Pad Vlade

Politički analitičari ponovo imaju pune ruke posla. Učinilo im se da je Koštuničin kabinet u krizi i udvostručili su normu. Doista, dok se Vlada odmarala, suočila se sa više incidenata koji je se tiču, dobar deo medija uhvatio ju je na nišan, i sve je počelo da liči na poslednje Živkovićeve dane. Afera sa Markom Miloševićem nije ništa tanja od recimo "glasanja iz Bodruma", niti su ispadi ministra Ilića manje težine nego što su to bili oni ministarke Rašete. Uz sve ekonomija je počela vidljivo da posrće, mada je, istini za volju, tu činjenicu malo ko stavljao na najviše mesto na spisku Vladinih promašaja.

Ali, istorija se nije ponovila - da se, najzad, suprotstavimo Marksu - ni kao tragedija ni kao farsa. U pitanju reforme u naftnoj industriji Vlada je zauzela kurs kao da će da sluša MMF (penzije je taktički ostavila po strani), ministra Ilića je naterala da se kojekako izvini, a Miloševićeve je ignorisala. Demonstrirala je jedinstvo i oholost.

Mada bi možda trebalo, nije nipošto izvesno da bi baš ovakav njen stil mogao u bilo čemu da je košta. Barem ne u ovom trenutku. Ova Vlada, naime, u odnosu na prethodne ima neke bizarne prednosti: nije joj Koštunica u opoziciji, a ni Dinkić kreator afera. Političke snage koje su sada van Vlade nemaju takve negatorske formate. Demokrate praktikuju načelnost i imaju filozofiju gandijevskog osvajanja vlasti, uz blagu konfuziju nadležnosti: samo njima, kao ilustracija, može da se desi da doskorašnji predsednik šabačke opštine pored živog Vlahovića drži predavanje o tome šta treba uraditi u energetskom sektoru Republike. Hoćemo da kažemo: ko to u Vladi i van nje da shvati ozbiljno! Vesna Pešić, pak, kao oštar kritičar Vlade ima nesumnjivu političku težinu, ali nema dovoljnu snagu, dok jedan oponent sa drugog kraja spektra - Bogoljub Karić - ima snagu, ali nema političku težinu.

Tako Vlada opstaje u sedlu, i teško je videti šta bi je to u bliskoj budućnosti moglo dovesti u pitanje. Karić - kad smo već kod njega - kao da je odrešio kesu, i ide na sve ili ništa. Ako ubedi socijaliste da im je najbolje sa njim i uz njega, onda bi on i njegov brat Dragomir, kao vođe stranke, napokon mogli da liče na Fidela i Raula Kastra koji decenijama takođe rade u bratskom tandemu. Prodao je telefoniju, pa i kad razdeli pare kome sve dođe, izvesno je da će mu ostati dosta. Za poziv (ovdašnjeg) političara ne kvalifikuje ga, međutim, samo to što ima dovoljno novca, nego i to što nema principa. Socijalna demagogija, ideološka mešavina sastavljena od robe kineskih komunista i zapadnjačkog korporativizma i industrijalizma, i balkanski folklor - od toga je načinjena platforma koja bi trebalo da obara ovo što sad imamo kao vlast. Mnogi, sigurno, drže prst na glavi i pitaju se ne šta je bolje nego šta je gore.

Ipak, pre nego sa spoljašnje Vlada može biti ugrožena s unutrašnje strane.Labus diše na pola pluća, i očito da je veliki broj kompromisa koje mora da pravi. Dosta je paradoksalnog u njegovoj poziciji; ima, naime, ministara u Vladi koji o njemu misle gore nego mnogi iz opozicije. Činilo se kao da je njegova strana odmah po startu "afere Marko Milošević" dala izvestan signal demokratama, ali sudeći po tome što Dinkić više ne pravi galamu to tamo nije naišlo na odjek. Potencijalno su slaba karika, mada trenutno uviđaju da im je najsigurnije tu gde su. Verovatno, i najprobitačnije.

U stvari, osim deesesovaca, svi se ostali u Vladi vide kao sateliti. Nebojša Čović, kojeg je - prema izvoru koji je znatno solidniji od Rade Trajković - samo ogromno zalaganje Dobrice Ćosića kod Koštunice održalo u visokoj politici, mogao bi premijera neverovatno da košta. Čovićevo zatezanje oko reforme naftne industrije ne vodi, međutim, ka zaključku da će doći do loma, nego samo do pitanja šta će biti cena. Orlić je oborio Živkovića, i ne može biti da se Koštunica toga sada neće prisetiti.

Najzad, Draškovićeva politika. Često je prema Koštuničinoj politici veća opozicija i od same opozicije. Njegova grupa u Vladi je, dakle, uvek mogući faktor poremećaja, a što to trenutno nije, kriva je činjenica da je Drašković spreman da guta knedle sve dotle dok Koštunica gura u pravcu evro-atlantskih integracija i saradnje sa Hagom. I mada neki uticajni ljudi u njegovoj stranci (i kući) forsiraju drugačiji prilaz, od Draškovića strpljenje traže baš oni uticajni saveznici na čija usta on voli da prisloni uvo.

Autodestruktivni kapacitet Vlade je, dakle, znatan, ali je sada umrtvljen. Za razliku od Dosa koji je iznutra bio vezan idealima, Koštuničinu "konfederaciju lista" povezuju isključivo interesi. Ogromna prednost za samoodržanje! I zato se trenutno čini da bi o Koštuničinoj Vladi najpre mogao odlučivati sam Koštunica. Pokazao je, pre svega, da zna da namiri pobunjene, ponekad zanemarujući notorne etičke standarde. Ali, to mu i neće biti glavni problem, kao što mu u suštini to nisu ni Velja Ilić, ni Marko Milošević, ni B92. Kosovo i Crna Gora, MMF i penzioneri, energetski sistem i ruski lobiji, Karadžić i Mladić - eto stvarnih nevolja koje bi mu mogle ogaditi volju za vlašću. Teško je, međutim, pouzdano zaključiti šta misli, jer se u javnosti pojavljuje ređe nego svojevremeno Milošević. Prvi veliki ispit dolazi za pet-šest nedelja, kada će se videti da li ćemo se kvalifikovati za početak pregovora sa Evropskom unijom. Njegov ministar Parivodić je u ovoj aktuelnoj trivijalnoj buci odlično, jednom rečenicom, upozorio na to da sada za celo društvo nema posla prečeg od toga, Evropske unije. Ako dobro razumemo, poruka je Kabineta da ne misli na predaju. I zato bi oni koji bi Vladi voleli da vide leđa za početak morali da smisle rečenicu ozbiljniju od ove Parivodićeve.