobiju orden, a frekvencije ce se deliti po drugom kriterijumu. Veran Matic, dakle, govori u ime onih koji strahuju da bi politicki promiskuitet u ovoj zemlji mogao da se pokaze kao isplativ narocito sto novouvedeni informativni sadrzaji na TV Pink servisiraju politicke potrebe Demokratske stranke.

Opet, sa druge strane, moze se odgovoriti da ce B 92 postati privatna komercijalna TV stanica (ANEM je podneo amandman prema kojem se privatizacija glasila u javnom vlasnistvu ima obaviti za cetiri godine) i da to sto je grupa ljudi predano pravila radio-program protiv Milosevica nije razlog da neko privatno lice (ili lica) dobije televizijsku frekvenciju. Za svakog, dakle, postoje i razlozi protiv, i verovatno je utesno da u eteru ima mesta za sve i da kuca nece biti tesna ako se ispuni onaj znani uslov. Tako ce svaka od zainteresovanih televizija imati priliku da iznese i svoje argumente: BK ozbiljan i raznovrstan program i “nou-hau” i iskustvo u nasim prilikama do kojeg se dolazi samo vremenom (vreme je nezamenljiv resurs), Pink svoju veliku popularnost koja prevazilazi nacionalne razmere a B 92, opet, svoj minuli rad i revolucionarne zasluge ali i odmeren i ambiciozan program koji takodje ima svoju publiku.

Nevladine organizacije

Veoma intenzivna i ne manje plodna debata povodom zakona vodjena je i povodom mesta koje u upravljanju radio-difuznom sferom treba da pripadne neprofitnim organizacijama ili tzv. trecem sektoru, ili, kako se jos kaze, nevladinim organizacijama, makar medju ovim pojmovima i postojale terminoloske razlike koje su u ovoj raspravi zanemarene. Nova demokratija je, prilikom povlacenja prvobitnog zakonskog predloga, poznatog kao “deveta verzija”, protestovala zbog toga sto zakon dopusta “nevladinim organizacijama” da osnivaju radio-difuzna preduzeca, dok u isti mah to pravo uskracuje politickim strankama. Nema razloga, smatraju u ND, da nevladine organizacije budu privilegovane i ova stranka je ultimativno stala iza ovoga stava, kako su rekli, po cenu da glasaju protiv takvog zakona.

Profesor Miroljub Radojkovic, clan Strucne grupe za izradu zakona, priznaje da smo ovim resenjem “pokusali da budemo veci katolici od pape” i da je ideja za ovo resenje zapravo bio tzv. komsijski radio. To postoji u nekim zapadnim zemljama, a, kako kaze, u Holandiji postoji i takva televizija. Rec je o radio programima koji se bave apsolutno, ali apsolutno temama lokalnog znacaja i kakav je domasaj ovih radio stanica najbolje govori to sto bi se, kako kaze profesor Radojkovic, moglo odrediti da “sve emituju program na frekvenciji od, recimo, 101 megaherc”. Ovaj tehnicki detalj je vazan jer to znaci da sve te radio-stanice imaju tako malu emisionu snagu i tako su rasute i udaljene da jedna drugoj ne smetaju i kada se emituju na istoj frekvenciji.

Sve to je, medjutim, kod nas poprimilo sasvim drugu dimenziju posto smo, upravo suprotno, navikli da se treci sektor i nevladine organizacije bave globalnim popravljanjem covecanstva a medju njima su i takve organizacije koje su slavu stekle potkazivanjem ovdasnjih vlasti vlastima drugih zemalja u zamenu za finansijske protivusluge. Stoga nije cudno sto su politicke strukture alergicne na privilegovani tretman NVO. Trenutni status, koji do izlaska NIN-a moze biti i promenjen, jeste da je uticaj NVO u Savetu za radio-difuziju smanjen, ali, kako kaze Bosko Nicic iz ND, koji je i clan nadleznog skupstinskog odbora, preti opasnost da bude prihvacena verzija prema kojoj “neprofitne organizacije” nece placati naknadu za dobijene frekvencije. Otkud ‘neprofitnima’ pare za izdrzavanje programa, pita se Nicic, a osim toga, zakon takodje trazi od drugih ucesnika u medijskom zivotu da bez naknade propagiraju akcije i kampanje neprofitnog sektora. Ako je tako, zar im jos treba bez naknade u istom cilju davati i radio-stanice. Osim toga, Nicic smatra da se ovim resenjem zadire u sam duh zakona, jer ideja je da postoje dva sektora, jedan su elektronski mediji koji su javni servis i drugi gde su svi ostali privatni, dakle komercijalni. Davanjem frekvencija “neprofitnima” dobija se i nesto trece.

Samo vas posmatramo

Zanimljivo je da u sporu ‘stranke protiv NVO’ Savet Evrope ne samo sto nije stao na stranu NVO, kako se mozda moglo ocekivati, jer SE je ucestvovao u izradi predloga zakona, nego je cak, kako citira Bosko Nicic, u svom sluzbenom komentaru napisao da se “moze zaglibiti u sukobima organizacija koje predlazu clanove”. Ovde se misli na to da NVO ima na stotine i nije jasno kakva bi se kredibilna procedura mogla sprovesti e da bi se dobio clan Saveta koga one predlazu. Zato je zakon predvideo i proceduru u slucaju spora.
       Inace, u “devetoj verziji” zakona ucesce nevladinog sektora u upravljanju eterom bilo je mnogo vece nago sto je to ispalo na kraju, bez sumnje zahvaljujuci akciji Nove demokratije. Koliko je zustra bila polemika na skupstinskom odboru, kazuje Bosko Nicic koji potvrdjuje kako je Rade Veljanovski, sef strucnog tima, priznao da ima dve nevladine organizacije.
       Novoj demokratiji verovatno nece biti drago sto su argumenti koje je iznela konvergentni onome sto je tokom skupstinske rasprave rekao Vojislav Seselj, lider SRS. Naime, Seselj smatra da izabrani narodni predstavnici nemaju prava da se odricu upravljanja u javnim poslovima (za to su i izabrani) i da ne treba da delegiraju neke, kako smatra, kvazinezavisne autoritete koji ce to da rade umesto njih. Cak je pripisao ovom zakonu elemente korporativistickog upravljanja, kakvo je nekada promovisao Musolini a kod nas Dimitrije Ljotic, gde vlast ne pociva na demokratski biranim predstavnicima vec na delegatima raznih drustvenih struktura, bas onako kako je to u Savetu za radio-difuziju. Uzgred, “drustvene strukture” koje su izmedju pretposlednje i poslednje verzije zakona ostale bez prava da predlazu svoje clanove jesu i SANU, te Vrhovni sud. Ostala je Crkva, sto Seselj smatra protivnim nacelu odvojenosti Crkve i drzave, a obaska sto crkve nisu ni kvalifikovane za ovakav posao.
       Da bi se izbegle nejasnoce, treba objasniti da sve clanove Saveta bira Skupstina Srbije, a svi navedeni u zakonu imaju tek status predlagaca koji treba da nadju kvalifikovanog coveka za taj posao koji nije nuzno iz redova predlagaca, sto znaci da Crkva sasvim moze da predlozi i kakvog prononsiranog ateistu ako smatra da je taj podesan za takav posao. Clanovi Saveta nisu predstavnici svojih predlagaca i od njih se ocekuje da postupaju iskljucivo po sopstvenom nahodjenju, kako je to objasnio Zarko Korac, potpredsednik vlade, koji je u ovoj raspravi zastupao formalnog predlagaca, Vladu Srbije. Clanovi, dakle, nemaju imperativni mandat, a biraju se na period od sest godina.
       Dakle, sve je preduzeto da se osetljiva oblast radio i TV difuzije zastiti od politickih uticaja, u sta, kako smo videli, Vojislav Seselj uopste ne veruje i sto, ako bi se desilo, bi doista tako malo licilio na nas. Zainteresovani ipak nisu ocajni i dele uverenje Saveta Evrope da je najvaznije da se zakon donese. Posle, zna se, opet pritisci i lobiranja da clanovi Saveta zastite “pravu stvar”. “Dokle vise! Stalno samo pritisci!”, jada se direktor ugledne televizijske kuce koji je za casak bio poverovao da se politika nece vise moci da mesa u radio i TV difuziju.

Lose resenje

Advokat i strucnjak za medijsku legislativu Kurt Vimer, zaposlen u londonskoj kancelariji prestizne vasingtonske firme “Kovington&Berling”, bavi se vec godinama analizom medijskih zakona u Istocnoj Evropi i savetovao je zakonodavce prilikom izmena medijskih zakona u Bugarskoj, Hrvatskoj i Bosni. Za NIN, Vimer kaze:
       - Zakon koji je predlozila Vlada Srbije, u delu koji se odnosi na sastav Saveta, deluje kao recept za medijskog regulatora koji bi mogao postati zavisan od bilo koje politicke stranke koja bude na vlasti u trenutku kada se Savet bude osnivao. To se ne slaze sa evropskim standardima, koji iziskuju neutralnog regulatora. I to je ozbiljno propustena prilika za Srbiju da usvoji profesionalni pristup regulaciji radio-difuzije. Osnovni problem je u tome sto svaki clan - a to znaci i oni koje predlazu nevladine organizacije - mora da osvoji prostu vecinu glasova u parlamentu. Prema tome, koja god stranka kontrolise parlament, kontrolisace i Savet. To prakticno znaci da je Savet moguce politicki kontrolisati. S obzirom na to da ce biti velika ovlascenja Saveta i Agencije, ozbiljno me brine kakva ce struktura srpskih medija proizici iz ove odluke parlamenta.