Očekujem dobru volju Beograda

Mada ima dugu tradiciju, toliko je posla da mi se ponekad čini da osnivamo Muzej, kaže Arber Hadri, verovatno najmlađi direktor muzeja u ovom delu Evrope. U razgovoru za Danas, vođenom u prištinskom kafeu Depo gde uz lepe primerke starinskog seoskog nameštaja sasvim prikladno stoje primerci popularnih stripova, direktor Muzeja Kosova objašnjava kako se nagomilana istorija Kosova može prezentovati savremenoj publici. Hadrijevi ambiciozni planovi stekli su puno pristalica među prištinskim istoričarima i umetnicima, ali i među kosovskim i međunarodnim zvaničnicima koji ovim planovima mogu obezbediti realizaciju.

Osnovana 1949. godine kao Muzej Kosova i Metohije, centralna muzejska institucija u Prištini brzo je popunjavala svoje fondove - na hiljade predmeta neprocenjive arheološke i živopisne etnološke zbirke, činili su srž bogate kolekcije muzeja koji je uskoro smešten u prostranu zgradu iz 19. veka, u starom centru Prištine. Osvajajući položaj regionalnog naučnog centra, Muzej je sprovodio iskopavanja na više arheoloških lokaliteta, od ranog neolita do kasne antike - među kojima posebno mesto zauzima rimski grad Ulpijana, u blizini Prištine, osnovan u 2. veku naše ere u vreme imperatora Trajana.
Poslednje decenije 20. veka, međutim, i prištinski Muzej postaće "front" nove politike prema Kosovu - za zaposlene je uveden kriterijum političke (često etničke) podobnosti dok je Muzeju oduzet status matične institucije u pokrajini. Poslednji udarac zadat je neposredno pred bombardovanje 1999. godine - preko hiljadu najvrednijih eksponata preneto je u Beograd, za potrebe tematskih izložbi arheološkog blaga Kosova (Galerija SANU) i kosovskih etnoloških zbirki. Eksponati do danas nisu vraćeni.
"Zapravo jedan jeste - boginja na tronu, možda najvredniji eksponat u našoj kolekciji uručen je Mihaelu Štajneru prilikom posete Beogradu 2002. godine, kao znak dobre volje. Ostalih 676 eksponata arheološke zbirke pohranjeni su u depoe Narodnog muzeja u Beogradu. Etnološka zbirka stoji u Etnografskom muzeju. Pojedini primerci iz obe zbirke prikazivani su na izložbama u inostranstvu, kako smo kasnije saznali, a da nas niko nije obavestio. Muzej je bio uključen u razgovore sa ranijim Ministarstvom kulture, pomoćnik ministra Jovan Despotović je bio kod nas, u vrlo otvorenom dijalogu stekli smo utisak da je rešenje pred nama. Dakle, obe kolekcije su u Beogradu na osnovu institucionalne saradnje muzeja, i ja bih voleo da se u tom okviru one i vrate u Prištinu, bez politizacije. I dalje sam uveren da ovo pitanje ne treba rešavati u svetlu politike i političkih interesa, mada je sa promenom vlade u Beogradu svaka komunikacija na tu temu prekinuta.
 Mislite li da se odbijanjem beogradskih institucija da vrate ove kolekcije Muzeju u Prištini, problem ipak politizuje?
- Zapravo, da. Nedavno sam učestvovao u razgovoru na tu temu, za Radio Slobodna Evropa, i stekao sam utisak da se povratak eksponata uslovljava u političkom kontekstu. Smatram da je povratak muzejskih zbirki i povratak ljudi koji su ranije radili u Muzeju zaista deo iste ideje o vraćanju kući, i taj poziv zaposlenima ne vidim kao ponudu u pregovorima oko vraćanja muzejskih eksponata, već kao pitanje etike i pravde. Ja još uvek ne mislim da je naš zahtev odbijen, i siguran sam da za vraćanje izuzetno vrednih eksponata koji pripadaju Muzeju Kosova nije potrebno ništa mnogo više od dobre volje, i konačno poštovanja kriterijuma struke i institucija u kojima se radi. Teško je tu dobru volju naći u argumentima o etničkoj "pripadnosti" eksponata datovanih u kasnom bronzanom dobu ili o nacionalnosti onih koji su iskopavanja finansirali ili realizovali. Znatnu finansijsku i stručnu podršku Muzej Kosova trenutno ima u evropskim institucijama, ali niko ne očekuje da će budući nalazi biti vlasništvo tamošnjih muzeja.
 Šta ćete preduzeti ukoliko Beograd nastavi da ignoriše vaš zahtev?
- Sada je dobar trenutak da se problem institucionalno reši, na nivou muzeja i muzejskih stručnjaka, uz eventualnu pomoć dva ministarstva kulture. Verujem da za tim neće biti potrebe, ali sledeći korak je da se obratimo institucijama u Savetu Evrope i Evropskoj uniji, kako bismo potražili zaštitu od najgore opcije a to je da naše kolekcije postanu deo političkih pregovora Beograda i Prištine. Jasno je da kada taj problem dođe do suda, postaviće se i pitanje odštete, s obzirom na to da svojim dragocenim vlasništvom nismo mogli da raspolažemo šest godina. Ali, ponavljam, mi ne želimo da idemo u tom pravcu. Uveren sam da postoji način da se sve to pristojno reši. Mislim da je u struci i umetnosti najlakše stvoriti veze i uspostaviti saradnju, tu nema granica, bar ih ne bi trebalo biti među stručnjacima koji se rukovode profesionalnim standardima.
 Da li ste ostvarili neke direktne kontakte sa muzejima u Beogradu? Postoji li saradnja među umetnicima?
- Nedavno sam bio u Rumuniji na konferenciji o muzejima Balkana, gde je učestvovao zaista veliki broj kustosa i direktora muzeja iz regiona. Čuo sam brojne vrlo zanimljive predloge za buduću saradnju, i čini mi se da je u regionu lako naći zajedničko polazište. Zemlje su u tranziciji, mnoge institucije su siromašne, svi žele saradnju, istorije i kulture nam se prepliću a svima su nam potrebne brze promene i puno podrške.
Nema sumnje da će saradnje biti, posebno u oblasti savremene umetnosti jer je tu oblast možda najteže opteretiti dnevnom politikom. Autori obično imaju više hrabrosti za prelazak granica u sopstvenom društvu, geografskih i mentalnih. Savremeni umetnici menjaju odnos društva prema kulturi, preispituju stavove i uspostavljaju međusobne veze onako kako im odgovara, a ne u skladu sa politikom. Tim mostovima će krenuti i istoričari umetnosti i muzealci.