Opsednuti statusom, srpski govori bez grimase

Kada bismo morali da odaberemo samo jednu od pregršt doživljenih situacija u glavnom gradu Kosova to bi bilo: u Prištini u kojoj, na žalost, danas živi samo 300 Srba, možete bez ikakvih neprijatnosti, čak ni grimasa, s Albancima govoriti srpski – u prodavnicama, na ulici, u restoranima, taksiju, muzeju...

Kratki, trodnevni boravak novinara „s ove strane granice“ u okviru programa „Novinari to mogu“ Inicijative mladih za ljudska prava, uz beskrajnu srpljivost i ljubaznost domaćina Bese Luči, Andreja Nosova, Gzima Badžikua, Sare Malići, Nikole Tomića i mnogih drugih, pružio nam je, razumljivo, samo isečak svakodnevnog života u Prištini.

Zajednički imenitelj svih naših razgovora u vladi je da će se status Kosova znati polovinom novembra, ili najkasnije do kraja ove godine. Po mišljenju pojedinih kolega, kolektivnu opsednutost ishodom pregovora i eventualnom nezavisnošću, ma u kom obliku to bilo, smeniće ubrzo nakon toga, ozbiljne socijalne nevolje. Prva garnitura na vlasti nakon rešenja statusa busaće se u prsa i to će je jedno vreme držati na tronu. Na glavu sledeće ekipe svaliće se teškoće ekonomske, sociološke, kulturološke i svake druge prirode.

Danas je Priština sa oko 550.000 stanovnika prenaseljena i u popriličnom je urbanističkom haosu. Samo na nekoliko metara od velelepnih zgrada, uređenih gotovo kao u Briselu ili Strazburu, a koje su podigli i zaposeli razni zvanični i nezvanični pomagači i posmatrači, nalaze se udžerice obrasle u korov. Putevi i trotoari su zapušteni i neuređeni. U gradu u kome trenutno u sekundi nedostaje 800 litara vode za piće, nezaposleno je oko 60 odsto stanovništva, od čega su 70 odsto žene. Prosečna plata je 200, penzija oko 50 evra. Kirija za podstanarski stan od 45 kvadrata je 300 evra. Vekna hleba od pola kilograma staje 20 centi, kilogram mesa 4 evra. Evro se plaća za kafu u restoranu, koliko košta i litar benzina. U glavnoj ulici u kojoj sve vrvi, ni jednog prosjaka. Saznajemo da je polovinom juna 178 ovih nesrećnika proterano iz Prištine i vraćeno u Albaniju – dovodili su ih profesionalni „menadžeri“.

Poštanski saobraćaj između Srbije i Kosova zapravo ne funkcioniše. Pisma se ne ubacuju u poštansko sanduče, možete ih predati samo na pošti, a za Beograd ili u obrnutom pravcu, putuju preko Ciriha. Telegram je ukinut. Za nevezivanje pojasa u automobilu plaća se kazna od 35 evra, a kada se prekorači brzina dozvola se oduzima, a vozač nastavlja vožnju tek kad po papire dođe u policijsku stanicu. Po rezultatima agencija za istraživanje javnog mnjenja, 50 odsto stanovništva bi i danas glasalo za DSK, partiju Ibrahima Rugove.

Gotovo svi restorani i kafići dupke su puni. Većina ih je vrlo ukusno uređena i čista (računajući i toalet) s odličnom hranom, mesnim specijalitetima s juga, sirevima, pitama i salatama... Ako vam se jede Karađorđeva šnicla, u jelovniku ćete je naći kao Skenderbegovu, isto izgleda i jednako je ukusna. Služe se dobra kosovska vina, naročito crna, iz vinarije predsednika opozicione partije ORA Vetona Suroja (retko se može naći u prodavnicama, ali ih ima u kafićima). Čuveni albanski konjak „skenderbeg“ ima, kažu, mnogo „savršenih“ falsifikata, a prevara se otkrije lako, čim se proba.

Kafe „Strip depo“ čiji je vlasnik Petrit Seljimi, novinar Građanskog lista (jedinog na srpskom jeziku), bio je prvi, posle rata, koji je uneo i srpsku štampu. Počeo je sa stripom Alan Ford.

Tridesetogodišnji E. P. ljubazni domaćin i vlasnik Sendvič bara „Frends“, imao je potrebu, saznavši odakle smo, da nam ispriča i nešto više: odslužio je vojsku u Nišu 1989. godine. Naredne godine odbija poziv za mobilizaciju, beži u Italiju, pa potom u Englesku, gde je, kaže, prao toalete, uglavnom rukom. Posle 15 godina u Londonu postaje supervizor za četiri prodavnice. U Engleskoj završava školu za kuvare, 1995. se vraća u rodnu Prištinu i otvara kafe. Misli da kada bi okačio Titovu sliku u svom restoranu niko ne bi imao primedbu. Ne zanima ga da li će Kosovo biti nezavisno, da li će imati državu i ko će biti na vlasti. Želi samo dobar posao. Ima porodicu; kad odbije dažbine, trećina zarade mu ostaje.

Vest je, barem iz našeg ugla, da novinari na Kosovu takođe mogu dobro da zarade - prosečna novinarska plata je oko 500 evra. U isto vreme za govor mržnje u medijima po zakonu je propisana kazna i do 50.000 evra.

Na Kosovu ima oko 600 novinara koji potpisuju tekstove u 9 dnevnih novina na albanskom jeziku i u mnoštvu radio i TV stanica. Ukupni tiraž dnevnika je 25.000 primeraka, od čega „Koha ditore“i „Kosova sot“ prodaju 15.000 primeraka. Posle rata partijske novine pale na veoma niske tiraže.“Građanski glasnik“, dvonedeljnik, izlazi tek četiri meseca, i jedini je, po rečima njihovih tvoraca, nezavisni list na srpskom jeziku, sa 600 prodatih primeraka. Prodaje se samo u enklavama na oko 100 prodajnih mesta, a raznosi se i po kafeima u Prištini. Na prvoj strani novina – Koraksova karikatura. Novine zajedničkim snagama rade Petrik Seljimi i glavna urednica Jelena Bjelica, koja smatra da je jedini način očuvanja srpske zajednice – očuvanje jezika. Uređivačka politika je, kaže Bjelica, na tradicijama anglosaksonskog novinarstva i „Naše borbe“. Autori su srpski i albanski novinari. Jelena i Petrik su uvereni da će novine opstati, kao i da su svesni da mnogima neće biti omiljeno štivo.

Hamdi Miftari, učitelj, glavni urednik TV Mitrovice (radio za Glas Amerike u srpskoj redakciji), poznat je i po tome što je 2001. godine bio u Prokuplju i govorio pred srpskim izbeglicama s Kosova. Pozvao ih je da se vrate i da mu veruju kao komšiji. Nije ih uverio.
- Tito nam je svašta oduzeo, ali smo dobili i školovane ljude i kosovske institucije. Onda smo, ako baš hoćete, imali državu - kazuje Hamdi. - Čitav mart je dan žalosti na Kosovu. Od 24. do 31. marta 1999. bilo je strašnih ubijanja. Ovde, kako je svojevremeno Demaći rekao, nema nestalih Albanaca i Srba, ima ubijenih Albanaca i Srba. Svi znaju njihova imena, ne može čovek odjednom da nestane, svi znaju da ih nema više u selu. Ja znam Srbina koji je kidnapovan i Albanca kome su ubili sina neposredno nakon venčanja. Nekada je bilo sramota ako komšija, mlad Albanac, skupi svoju letinu pre nego što pomogne starom komšiji Srbinu da iz njive iznese plodove. Sad ni vodu jedan drugom ne bi pružili. Verujem Srbima da im je strašan i nepodnošljiv život u enklavi. Ja sam 15 godina slično živeo, samo je moja enklava bila veća - tvrdi Hamdi.