Traume nacionalizma

Kako to obično biva, po Marfijevom ili nekom drugom "zakonu inata", gde postoje dva problema najčešće se pojavi - i treći. Dakle, dok se konačan način raspleta (van)bračne zajednice Srbije i Crne Gore još ne nazire, a status Kosova postaje sve traumatičnije pitanje, političku svakodnevicu Srbije nedavno je začinila gorka pilula oko Vojvodine. Opšta euforija političkog establišmenta povodom početka pregovora o sporazumu o pridruživanju EU nekako je koincidirala sa ocenama Evropskog parlamenta i izveštajem Human rights watch da je u Vojvodini došlo do eskalacije sukoba u međunacionalnim odnosima. Takođe, nedavno je više stotina pripadnika mađarske nacionalne manjine protestvovalo u centru Subotice, izražavajući nezadovoljstvo što, kako su rekli, vlasti u Srbiji nedovoljno štite njihova prava. Na tu temu, Evropski parlament doneo je Rezoluciju o Vojvodini, kojom je optužio vlasti u Srbiji i državnoj zajednici da ne rade dovoljno na zaštiti manjina te se založio se da se severnoj srpskoj pokrajini vrati autonomija kakvu je imala po Ustavu iz 1974, nagoveštavajući mogućnost slanja posmatrača EU. Nakon svega otvorile su se, a i dalje traju, brojne rasprave o tome da li je reč o preterivanjima usled političko-stranačkih interesa ili bujanju stare klice srpskog nacionalizma posejane u vreme Miloševićevog režima, a zalivene omalovažavajućim stavom Koštunicine vlade prema problemu nacionalnih manjina. Dakle, mogu li se incidenti u Vojvodini svesti tek na kafanske tuče i ekscese nezrelih te pijanih maloletnika, kako tvrde ovdašnji zvaničnici ili je, pak, u pitanju politički milje u kom se srpski podmladak vaspitava i odrasta? I konačno, šta su ciljevi internacionalizacije vojvođanskog problema ili "problema" i zbog čega se o tome govori i zbog toga protestuje baš sada?

Manjak manjina

Podsetimo, u Vojvodini ima više od dvadeset manjina, koje reprezentuju brojne partije, malobrojnog članstva. Prema poslednjem popisu iz 2002, najviše je Mađara - 290.207, odnosno 14,28 odsto od ukupnog broja stanovnika. U odnosu na 1991. godinu, kada je bilo 339.491 Mađara, broj ljudi ove nacionalnosti u Pokrajini je umanjen za 49.284, ili 15 odsto. Prema prethodnom popisu (1991), Mađari su činili većinsko stanovništvo u 80 naseljenih mesta, dok je to sada slučaj u 73, ali i u ovim mestima njihov broj konstantno opada. Po opštoj tendenciji može se zaključiti da je u pitanju veliki pad u ukupnom broju i u procentualnoj zastupljenosti nacionalnih manjina u stanovništvu Vojvodine: od deset odsto, u slučaju Slovaka, do oko 25 odsto kod Hrvata. Razlozi za to su različiti za sve nacionalne manjine (kod Hrvata su, recimo, u pitanju bili progoni ili strah u vreme bujanja nacionalizma i ratnih sukoba). Ovi su podaci važni ako se zna da se prava koja imaju kolektivni karakter mnogo teže ostvaruju ukoliko je broj pripadnika određene zajednice mali i ako je koncentracija nacionalnih manjina na određenoj teritoriji mala. Dalje, na osnovu pomenutog popisa, u Vojvodini je broj Rumuna umanjen za 21,6 odsto, Rusina za oko 11 odsto, itd, itd… S druge strane, "udeo" srpskog stanovništva u Vojvodini povećao se sa 56,78 na 65,05 odsto, što se tumači mehaničkim prilivom, odnosno dolaskom izbeglica, a ne većim natalitetom. Ipak, bilo kako da se meri, učešće nacionalnih manjina u strukturi stanovništva Vojvodine i dalje je oko 30 odsto. No, ako se nastavi proces odlaska koji je uhvatio maha - može se dogoditi da mnogonacionalna pokrajina izgubi stari identitet. Pošto je svima verovatno jasno zašto su se manjine u velikoj meri "razbežale" tokom Miloševićeve vladavine (kad se zaobiđe čuvena logika Miloševićevog trabanta Mihalja Kertesa - koji se nikad "kao Mađar nije plašio Srba"), pitanje je u čemu je sada problem sa njihovim statusom i (ne)ravnopravnošću? Posle pada Slobodana Miloševića, manjine koje su podržale tadašnju vladu DOS-a očekivale su da će biti "nagrađene" i da će imati automatski zagarantovano prisustvo u parlamentu, bez obzira na broj glasača. Istina, nakon oktobarskog prevrata u Srbiji je učinjen napredak - pre svega donošenjem ili izmenom zakona koji se tiču prava manjina, na primer, promenjen je izborni zakon, pa će na sledećim izborima stranke nacionalnih manjina imati šansu da imaju svoje zastupnike, bez cenzusa od pet odsto, mada su i sada u manjem broju njihovi poslanici našli mesto u pokrajinskom i republičkom parlamentu. Međutim, realni odnosi u društvu, na žalost, nisu doživeli takav pomak zbog odbojnog stava vlasti da o problemima otvoreno govori i efikasnije rešava antimanjinske incidente, pa makar oni, zvanično ili stvarno, bili tek "na nivou maloletničkih ispada". Koga služi pamćenje, setiće se da je u vreme vlade Zorana Đinđića započeta reforma i u oblasti manjinskih prava (pa su, recimo, Hrvati dobili status nacionalne manjine), ali nakon izbora 2003. ponovo dolazi do radikalizacije nacionalizma i eskalacije incidenata u kojima su počinioci najčešće ostali neotkriveni. Zvanični policijski izveštaji, doduše, govore da je broj nacionalnih sukoba (tuča, verbalnih provokacija, šovinističkih grafita, skrnavljenja spomenika i groblja) znatno manji ove u odnosu na prošlu godinu, pa ipak se opšta priča o ugroženosti vojvođanskih Mađara i Hrvata brzo pretvorila u kritiku spolja i postavljanje pitanja "Titove autonomije" Vojvodine. Na već pomenuto pitanje "zašto baš sada", odgovori nevladinog sektora, nezavisnih posmatrača, stranih diplomata i ovdašnjih političkih zvaničnika dijametralno su različiti, naročito u pogledu (pr)ocene nedavno donete Rezolucije o Vojvodini Evropskog parlamenta.

Nije važno ko je kriv

U Ministarstvu za ljudska i manjinska prava SCG za inicijativu na osnovu koje se raspravljalo o tom dokumentu konstatovano je kako je reč o "dramatiziranju vojvođanske situacije" te "prejakim i neprimerenim ocenama" uz "utehu" da su evropskim parlamentarcima na kraju "otvorene oči" nakon diskusija naših predstavnika. Rasim Ljajić, resorni ministar, takođe je predočio domaćoj javnosti kako su kritike i posledica predizborne kampanje u Mađarskoj , gde je osnovna tema zaštita Mađara van granice, kao i problem rivaliteta mađarskih političkih stranaka koje funkcionišu u Vojvodini. Stoga, smatra Ljajić, miting vojvođanskih Mađara bio je loš scenario, pre svega na štetu same mađarske nacionalne zajednice.Ministar veli da će SCG pozvati sve međunarodne organizacije da posete Vojvodinu. "Nemamo razloga bilo šta da skrivamo. Jedini argument za nas biće istina i transparentnost u čitavom procesu, uvažavajući realne potrebe i interese mađarske i ostalih manjinskih zajednica u Srbiji i Crnoj Gori… S druge strane, nevladine organizacije, poput Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, kao i neke stranke vojvođanskih Mađara i stranke drugih manjina - ostaju pri tome da Srbija i dalje "tone u nacionalističku euforiju". Krivica za ignorantski odnos prema manjinskom pitanju pripisuje se Koštunicinoj vladi, uspostavljanju kontinuiteta sa Miloševićevom politikom, tj. uspehom nacionalističkih stranka na poslednjim izborima, ohrabrivanju radikala… Starosedeoci Vojvodine tome dodaju naseljavanje izbeglica - koje se nisu uklopile u multietničku sredinu.

Kad se sve sabere, istina je, kao i obično, verovatno negde na sredini. Ipak, nema tog voza koji će nas odvesti u Evropu ako mašinovođa bude mahao samo jednom nacionalnom zastavom, ne obazirući se na prava i bezbednost ostalih putnika.