Kljukana dinastija

Svi koji to ranije nisu znali, na samom kraju 2005. konačno su se uverili: 1. da se ovdašnji ministri od ostalog sveta razlikuju po tome što im je za odlazak do obližnjeg kioska/uključivanje radija ili TV-a neophodno bar devet meseci, 2. da je kupovina republičkih poslanika jedina zaista zabranjena stvar u Srbiji i 3. da je u životu prolazno sve, sem Bogoljuba Karića.

Samo takvi zaključci mogli su se izvući iz onoga što se na ovdašnjoj javnoj sceni događalo od 29. decembra 2005, tj. od onog trenutka kada je Vlada slavodobitno obznanila kako je Mobtelu oduzela licencu za obavljanje telekomunikacionih usluga jer je "ta kompanija nanela štetu državi potpisivanjem ugovora sa firmom Mobikos sa Kosova".

NO, NO, BOGOLJUBE: Stvar je na prvi pogled delovala zaista impresivno. Pošto su otkrili da je u decembru 2003. Mobtel bez saglasnosti Vlade ustupio licencu Mobikosu, da je to Srbiji "osim finansijske, nanelo i bezbednosnu štetu", da je vlasnik Mobikosa Ekrem Luka zahvaljujući tome inkasirao silne milione evra... nadležni su postigli "jednoglasnu saglasnost" da Mobtelu oduzmu licencu, da kompaniju izbrišu iz registra i da se plaćanja Mobtelu usmere na poseban podračun u trezoru Ministarstva finansija. Odlučni da pravdu sprovedu do kraja, nadležni su ostali pri svome čak i pošto su obavešteni o mogućnosti da Austrija tuži Srbiju zbog oduzimanja imovine, odnosno činjenice da je Mobtel delom u vlasništvu konzorcijuma austrijskih biznismena. "Ukoliko su Austrijanci najavili tužbu, ona može biti samo protiv onoga sa kim su sklopili ugovor. Ako su ga uopšte sklopili, sklopili su ga sa Karićem. Naravno da vlada nema ništa protiv da oni tuže Karića, jer je očito da su kupili mačku u džaku", tada je neupućenima objasnio ministar finansija Mlađan Dinkić. Nisu se nadležni pokolebali ni kad je direktor Agencije za telekomunikacije Jovan Radunović upozorio na činjenicu da Vlada uopšte nije ovlašćena za oduzimanje licence, odnosno da je za tu delatnost jedina odgovorna upravo Agencija (koja, kako je Radunović istakao, nije bila obaveštena o Vladinim potezima). Posle oduzimanja licence, najavljeno je saslušanje svih dosadašnjih direktora Mobtela, donedavni direktor Patrik Harpur čak je osvanuo na poternici i u tri krivične prijave, podnete su prijave protiv N.N. lica u Mobtelu, objašnjeno je da policija "pročešljava papire", a na spisku krivaca se 9. januara našao i jedan sudija.

Sve bi, dakle, bilo u najboljem redu da nije nekoliko "sitnica". Kao prvo, tajming. Ono o čemu nadležni ovih dana do iznemoglosti govore kao o svom spektakularnom otkriću bilo je odavno poznato onima koji čak i ovlaš prate ovdašnje medije. Prvi glasovi o ugovoru Bogoljuba Karića sa "kontroverznim biznismenom Ekremom Lukom" procurili su u domaće medije već u januaru 2004, priča je zatim povremeno pominjana tokom čitave te godine, a "Vreme" je 3. marta 2005. prvo objavilo i transkript dotičnog ugovora (i to na naslovnoj strani). U tom trenutku, "Vreme" je imalo potpuno pozdanu informaciju da se ugovor može naći u redakcijama još dva beogradska dnevnika, kao i u najvažnijim državnim kancelarijama – prema proverenim izvorima, ugovor je još početkom 2005. stigao na "analizu" u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala.

Još konkretnije: svaki segment državnog vrha mogao je da sa istim argumentima reaguje bar devet meseci pre nego što je reagovao. I to ne na osnovu tvrdnji medija, već na osnovu papira koji su im se nalazili na stolovima. Ukoliko se to ima u vidu, izjave pojedinih ministara o tome kad su i kako došli do ugovora, zaista se mogu smatrati sramotnim (gde je to "sramotno" samo eufemizam). Naime, 29. decembra, na konferenciji za novinare u Vladi, objašnjeno je kako su ugovor "dobili od UNMIK-a ovih dana", usledila su objašnjenja o tome da je verodostojnost ugovora "tek sad" utvrđena, ministar policije Dragan Jočić obznanio je da je "MUP već duže dobijao informacije o postojanju zloupotreba u poslovanju Mobtela", a briljirao je ministar privrede Predrag Bubalo izjavom da "nigde u dokumentaciji ovaj ugovor sa naše strane u Srbiji ne postoji". Dakle, da bi nešto postojalo, nije dovoljan ugovor s pečatom, potpisima i delovodnim brojem, nije dovoljno da ga poseduje UPBOK – neophodno je da to nešto bude zavedeno "u dokumentaciji".

Pitanje koje logično sledi iz svega ovoga, a od kojeg ministri imaju alergijske reakcije, jeste: Zašto baš sad? Odgovor koji se isto tako logično nameće, a koji takođe izaziva nemir u ministarskim srcima, glasi: naravno, zbog poslanika. Iako je sporni ugovor sa firmom Mobikos odavno poznat, iako je i pticama na grani bilo jasno da Bogoljub K. nije mogao da zgrne onoliko bogatstvo tek tako, nadležni su mesecima (i godinama) ćutali. Ćutali su na ugovor sa Lukom, ćutali su na brojne marifetluke s odlivanjem novca iz Mobtela, donedavno su ćutali i na neisplaćene dividende državi. Nije im mnogo smetao Bogoljub K. čak ni kad je pazario jednog prilično nemuštog radikala i kad je najavio da će mu se pridružiti još nekoliko sličnih. No, kad je poslaničko jato Pokreta snaga Srbije kvantitativno i kvalitativno osnažilo, ili je bar najavljeno da se osnažuje, neko se konačno dosetio da se Vlada klima i odlučeno je da se nešto učini. U tom smislu, ugovor s Lukom nekako je bio i najlogičniji izbor pošto je u pitanju stvar u kojoj se Karić zaista okliznuo: arbitraža u Cirihu se odužila, priče o osnivanju Mobtela i Karićevom realnom ulogu postale isuviše komplikovane za dokazivanje, izveštaji o odlivanju novca iz Mobtela previše razvlačeni po medijima. Za razliku od svega toga, zamršenog i nejasnog, ugovor s Mobikosom je čak i za laike očigledno kršenje zakona Republike Srbije iza kojeg nesumnjivo stoji upravo Bogoljub K. No, tu dolazimo do sledeće "sitnice". One koja pokazuje da ideja možda ipak nije bila uništenje Karića, već malo agresivnije "prijateljsko upozorenje" da se ne meša gde mu nije mesto.

PROPUŠTENE ŠANSE: Formalno-pravno, oduzimanjem licence baš u decembru 2005. nije kažnjen Bogoljub Karić. On će se možda naći pred sudom kao neka vrsta odgovornog lica, ako stvar ikada dođe pred sud. Za sada, opet formalno-pravno, Karić s čitavim slučajem nema nikakve veze jer u Mobtelu zvanično ne poseduje više ništa. Naime, isti ti ministri koji se u ovom trenutku diče svojom pravdoljubivošću bili su "mrtvi hladni" kad je isti taj Bogoljub K. tamo nekim Rusima, a zatim i tamo nekim Austrijancima prodao svoj deo u Mobtelu. Iako je vlasništvo nad tom kompanijom i u tom trenutku bilo krajnje problematično, iako su već znali za ugovor s Lukom, premijer i nadležni ministri su u martu 2005. čak primili predstavnike ruske Alfa grupe kao navodne kupce BK Trejda – sastanak je organizovan po hitnom postupku, navodnoj prodaji pružio je svojevrsni legitimitet, a tom prilikom nekako se zaboravilo na činjenicu da ljudi koji su primljeni na najvišem nivou u Rusiji važe za isto toliko "kontroverzne biznismene" koliko je to u Srbiji i na Kosovu Ekrem Luka. Kad se, samo dva meseca kasnije, ispostavilo da od posla s Rusima nema ništa i da novi kupci dolaze iz Austrije, Alfa grupa i bruka Vlade Srbije više nisu pominjane. Da su samo pročitali ugovor o osnivanju Mobtela, da su tom problemu posvetili bar sat svog dragocenog vremena, nadležnim ministrima ne bi se moglo dogoditi da ih 13. maja 2005. opet iznenadi vest o prodaji Karićevog udela u Mobtelu – ovoga puta konzorcijumu austrijskih biznismena predvođenih Martinom Šlafom.

Naime, još u martu, prilikom navodne prodaje BK Trejda Alfa grupi, postavilo se pitanje šta je zapravo Karić prodao. Pored toga što je udeo BK Trejda u Mobtelu i u tom trenutku bio predmet međunarodne arbitraže u Cirihu, već i tada je bilo jasno da prilikom prodaje nije poštovan ugovor o osnivanju Mobtela. Naime, iako su ministri tada uzgred napominjali kako se "mora videti da li se ugovorom o osnivanju Mobtela predviđa određena zaštita obe strane, odnosno da li je predviđeno da se PTT Srbija pita za svaku eventualnu transakciju koja bi mogla da ugrozi njene interese u Mobtelu" (M. Dinkić, 7. mart 2005), bilo je jasno da nikakva samoinicijativna prodaja udela u Mobtelu ne dolazi u obzir. U pomenutom ugovoru, koji su 15. aprila 1994. potpisali Bogoljub Karić (u ime kompanije Sistem "Braća Karić – BK TRADE" sa sedištem u Moskvi) i Milorad Jakšić (u ime Javnog preduzeća PTT saobraćaja Srbija), postoje bar dve tačke koje se tiču promene suvlasnika. Stav 2 tačke 2.11 jasno propisuje da Karići mogu "preneti bilo koji deo svog udela u vlasništvu preduzeća ili isti u celini, jednom ili nekolicini pravosledbenika, bilo stranih ili domaćih", ali samo "po pismenom obaveštenju predatom PTT-u i uz saglasnost PTT-a". Pored toga, u stavu 2 člana 8 navodi se da će "u slučaju da bilo koja strana primi ponudu za otkup njenog udela od strane trećeg lica, druga strana imati pravo preče kupovine sa rokom od 60 dana". I Karić i njegovi kupci verovatno su računali na činjenicu da za prodaju BK Trejda zaista nije potrebna saglasnost PTT-a (ugovor se bavi udelom u Mobtelu, a ne firmom koja je vlasnik tog udela), ali je sve to ipak bilo dovoljno za kakvu-takvu reakciju nadležnih. Kad se svemu ovome još doda činjenica da se u tekstu i potpisu ugovora o osnivanju Mobtela pojavljuju tri različita naziva firme poznate kao BK Trejd, od kojih samo jedan postoji u nekakvom sudskom registru (videti okvir), materijala za istragu i stopiranje Karićevog posla bilo je na pretek.

Pitanje zašto tada niko nije reagovao i dalje je tema čaršijskih priča i nagađanja, ali se najverovatnijom čini teza da je Bogoljub K. tada nekome bio potreban. Kad se bude otkrilo kome i zašto, verovatno će se otkriti i mnoge druge tajne ovog upornog lovca na rupe u zakonima i ugovorima, ovog maga "igre na više tabli", ovog nikad prevaziđenog mahera sposobnog da debelim buđelarom zamaže oči i zaveže ruke svakom ko mu se u određenom trentku čini pogodnim za tu akciju. U ovom trenutku, međutim, indikativno je da je Karić otputovao iz zemlje samo nekoliko dana pre skandala sa oduzimanjem licence. Naime, mogućnost da mu je neko na vreme dojavio da bi mogao "malo da se skloni" daleko je bliža zdravom razumu od varijante u kojoj se on slučajno zadesio daleko od rodne grude baš u trenutku kad mu se radi o glavi (tj. novčaniku). Imajući u vidu da su za odluku o oduzimanju licence znali samo malobrojni, jasno je da veze Bogoljuba K. sa vrhom ovdašnje vlasti i dalje rade kao sat. A to, opet, ukazuje da će svi oni koji su se 29. decembra 2005. ponadali kako će Karić uskoro biti propisno kažnjen, i ovoga puta biti razočarani. Karićev odlazak iz zemlje, činjenica da je Vlada reagovala na sporni ugovor devet meseci posle njegovog objavljivanja i sedam meseci posle prodaje BK Trejda kao nosioca udela u Mobtelu, kao i činjenica da je taj ugovor samo kap u moru onoga za šta je Karić odavno trebalo da odgovara, nekima su jasan pokazatelj da će se Bogoljub K., kao mnogo puta do sada, glatko izvući. Naravno, ima i teorija koje kažu da Vladi ne preostaje ništa drugo nego da uništi Karića, jer je u suprotnom neće ni biti: kupovinom sve većeg broja poslanika, on joj je definitivno uzdrmao ionako slabe temelje. Prava istina možda je ipak između ove dve krajnosti, odnosno u varijanti u kojoj Karić prestaje da kupuje poslanike, a Vlada prestaje da ga goni.

PREPRIČANO, ISPRIČANO: Pored svega navedenog, na ovakav zaključak upućuje i nešto što bi se moglo nazvati "pomeranjem fokusa" u periodu od 29. decembra do trenutka pisanja ovog teksta (utorak, 10. januar). Na samom početku, nadležni su svu pažnju usmerili na ugovor s Mobikosom, odnosno na ustupanje licence "trećem licu" bez znanja i saglasnosti PTT-a kao suvlasnika Mobtela. Već sutradan, akcenat je stavljen na tezu da je Karić "posredno pomagao šiptarske teroriste" (M. Aligrudić, 30. decembar), a odmah zatim i na sumanutu konstrukciju o tome da je "Ekrem Luka moga da dođe do poverljivih informacija o bezbednosti građana i da prisluškuje sve komunikacije na mreži 063, na čitavoj teritoriji Srbije" (D. Jočić). Posle toga, lavina je krenula, a nadležni ministri i mediji koji su radili tokom novogodišnjih praznika prosto su se utrkivali u tome ko će nabrojati više Karićevih nekretnina, kompanija i sumnjivih poslovnih partnera. Deset dana posle oduzimanja licence, došlo se do toga da se ugovor s Mobikosom više i ne pominje – iako je on zapravo uticao na otvaranje teme, iako predstavlja najočiglednije kršenje zakona ove zemlje, ugovor je jednostavno izgubio "utakmicu" s prebrojavanjem kvadratnih metara stambenog prostora i ostalim, javnosti znatno zanimljivijim, detaljima. No, čak i to ne bi predstavljalo nikakav problem da čitava ta priča nije već hiljadu puta ispričana i da se već hiljadu puta nije pokazalo kako od nje nema neke veće vajde.

U tom smislu, indikativno je da se opet prepričava i do iznemoglosti prepisuje čuveni izveštaj poreske kontrole iz 2003. i 2004. Podsećanja radi, to je onaj papir koji pokazuje koliko je Mobtel platio za snimanje CD-a Krovovi i oblaci (odnosno koliki su bili honorari Karićevog raspevanog podmlatka), koliko je Mobtel platio za štampanje Kosovsko-metohijskog kuvara autorke Marjane Karić, koliko je Mobtel platio na ime zakupa vozila od Karićevih firmi Femili turist i Astra simit itd. (videti okvir). Pomenuti dokument "Vreme" je objavilo 10. marta 2005, posle toga pojavljivao se u bezbroj verzija, a kako je u pitanju nalaz zvaničnog državnog organa, jasno je da je postojao i u nadležnim institucijama. Iliti, što bi rekao ministar Bubalo, "u dokumentaciji".

Da su zaista hteli da urade nešto po pitanju Karića, da su zaista hteli da ga "lupe po prstima", da im je cilj zaista bio da mu stanu na put, isti ti nadležni mogli su da reaguju, da još jednom detaljno ispitaju Karićevo poslovanje i učine ono što im zakon nalaže. To se tada nije dogodilo, a detalji iz nalaza poreske kontrole ponovo se prepričavaju iako ih već i vrapci znaju napamet. Naravno, moglo bi se reći kako je baš sad zgodan trenutak za prepričavanje, jer je baš sad Karić konačno na meti, ali je činjenica da se hiperprodukcijom tekstova o onome što je odavno poznato nekako gubi iz vida ono od čega je čitava priča zapravo počela. Ili, pojednostavljeno, sve počinje isuviše da liči na već viđene afere koje malo uzburkaju javnost, a zatim nestanu kao da ih nikada nije ni bilo.

U međuvremenu, ostalo je nekoliko bitnih nedoumica u vezi s ugovorom Mobtela i Mobikosa. Pre svega, pitanje oduzimanja licence – za tu delatnost nadležna je Agencija za telekomunikacije, pa ostaje nejasno zbog čega je Vlada Srbije samoinicijativno povukla potez za koji uopšte nije zadužena. Osim toga, ostaje nejasno na koga je mislio predstavnik PTT-a najavljujući krivične prijave protiv predstavnika tog preduzeća koji su radili u korist Karića, odnosno na štetu PTT-a: imena tih ljudi još nisu objavljena, a bilo bi ih krajnje zanimljivo čuti. Nije do kraja razjašnjeno ni pitanje novca koji je okrenut zahvaljujući ugovoru. Naime, prema fakturi od 30. januara 2004, Mobikos je Mobtelu trebalo da uplati 835.869 evra, a 24. februara uplaćeno je 365.134 evra. Na sednici Upravnog odbora Mobtela 25. februara 2005. odlučeno je da se potraživanje od Mobikosa "ispostavi na teret vanrednih rashoda", odnosno da se manjak od skoro 471.000 evra jednostavno otpiše. Pošto još nije utvrđeno koliko je trajao Karićev ortakluk s Lukom, tek bi trebalo da se utvrdi koliko je ovakvih "otpisa duga" uopšte bilo i kako je zaista izgledala podela kosovskog tržišta i profita. Sve te nedoumice mogle bi biti bar donekle rasvetljene ukoliko Bogoljub K. konačno odluči da se vrati u zemlju i ukoliko proceni da bi trebalo da se izjašnjava po tom pitanju. Kad će se to dogoditi, za sada je nepoznato. Njegov brat Dragomir čvrsto je obećao da se Bogoljub vraća "jer nema čega da se boji", ali je prilično verovatno da ćemo na to bar još malo čekati. U pitanju je ipak ozbiljan igrač. Dovoljno ozbiljan da shvati kako u Srbiji svako čudo traje tri dana, a da se posle toga čitava stvar "zaboravlja". Ili nestaje iz "dokumentacije".