Avganistan u senci Srebrenice

Nedavno zasedanje ministara spoljnih poslova zemalja NATO otkrilo je glavni aktuelni problem alijanse: članice strahuju da svoje trupe šalju van Evrope, naročito u opasne misije koje, mahom samovoljno, iniciraju Amerikanci, a potom za njih traže savezničku podršku. Problem je bio uočen pred američku invaziju na Irak 2003, kad zbog nesuglasica oko svrhe rata nije ni bila formirana misija NATO, nego „koalicija voljnih”, a nedavno je postao izraženiji tamo gde je bio zataškavan: u Avganistanu.

Na zasedanju je s dosta muke načelno prihvaćen američki predlog da se snage NATO u Avganistanu uvećaju sa sadašnjih 9.000 na 15.000 vojnika, uglavnom iz Velike Britanije, Holandije i Kanade. Pri tom su Holanđani tražili neobičnu garantiju: da njihov kontingent „ne bude suočen sa sličnom nesrećom sa kakvom je bio suočen holandski bataljon u Srebrenici 1995”.

Tada je, kao što je poznato, holandski bataljon od stotinu vojnika, zadužen u sastavu snaga UN za bezbednost Srebrenice, napustio grad pre nego što je u njega ušla Vojska Republike Srpske, posle čega je došlo do masakra tamošnjih muslimana. Događaj je bio predmet žestokih javnih rasprava u Holandiji, a 2002. uslovio je i ostavku vlade premijera Vima Koka.

Sad je senka Srebrenice pala na Avganistan. Uoči debate o slanju novih NATO trupa u Avganistan, jedan vojnik holandskog srebreničkog bataljona preko suda je od svoje vlade tražio odštetu za „pretrpljeni duševni bol” u BiH. Vrhovni sud je stao na njegovu stranu: presudio je da Ministarstvo odbrane „nije na adekvatan način vodilo računa o svom osoblju” i da je vojnicima bataljona „ulivalo lažne nade da će ih mirovne snage UN podržati iz vazduha i osigurati im snabdevanje i izlaznu strategiju”. Pre toga je, inače, Institut ratnog arhiva Holandije ocenio da holandska vlada i Ujedinjene nacije „dele odgovornost” za slanje ovog bataljona „u nemoguću misiju”.

U ovakvom kontekstu holandski šef diplomatije Ben Bot tražio je, na sastanku NATO-a u Briselu, garantiju da holandski kontingent u Avganistanu neće biti upućen u sličnu „nemoguću misiju”. U praksi NATO-a, sklonog da svoje vojnike vidi kao robustne Rambo momke bez mane i straha, ovako čudnih zahteva dosad nije bilo. Ali, odgovor je bio još čudniji: Kondoliza Rajs je dala Botu takve garantije – istina, bez prethodnih saznanja šta o njima mogu da misle avganistanski buntovni talibani i nepredvidivi pripadnici neistrebljene Al kaide.

Srebrenica je ovde Holanđanima metafora za strah od pogibije na tuđ račun. Avganistan, sada već u petoj godini rata, najteži je poligon NATO-a, gde se ne garantuje bezbednost ni humanitarcima, a kamoli stranim vojnicima, u kojima jedan deo stanovništva vidi zaštitnike, a drugi okupatore.

Razumljivo je otuda što Amerikanci žele da uvećaju broj NATO vojnika u toj vrletnoj zemlji, makar i po cenu neostvarivih obećanja. Oni objašnjavaju da im je potrebno da se snage NATO više angažuju – pomažući regularnoj avganistanskoj vojsci – i u unutrašnjosti zemlje, a ne samo u Kabulu i u nekoliko okolnih provincija, kako bi američke trupe mogle da se usredsrede na specijalne planske operacije protiv talibana i Al kaide.

Prema izjavi Jap de Hop Shefera, snage NATO, poznate u Avganistanu kao Pomoćne snage za međunarodnu bezbednost (ISAF), uvećale bi se, od proleća iduće godine, za 6.000 vojnika koji bi bili raspoređeni u dodatnih šest provincija na jugu zemlje. (O učešću holandskog kontingenta, nakon američkih garantija, odluku tek treba da donesu vlada i parlament. Odluka, naravno, još zavisi od holandskih procena stanja na terenu.)

ISAF sada, prema tvrdnji generalnog sekretara NATO, „pruža bezbednosnu podršku” avganistanskoj regularnoj armiji (koja broji oko 30.000 ljudi) na 50 odsto teritorije zemlje. Zamisao je da se ta „bezbednosna podrška” proširi na tri četvrtine teritorije, kako bi američke trupe mogle da u istočnim provincijama, prema Pakistanu, unište izvorišta bunta.

Nedavno je jedna misija EU, koja je u septembru nadgledala parlamentarne izbore u Avganistanu, objavila svoj izveštaj o stanju u toj zemlji. Izveštaj dosta odudara od ružičastih američkih analiza, a pogotovo od tvrdnji Donalda Ramsfelda da se tamošnja situacija „tako povoljno razvija da bi Avganistan mogao da posluži za uzor Iraku”.

U izveštaju EU se konstatuje da donošenje ustava i slobodni parlamentarni izbori predstavljaju važne korake na putu ka demokratiji, ali da na njih „ne bi trebalo gledati kao na kraj priče”. Začetke demokratije teško ugrožavaju „široko rasprostranjena korupcija, ilegalna proizvodnja opijuma (80 odsto svetskih zaliha) i odsustvo bezbednosti, što uključuje i postojanje privatnih vojski” plemenskih starešina, od kojih su neki i poslanici u novom parlamentu. Život je dosad izgubilo oko 1.500 stranih, prevashodno američkih, vojnika. Sve u svemu, daleko su i mir, i bezbednost, i normalan život, i demokratija.

Opreznost Holanđana je i pouka i poruka drugima. Čak i onima koji hrle da uđu u NATO, pa nude Amerikancima dobrovoljce, iskusne u planinskom ratovanju. Glavni ciljevi intervencije u Avganistanu nisu ostvareni. Nije uhvaćen Osama bin Laden, nije likvidirana Al kaida, nije suzbijen međunarodni terorizam.

Uz proizvođače opijuma, samo su Amerikanci profitirali: vojnim prodorom u srce Azije približili su se izvorima kaspijske nafte. Holanđani sad možda i ne bi uslovljavali svoje učešće u NATO misiji, kad ne bi uviđali da Avganistan nije više toliko svetski, ili evroatlantski, koliko – američki problem.