SNG!

Novogodišnje želje verovatno bi mogle da se uvrste u jednu od napatetičnijih žanrova. Negde između rodoljubive poezije i latinoameričkih serija. Ipak, nisam sigurna da lakonsko “SNG!” spasava od očekivne sladunjavosti i prozaičnosti, i znači nešto bitno drugačije od najlepših želja, dobrog zdravlja, mnogo sreće, večne ljubavi, bogatstva, rujnog vina i pšenice bjelice. Ali tako je to sa novogodišnjim čestitkama – primećene su samo kad izostanu. Napisane, postaju kičerica koja se podrazumeva. Isto je i sa ovom mojom novogodišnjom čestitkom, sročenom negde između nebodera na Potsdamer Platzu i večeri koja miriše na ugalj u istočnom Kreuzbergu.

Baš kada sam se iskrcala iz voza na Stanici Zoo, u Berlinu je počeo da pada sneg. Na drvoredima Ku’damma još su svetlele ukrasne lampice od prethodne noći, i kao da su mi namigivale dobrodošlicom. Već u toj prvoj jutarnjoj šetnji, vukući kofer u jednoj i tumačeći kartu Charottenburga u drugoj ruci, osećala sam se kao da sam stigla kući. Ipak, bio je to moj sasvim prvi put u Berlinu.

Ne znam da li je sasvim očekivano ili sasvim naivno, ali mene je ova gradina pod snegom, na svakom koraku podsećala na Beograd. Ma da, naravno, ne ovaj i ovakav Beograd u kojem svakog dana psujemo na sve i svakoga, niti idealni Beograd koji raskalašna dijaspora vidi izdaleka, već Beograd kakav želimo, kakav jedva čekamo, od kojeg smo, umorni od svega i svačega a najviše od Beograda, pomalo i odustali,…Beograd nepredvidivih mogućnosti.

Polazim, dakle, od Potsdamer Platza, probijajući se kroz gužvu oko Sony Centra, odmeravam hotel Ritz, i prelepi neboder od tamno crvenih cigli; slikam se sa ostalim turistima na veselo išaranim ostacima Zida i trudim se da mi u kadar ne uđu kranovi sa građevine sa druge strane raskrsnice. Ispred metro stanice prodaju se liciderska srca, kobasice sa senfom, čajevi i kuvano vino, mnogo piva i božićne dekoracije. Primećujem i table na kojima su postavljene crno-bele fotografije trga iz prošlosti: da se ne zaboravi i ne ponovi. Čitav trg je kao nekakvo ritualno mesto susreta Istoka i Zapada, tragične prošlosti i sjajne budućnosti, izgubljenog i nađenog. Pomislila sam na vrtoglavicu Buleta Goncića u Oktoberfestu i nastavila dalje, ka fancy četvrti Mitte. Živahni barovi i restorani, odlična klopa, ljubazni konobari: Danke shön - Bitte shön. Gurkaju se u prolazu nalickani japiji na lunch breaku i turisti, crveni u licu, što od zime, što od piva, što od uzbuđenja. Razgrtala sam sa okupljenima sneg na Bebelplatzu kako bih videla Praznu Biblioteku, spaljenu 1933. Onda sam prošla kroz drvorede Unter den Lindena, zavirujući u svetlucave izloge i milionskog Bugattia u jednom od njih. Pa sam se suočila sa Branderbourgškom kapijom, pobedama i porazima,… Baš ispred kapije, na mestu gde se pripremao veliki novogodišnji doček i vatromet, postavljen je veliki Jevrejski svećnjak koji simbolično odbrojava dane do Hanukkah. Prolazila sam kroz crne visoke grobove, poput nebodera, posvećene žrtvama Holokausta. Neko je cinično prokomentarisao kako ima utisak da se šeta Manhattnom. U metrou su istaknuti bilbordi sa čuvenom fotografijom kancelara Brandta kako kleči na Jevrejskom spomeniku u Varšavi. Na vejavici i po vetru, turisti su i po sat vremena čekali na slobodni ulazak u moćni Bundestag. Onda muzeji,… pa pozorište. Čuveni Schaubühne je to veče pred prepunom salom izvodilo Heddu Gabler u režiji Tomasa Ostermeiera. Uveravajući se na licu mesta kako zlatna vremena pozorišta i procvat društva idu zajedno, veče sam završila u baru gde se slatko jelo, dobro pilo, pa i pevalo. Bilo je sasvim Ostalgično*, ali opušteno i veselo, kao u na MTV spotu iz osamdesetih. Sledeće veče čekala se Nova godina. Izabrala sam jedan sasvim napucan restoran u istočnoj četvrti grada, solidno udaljenom od ludnice u centru, čak i vatrometa. Vatromet je teorijski divan i u Berlinu tradicionalno spektakularan, ali praktično, znači samo mnogo pucnjave, petardi i poneka zalutala flaša u gomilu.

U cozy restoranu sa francuskim menijem, bilo je bezbedno i ušuškano. Kako li je samo ovo fancy mesto izgledalo pre 17 godina,? U ponoć, svi su izašli na ulicu da učestvuju u malom improvizovanom vatrometu sa komšijskih terasa. Nazdravljala sam sa veselim berlinskim komšijama, misleći na Beograd. U povratku sam, nabadajući na štiklama kroz mekani sneg, mirisala ugalj koji se dimio iz odžaka Kreuzberga, kao da sam na Vračaru. Taksista mi je u novogodišnjoj vožnji Berlinom pričao o veličanstvenom vatrometu iznad Branderbourške kapije. Shavtila sam da sam promašila najbolju žurku, i to zbog sopstvenog straha.

Onda, u Novoj godini na popravni, bez straha. Ja od vatrometa, a Ti, Beograde od…, smisli već čega. Samo ne smeš da propustiš Berlinsku Žurku.

SNG!

*Ostalgija – nostalgija za izgubljenim Istokom.