Skupljači starog papira

Na prvoj strani svog personalnog dosijea, Ratko Mladić neodoljivo podseća na Josipa Broza. Takva je slika, baš liči. Negde iz vremena kada je budući Tito davao svoje antologijske odgovore na Bombaškom procesu: „Ne priznajem ovaj sud, priznajem samo sud svoje partije!”

A ima i onih koji su sigurni da je odmetnuti general frapantno blizu fizionomije glumca Kurta Rasela iz filma „Vojnik”. Ili je sličnost možda obrnuta? Ako bi neko, bilo kada, pravio film o Mladiću, Kurt je njegova slika iz najboljih srednjih godina.

Na prvoj strani dosijea, osim fotosa koji izaziva različita vizuelna skretanja i tumačenja, nema skoro ničega. Tu je samo godina rođenja, ime jednog od roditelja (oca Neđe), i datum završetka vojne škole.

Dosije se puni tokom službe. Zaista je Mladiću imalo šta da se priloži u „omotu predmeta”. Inače, u tim hartijama nema mnogo misterije, niti zanimljivih literarnih priloga. Uglavnom suva statistika: kada je završio školu, i koju i sa kojom ocenom. Gde je sve službovao i koliko. Kakve su mu službene ocene po mogućem rangu: zadovoljava, dobar, ističe se ili naročito se ističe.

I zatim još naredbe o premeštajima (prekomandama) i unapređenjima, a za generale i ukazi o postavljenjima i prišivanju vezenih zvezdica.

I to bi bilo sve. Ako ima disciplinskih kazni, i one se unose, ali upisuje se i njihovo brisanje, ako je brisanja bilo.

Zašto je onda posebno zanimljiv dosije Mladića? Da uopšte negde ima generala, papiri bi se našli. U ovom slučaju oni su tanana zamena za najupornijeg srpskog hajduka. Neko je opet postavio rok do nove godine, što je izazvalo primetnu duhovitost ministra policije Dragana Jočića: „Pitate me za prvi januar? A, pa da, tada je Nova godina!“

U senci rašomona koji se (ne) nalazi u parčićima dosijea Ratka Mladića, ponavlja se matrica o tajnim pregovorima. Navodno je sve gotovo, samo se očekuje da Mladić ode na otoman kod premijera ili ministra Lončara. A zatim sledi, toliko dugo očekivani specijalni let nad letovima.

U centru stvari je ipak ocena Karle del Ponte da je saradnja Beograda sa Hagom pogoršana. Ona misli da se „delovi vojske” opiru davno uvežbanom opstrukcijom. Taj izveštaj podnet Savetu bezbednosti UN, ovde je primljen uz mešavinu ravnodušnosti i rezignacije. Ljudi iz vlasti se trude da svoju nelagodu nadoknade ležernošću tipa: „Ma, ništa ne brinite, biće sve u redu!”

Da li će biti? Ne zna se na koje je delove vojske mislila gospođa Ponte, osim na one koji su nadležni da budu krojači arhiva i čuvari prašine na hartijama. A to su personalna služba i vojna politička policija.

Ovde se ipak ne radi o dosijeu Službe bezbednosti. Bilo bi zanimljivo videti i te papire koje još niko nije video. Zato što je za uvid u rad tajne službe nadležna samo tajna služba. To je monopolski „perpetuum mobile”, koji je i stvoren kako bi se obeshrabrio svaki pokušaj pristupa. I niko još od civilnih vlasti nije zabasao u taj brlog.

Neizbežno je da Mladić ima svoj dosije u Službi. Oficir takvog ranga nije mogao da prođe bez zabeleški revnosnog vojnog Alekse Žunjića, i njegovog umovanja o teškom karakteru takvog vojnika. U svojoj karijeri, bez izuzetka, Ratko je bio brz i oštar na jeziku, čovek koji je svoju istreniranu aroganciju rado usmeravao prema starijima po činu i moćnijima od sebe. To je, samo po sebi, bio savršen razlog da ga Služba u svojim utamničenim spisima označi kao lik neopisivog kolorita. Dakle, bezbednosno neobično zanimljiv.

Ali, izgleda da problem nije u tome. Karlu del Ponte možda uopšte nije briga šta je neuki pukovski bezbednjak pisao dok je kapetan Mladić bio komandant bataljona u Kumanovu. Ona čezne za potpisima u ličnom personalnom almanahu. Ko je premeštao, ko unapređivao a ko penzionisao Mladića?

Dakle, odnos države i generala, komandnu relaciju koja je nesmetano išla preko Drine i posle okasnele Slobine blokade u avgustu 1994.

Zato je Mladićev dosije tražen, i to kompletan. Ali, šta je to kompletan dosije, niko još i ne sluti. Javnost je načula da je ova država već ispratila sedam verzija iste hartije radoznaloj tužiteljici. Ona uvek traži još, pošto je sigurna da nešto važno nedostaje.

Ministar Stanković je obećao da će sve to izlistati, pa da lično vidi šta u tom kupusu nedostaje. A onda bi morao da krene tragom „izuzimanja” pojedinih akata. Nema tragova ko bi to mogao da uradi, i po čijem nalogu. I gde ih je onda zaturio? Iz vrha Vojske se tvrdi da od pisanih stvari i nije moglo da se isporuči sve što se iz Haga traži. Daje se samo ono što ne ugrožava bezbednost Srbije i Crne Gore.

Bezbednost bi mogla da bude napadnuta i nekom novom verzijom „nežnih sankcija”, ili relativnom izolacijom. Mnogi su već zaboravili kako se ta stvar čuva. A onda su pretpostavili ugled i biografije nekih važnih ljudi ozdravljenju rovite države.

Vlast je nekako i mogla da objasni da Mladića nigde nema. Nova godina nije nikakav rok, tada se slavi, puca i pije, pa gde se ko zatekne: na trgu ili kod jataka.

Nema ni dosijea. Mrtvo slovo na papiru, požutele i pohabane stranice koje svedoče o tome kako se sve može napraviti – uzbudljiva i sjajna karijera.

Beše li to Broz ili Kurt Rasel?