Nesigurna skloništa

Nakon što je pre nekoliko dana istukla trogodišnjeg dečaka Miloša Davidovića, medicinska sestra Ana Karaula, vaspitačica u zemunskom vrtiću Veverica, otpuštena je, kao i njena koleginica i rukovodilac obdaništa koje su znale za incident a skrivale ga. Protiv Karaule podneta je i krivična prijava zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zlostavljanja u službi. Do ovakvog, za naše prilike neuobičajenog epiloga stiglo se za samo pet dana, zahvaljujući i činjenici da je ubrzo po prijavi roditelja Ana Karaula priznala, kako su javili neki elektronski mediji, "da joj je pao mrak na oči".

Gotovo istovremeno kada je šokirana javnost saznala za skandal u Veverici, Demokratska stranka, odnosno njen predsednički kandidat Boris Tadić, obelodanio je prilikom posete Savetovalištu protiv nasilja u porodici da se DS ugovorom obevezala da do kraja godine pomaže finansiranje ove humanitarne ustanove. Gest dobre volje usledio je nekoliko dana nakon što je javnost saznala da jedino Sklonište za žene i decu žrtve porodičnog nasilja može biti zatvoreno jer nema ko da ga finansira. Godišnje je za rad Savetovališta, u čijem je sastavu i Sklonište, potrebno 30 hiljada evra. Tadić je još najavio i posebnu predsedničku kancelariju u kojoj će se tim pravnika, lekara i psihologa baviti problemima građana. Naravno, ukoliko kandidat DS bude izabran.

Nesebično obećanje DS, ojačano ugovorom, dato je sedmicu posle nezvanične najave ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Slobodana Lalovića da će upravo Ministarstvo preuzeti brigu o finansiranju Savetovališta. Lalovićev tim reagovao je, bar verbalno, istog dana kada je iz ove nevladine organizacije stigao glas o mogućem zatvaranju.

Mada zvuči paradoksalno, valja reći: da je Srbija normalna zemlja, ovih nekoliko informacija trebalo bi da obraduju narod. Ne, naravno, zato što vaspitačice, očevi i muževi zlostavljaju decu i žene, već zato što su žrtve napokon uzete u zaštitu i to na više nivoa. U Zemunu su se nadležni postarali da umesto zabašurivanja skandala preduzmu tzv. zakonske mere. Takođe, država u vidu ministarstva, kao i pretendent na prvo državničko mesto, našli su za shodno da ne zatvore oči pred notornom činjenicom da je nasilje u porodici rašireno i da Savetovalištu valja priteći u pomoć, pa makar tako što će nevladina organizacija postati budžetska ustanova, ili što će je finansisrati jedna stranka.
Problem je, međutim, što Srbija nije normalna zemlja, pa će, kao i više puta ranije, priča iz Veverice biti urgentno zaturena da se ne bi i neki drugi roditelji u nekim drugim vrtićima dosetili da pitaju i prijave neuobičajene dečije modrice. Zaturiće se i zbog toga da se vaspitači(ce) ne dosete i priupitaju nadležne kolika je to plata koja sprečava da im "padne mrak na oči". Zaturiće se i zbog toga što Srbija nije normalna zemlja poput Norveške koja zna da je tući slabijeg zločin i prema žrtvi, ali i čitavoj zajednici jer bumerang efekat "rajske vaspitne mere" stvara psihopate koji izrastaju u asocijalna, nasilna čudovišta čije žrtve pre ili kasnije stignu do Skloništa. Problem je, dabome, i što se tako krupno pitanje kao što je pomoć žrtvama porodičnog nasilja urgentno rešava u toku izborne kampanje (koja će, uzgred, ostati upamćena upravo po tome što su politički poeni ubirani na bolu jedne majke). Upućeni, naravno, dobro znaju da Savetovalište, u čijem je sastavu i Sklonište, radi već četiri godine i da se u svakom trenutku u ovom utočištu poslednje nade nalazi dvadesetak žena i dece. Finansije su svih ovih godina obezbeđivali Norvežani, rad su ulagali volonteri, mahom žene sa Vesnom Stanojević na čelu.

Politika, podjednako državna i nedržavna, zaobilazila je u širokom liku kuću plača, pa se kao jedino razumno pitanje nameće hoće li se i kada prođe 13. jun ili 31. decembar Lalović i Tadić, ali i mnogi drugi, setiti Savetovališta i njihovih nevoljnih gostiju.