Ko s đavolom tikve sadi

Koliko će kome u toj ulozi prijati, procenjivaće sami lideri, a koliko je pragmatičan (čak, makijavelistički) savez demokrata i nacionalista politički celishodan i profitabilan, pokazaće naredni događaji, dabome i birači i simpatizeri.

Da li ste čuli za Marjana Rističevića? Ako niste,: gospodin je lider Narodne seljačke stranke (kome god ona sada pripadala), poslanik u Skupštini Srbije, dugogodišnji saborac i sapatnik Dragana Veselinova, autonomaš i demokrata. U međuvremenu se razišao sa Veselinovim (doduše, i ovaj je morao da ode), batalio autonomaštvo i demokratiju, krenuo u lov na abonente i trgovce "ustaških rovinjskih cigareta" i taj novi imidž prošle srede u Skupštini, pred naprasno patriotski oživljenim kamerama RTS, krunisao porukom "šiptarskim ekstremistima i teroristima":

"Kad dođemo, vratićemo ih preko Prokletija, onoliko koliko su zaslužili svojim odnosom prema srpskom stanovništvu. Onda će Srbija biti do Drača, biće i bolja i jača". Svidelo se to "iskrenim" patriotama, srpskim radikalima, u teget majicama sa likom "najvećeg srpskog junaka" (na privremenom boravku u Hagu), poklonili su Rističeviću malo aplauza, jer "nije šala" – eto, i jedan DOS-ovac, čak doskorašnji autonomaš i demokrata, govori njihovim jezikom.

Ovaj primer nije povod da sada razglabamo o tome kako se političari, koji sebe nazivaju demokratama, preobražavaju u nacionaliste i rasiste. Previše je takvih bilo koji su granice Srbije iscrtavali do Knina, Zagreba, Karlovca, Virovitice, Karlobaga, možda i Ljubljane, a sasvim izvesno do Drača i Tokija, da bismo im danas, kada Srbija bije "neke druge bitke", pridavali neki naročiti značaj. Ali jeste zanimljiv zato što pokazuje da – uprkos jednoipodecenijskoj drami – još ima "kuvara" koji bi demokratsku Srbiju gradili rasističkim i fašističkim sredstvima. Srećom, premijer i vicepremijer (zadužen za Kosovo) umirili su nas porukom da će se Kosovo "braniti hrabrošću, mudrošću i slogom", što bi trebalo da znači da će novokomponovani "isterivači đavola" (preko Prokletija) i "kartografi" biti samo komičan, lakrdijaški odraz jednog (valjda) prohujalog mnogo tragičnijeg vremena.

Složna braća

Prošle srede, međutim, desila se u parlamentarnim klupama druga, bitnija, po mnogo čemu kontroverznija stvar: uznemirena vlada je naprosto (skoro na kolenima) molila sve poslanike da joj se – bar kad je reč o Kosovu – pridruže, da prihvate ponuđenu Deklaraciju i tako na delu dokažu privrženost "vitalnim državnim i nacionalnim interesima" (a Kosovo to posle pauze opet postaje) i pokažu kako je u Srbiji sve moguće. Čak i postizanje nacionalnog konsenzusa, svesrpskog jedinstva i sloge (šta li je sa ostalim njenim građanima?), nečeg što je svojevremeno i Miloševiću pošlo za rukom, ali mu je poslužilo kao potka za započinjanje ratnog plesa na prostorima bivše Jugoslavije.

Ovi posle njega su, naravno, demokrate, nasilje preziru, rat im nije opcija, mir preko potreban, makar samo sebe uverili da povratka na staro nema. Srbija mora biti jaka i velika, od Horgoša do Dragaša, tako što će se boriti (i izboriti) "hrabrošću, mudrošću i slogom". Pa će se u toj prevelikoj želji da DOS u svoj ne baš tako slavni bilans vladavine ukalkuliše bar jedan "opštenacionalni konsenzus", na istoj, konsenzualnoj talasnoj dužini naći i demokrate i nacionalisti, mondijalisti i rasisti, stranke Živkovića i Koštunice, Svilanovića i Šešelja, Orlića i Pelevića, Koraća i Ivkovića. Makar samo na jedan dan, i makar se već sutra pokarabasili na "krv i nož" oko najbizarnijih unutarsrpskih svađalačkih povoda.

Koliko će kome u toj ulozi prijati, procenjivaće sami lideri, a koliko je pragmatičan (čak, makijavelistički) savez demokrata i nacionalista politički celishodan i profitabilan, pokazaće naredni događaji, dabome i birači i simpatizeri. Politički analitičari, međutim – i pored opasnosti da im se ozbiljno zameri nedostatak patriotizma i nacionalne svesti zato što u ovom skupštinskom "podvigu" traže dlaku u jajetu – morali bi da pokušaju da odgovore na dilemu: zašto je vladajućim demokratama ovaj oblik konsenzusa bio toliko poželjan.

Da li bi se, recimo, nešto drugo (loše) desilo da je Deklaracija usvojena većinom od 126 glasova (kako, inače, planiraju da usvoje ustav) i tako se i na najkrupnijim nacionalnim pitanjima energično i bez kompromisa i sumnjive trgovine distancirali od političkih partija i njihovih lidera koji su Kosovu u proteklim dramatičnim i tragičnim godinama i po Srbe i po Albance udarili pečat izgubljene teritorije. I ne liči li ovo manifestovanje "svesrpskog jedinstva" na lažni konsenzus, olako virtuelno poigravanje sa realnošću, legalizovanje tobož demokratske prirode stranaka i političara zbog kojih je stotine hiljada ljudi izgubilo život, gradovi i sela uništeni, čitavi narodi proterani, država uništena i isparcelisana, skoro na dobošu, Srbija i narod vojno i nacionalno poniženi, ekonomski i socijalno razoreni.

Čudni presedan

Nije li ovaj čudni presedan utoliko opasniji i alarmantniji pošto se radi o savezu sa nacionalistima, nacional-socijalistima, klerikalistima koji svoju pravu prirodu nisu ni za dlaku promenili ni posle odlaska njihovih vođa, gubitka vlasti, 5.oktobra, a ni nakon gromoglasnog obećanja postomiloševićevskih demokrata da se sa đavolom više tikve neće saditi. Sve to će, naravno, iznenaditi lakoverne, neupućene i apolitične. Ostale ne. Petog oktobra se, istini za volju, malo ko seća, vlast se već dugo održava na sumnjivim transakcijama sa strukturama bivšeg režima, na političkoj, stranačkoj i državnoj sceni besni ideološko-politički i predizborni rat, stranački partikularizam više ne bira ni mete ni partnere. I, zaista, ko će još ozbiljno razmišljati i promišljati o tome kakva se poruka šalje svetu i budućim pregovaračkim partnerima ako se ispod Deklaracije nađu, pored ostalog, potpisi Miloševića, Šešelja, Pelevića, Ivkovića.

Kakav li će tek prizvuk ovaj savez dobiti ako se zna da je izostao obećani diskontinuitet sa bivšim režimom i ideološkom matricom, da se dobro poznati lopovi, ratni profiteri, zločinci svakojakih fela slobodno šetaju, osećaju bezbrižnim, mnogi čak i zaštićenim. Ima li neke tužne i poražavajuće simbolike u činjenici da su se mnoge strukture koje su od Srbije načinile monetu za potkusurivanje pretopile sa novom vlašću, što Miloševićevi uvodničari i apolegete nemilice dele moralne lekcije, primitivni nacionalističko-desničarski tabloidi kreiraju društvenu svest.

Koliko god vlast nastojala da pokaže suprotno, Deklaracija o Kosovu je, objektivno, dokument ograničenog, manje-više, internog kataktera. Pokušaj da srpska strana konačno pripremi nekakvu pregovaračku platformu (iako ni izbliza nije realna i ostvarljiva vizija) o Kosovu, okrenuta je pretežno biračkom telu. Usput, i sjajan povod da se pažnja domaće javnosti skrene sa vrelih političkih, ekonomski i socijalnih tema i afera. Deklaracija nije sudbonosan dokument koji će promeniti tok događaja i istorije i način na koji je izglasana – olakim i neopreznim savezom sa ovdašnjom nacionalističkom oligarhijom – može se svima nama vratiti kao bumerang.

Demokratama, da još više zalutaju u traženju izlaza iz sadašnjeg ćorsokaka, Srbiji i njenim građanima kao novo "patriotsko-nacionalno" zamajavanje pre nego što "neko drugi" (SB, SAD, EU) odluči šta s Kosovom. Trljaće ruke samo nacionalisti i strukture bivšeg režima, koji već sada osećaju da su ponovo na ceni i da njihovo vreme (makar u modifikovanom obliku) ponovo nailazi. Sudbina Kosova njih ionako nije nikad naročito zanimala.