Nepripremljeni za kapitalizam

Nije održan ni sedmodnevni pomen nesrećnoj pedesetogodišnjoj radnici gornjomilanovačke fabrike autodelova, koja je izvršila samoubistvo posle dobijenog otkaza, a događaj se seli u zaborav. Tranzicija nema vremena za samilost, ali izgleda da se niko u preduzećima u kojima se takođe pripremaju duge liste suvišnih nije zapitao da li bi se scenario sa vešanjem posle dobijanja otkaza mogao ponoviti.

Ako je verovati poznatom psihijatru, dr Volfgangu Rucu, dugogodišnjem bivšem načelniku sektora za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, svaka država u tranziciji mora da se pripremi za veći procenat samoubistava. Kada je to govorio na Međunarodnoj evropskoj konferenciji o samoubistvima u Ljubljani, gledali su ga sa nevericom. Onda su Slovenci, Česi, Slovaci, Mađari počeli i da se hvataju za glavu kada su procenat porasta samoubistava zaista počeli da dovode u vezu sa tranzicijom.

– Ljudi gube poverenje u osnovne vrednosti, manje se druže, žale se na slabljenje porodičnih veza. S druge strane, slabe mogućnosti za promene u životu, ljudi postaju nemoćni i sve više gube smisao u životu. To će biti glavni uzroci porasta broja samoubistava – poručio je tada doktor Ruc.

Radnica za strugom, Dragica Simić, ovu istinu poručila je svojim poslodavcima na mnogo tužniji i izgleda jedini način – da bi je čuli. Da bi je bilo ko u državi – čuo ! Pitanje je da li će bilo kakva poruka ili pouka biti izvučena iz ovog stvarno nesrećnog događaja.

Profesorka dr Miroslava Jašović-Gašić, predsednica Sekcije za psihijatriju Srpskog lekarskog društva i direktor Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije, kaže za „Politiku” da je gubitak posla jedan od najstresogenijih faktora u životu jednog čoveka, koji će uzdrmati psihu i vrlo stabilnih ljudi. Vrlo osetljive, psihički nežnije osobe neće izdržati...

– Uskačemo u način funkcionisanja Zapada, ali vrlo nepripremljeni. U Americi ljudi od malih nogu znaju da mogu da ostanu bez posla u svakom trenutku. To je i za njih veliki stres, ali ne takve težine kao za našeg čoveka. Mi još živimo u pogrešnom ubeđenju da smo time što smo se zaposlili u jednoj firmi sada spokojni, pa čak i kada na svom radnom mestu ne radimo. Mnoge stvari moraćemo da učimo iznova, a za ovakve stresne situacije ljudi će morati da se pripremaju već kroz sistem obrazovanja – kaže doktorka Jašović- Gašić, potpredsednica Udruženja psihijatara SCG.

Naša sagovornica insistira na činjenici da se u konkretnom nesrećnom slučaju problem samoubistva ne sme generalizovati, jer svaka priča duboko je individualna. Vreme pred nama, ekonomske prilike koje će diktirati promenu ili gubitak posla tražiće sve veću pomoć psihijatara i psihologa. Doktorka žali što kod nas nije razvijen kulturološki obrazac po kojem bi se ljudi u akutnoj psihičkoj krizi javljali za pomoć lekaru, psihijatru, savetovalištu, tele-apelu... Mnogi bi životi mogli biti spaseni.

– Niko ne spori da nam u tranziciji ne može biti lepo, ni prijatno. Međutim, odlučujući faktor da se prevaziđe nečija akutna psihička kriza jeste u okruženju familije, prijatelja... To su elementi koji će nekoga održati u životu, koji će u datom trenutku prevagnuti, ali prijatelj, neko iz bliže sredine ili psihijatar mora da prepozna šta je u životu jedne osobe najbitniji momenat, da reaguje i da ga odvuče od samoubilačke ideje – tvrdi naša sagovornica.

Ona dodaje da, uzimajući u obzir naš mentalitet, pravila rada i ponašanja u tranziciji mnogima veoma teško padaju. Međutim, ako želimo u Evropu, moraćemo da se menjamo. Situacija u kojoj živimo, ali još više teška vremena koja smo prošli – mala ekonomska moć, ratovi, nemaština, po rečima ovog lekara, dodatni su provokativni faktor da procenat samoubistava bude u Srbiji veći, pa da dostigne i broj u Sloveniji ili Mađarskoj, nacije koje ubedljivo vode u Evropi po broju samoubistava.

– Suicid je, to nikada ne treba zaboraviti, mnogo kompleksna stvar. Potreban je čitav splet okolnosti koje dovedu do tragičnog trenutka kada neko odluči da podigne ruku na sebe, ali je uvek važan takozvani endogeni faktor, odnosno suicidalni karakter ličnosti. Imate ljude koji nikada ne bi digli ruku na sebe, a prošli su pakao logora, gubitak najbližih, teške ekonomske trenutke – kaže dr Jašović-Gašić.

Usamljenost i dani kada „ostanemo sami pred sobom” za našu sagovornicu potencijalno su mnogo opasnije situacije za suicid. Svakoga dana možemo da vidimo promene u načinu života – zaboravljamo svoje stare roditelje, tužakamo se po sudovima za imanje, a onda nas iznenadi nečije samoubistvo. Definitivno, vreme je da naučimo da kada imamo problem sa sobom i drugima potražimo pomoć stručnjaka, prevazilazeći strah da ćemo zbog toga biti obeleženi ili smatrani manje vrednim.

U tranziciji sve više će do izražaja dolaziti i pojava takozvanih prikrivenih samoubistava, upozoravaju stručnjaci, naročito među mladim ljudima. Iako ne dižu ruku na sebe u smislu klasične definicije samoubistva, njihova ponašanja su samoubilačka. Ovde se misli na saobraćajne nesreće, kada neko iz nepoznatog uzroka u velikoj brzini jednostavno izleti sa puta ili se predozira alkoholom i drogom. Psihijatri zemalja istočne Evrope koji su pregrmeli najbolniji deo tranzicije ovo su smatrali tipičnim prikrivenim samoubistvima.