Otrežnjenje

Mladi američki biznismen u zemlji u razvoju dolazi do saznanja da nijedan posao ne može uspešno da bude okončan bez „podmazivanja”. Šta treba učiniti – poslovati u skladu sa sopstvenim etičkim načelima ili lokalnim pravilima igre? Fil Bodrok

„Koliko ih je bilo? Da li su bili naoružani? Da li su odneli neke dokumente ili diskove?”

Pavlo Žuk iznenada shvata da viče, iako je, začudo, telefonska veza s Kijevom bila kristalno čista. Žuk se nalazio u SAD. Dedin sat u njegovoj velikoj farmerskoj kući u Redvudu u Kaliforniji otkucao je 6 sati ujutro i mladi softverski preduzetnik je upravo ulazio u kuhinju kada ga je iznenadila zvonjava telefona. Njegov prijatelj Kostja Hnatjuk, koji upravlja softverskim razvojnim centrom u Kijevu, pozvao ga je da mu saopšti da su tog dana u centar došli neželjeni gosti.

Hnatjuk je strpljivo ponovio svoje reči: „Još sam na putu ka kancelariji Pavlo, tako da ne znam sve detalje. Dok sam iskrcavao iz aviona, pre 15 minuta, pozvao me je Taras Borovec i rekao da su došla tri ili četiri agenta UPS. To je Ukrajinska poreska služba. Samo je jedna od njih, žena, ušla u kancelariju. Muškarci su možda bili naoružani, ali Taras to nije pomenuo...”

"Šta je tačno žena rekla?”, prekinuo ga je Žuk.

"Rekla je da se zove Larisa Osipovna Simonenko i da je specijalni agent UPS-a. Saopštila je Tarasu da ona i njen šef, koji vodi nekakvo Specijalno revizorsko odeljenje, žele da se ubrzo sretnu s nama”, odgovorio je Hnatjuk. "Rekla je da u poslednjem kvartalu nismo podneli pet od 17 izveštaja koje smo morali podneti i da vlastima dugujemo porez od 86.954 hrivni.” Žuk je brzo u mislima konvertovao iznos, oko 16.000 dolara. "To je iznuda”, zaključio je Hnatjuk.

"Ne mogu da verujem!”, povikao je Žuk. Da li se njegov život iznenada pretvorio u film B-kategorije? "Zašto su izabrali nas? Sve smo radili po propisima. Koliko vremena su nam dali?”

"Do sledeće nedelje. Ne brini Pavlo. Naš računovođa će pripremiti sve poreske papire. Vodiću računa da bude dostupan ako se Simonenkova ponovo pojavi. U međuvremenu, saznaću ko je ona i da li zaista sprovodi zvaničnu istragu. Možda se sa strane bavi iznuđivanjem reketa...” Njegov glas se za trenutak izgubio i on je dodao: "Narediću obezbeđenju da večeras postavi dva stražara ispred ulaza, 24 časa dnevno. Niko neće moći da uđe bez objašnjenja.”

Žuka je potresla pomisao da će Ukrajinska poreska služba možda organizovati opsadu ispred sedišta njegove kompanije. Stojeći bosonog u kuhinji, osećao se nemoćnim da utiče na situaciju. "Slušaj, pokušaću da uhvatim 'Lufthanzin' poslepodnevni let iz Los Anđelesa. Možda je reč samo o nesporazumu, ali ako smo se našli na udaru poreske službe to može značiti da smo u velikoj nevolji. Pozvaću te ponovo pre nego što krenem. Reci Tarasu i ostalima da ne paniče.”

Žuk je spustio slušalicu i duboko udahnuo. Sa prozora je zurio u šumu, nadajući se da će ponovo ugledati lisičju porodicu koja se pre nekoliko dana igrala na tom mestu. Dok je čekao na svoju kafu, izašao je da uzme novine i pogleda naslove. Ponovo je pogledao oko sebe. Shvatio je da se prvi put ne raduje putu u Kijev.

Ponovo u SSSR-u

Šest meseci ranije, Žuk je s nestrpljenjem očekivao sletanje u Kijev. Kada se avion spustio kroz tanak sloj oblaka, ugledao je sunce na zalasku čija se svetlost odbijala sa Dnjepra i zlatnih kupola Kijeva. Bez sumnje, ovaj hiljadugodišnji grad je predstavljao najlepši prizor koji je ikada ugledao iz vazduha. Iako su ga u XIII veku opljačkali Mongoli, a u XX uništili nacisti i Crvena armija, grad je zadržao veliki deo renesansne i barokne arhitekture.

Žuk je privatno vezan za prošlošt Kijeva. Njegovi roditelji su napustili grad posle završetka Drugog svetskog rata i 1951. uspeli da uđu u SAD. Najpre su se nastanili u Klivlendu, a potom se preselili u Kaliforniju 1973, kada je Žuk senior, inženjer, prihvatio tamošnji posao. Iste godine je rođen Pavlo, najmlađi od šestoro dece. Odrastao je govoreći engleski i ukrajinski. Bio je akademska zvezda porodice. Diplomirao je s najboljim ocenama u mašinskoj školi na Istočnoj obali. Tri godine je radio u Silikonskoj dolini kao analitičar sistema i potom upisao postdiplomske studije poslovne administracije u poznatoj školi na Zapadnoj obali. Pre nego što je diplomirao, odlučio je da osnuje sopstvenu kompaniju pod nazivom "Customer Strategy Solutions", koja će se baviti razvojem softvera za sisteme za obradu narudžbina. Pokazalo se da se radi o maloj i unosnoj oblasti. Posle pet godina, kompanija je zapošljavala 35 radnika, uz profit i godišnji obrt od 40 miliona dolara.

Žuk je tada, uz pomoć svog prijatelja Hnatjuka, napravio plan za stvaranje softverskog razvojnog centra u Kijevu. Hnatjuk je britanski državljanin ukrajinskog porekla i diplomirao je elektroniku u Njukaslu. Njih dvojica su se upoznali pre nekoliko godina, dok je Žuk provodio leto u Britaniji u programu razmene studenata. Međusobno su ih privukli zajedničko ukrajinsko poreklo i ljubav prema fudbalu.

Pre nego što se pridružio novoj kompaniji, Hnatjuk je u Kijevu radio kao potpredsednik nemačke kompanije koja je prodavala semenje, pesticide i đubrivo u Zajednici nezavisnih država. Ta firma je uspela da ostvari profit tek posle šest godina poslovanja u Ukrajini. Pre godinu dana, Žuk ga je pozvao da porazgovaraju o njegovoj nameri da otvori centar za razvoj softvera i Hnatjuk mu je smesta ponudio svoje usluge.

I bez mnogo razgovora o tome, obojica su znali da njihovi motivi nisu samo poslovne prirode. Još nešto je bilo u pitanju, nešto važnije od toga. Tokom dvadesetog veka, zbog dva svetska rata, ideološki stvorene gladi, holokausta i mnogih političkih čistki, previše brojnih da bi se navele, 17 miliona ljudi u Ukrajini je izgubilo život. U Sibir je deportovana jedna desetina stanovništva zapadne Ukrajine, uključujući jednog od Žukovih ujaka i mnoge od Hnatjukovih rođaka. Njihov povratak u Ukrajinu označavao je opstajanje uprkos svemu. Vodio ih je nagon za stvaranjem novih mogućnosti i nade. Želeli su da pomognu u izgradnji modernog društva u Ukrajini.

Žuk je mislio da se nalazi na dobrom putu da dokaže kako nisu bili u pravu svi oni koji su mu govorili da, zbog političke nestabilnosti i korupcije, mora dobro da razmisli pre nego što osnuje kompaniju u Ukrajini. Cenio je njihove savete, ali je mislio da su preterani. Kao što je na Dan zahvalnosti rekao svom 80‑godišnjem ocu, u zemlji svojih predaka se osećao kao kod kuće.

Ne znaš koliko si srećan

Žuk se manje nego ikada ranije osećao kao kod kuće u trenutku kada je izašao iz aviona na aerodromu Borispol. Hnatjuk je došao po njega u svom starom "lendroveru" i saopštio da, uprkos pokušaju iznude, treba nastaviti uobičajeno poslovanje. „Pogledaj”, rekao je Hnatjuk dok su se vozili ka stanu koji su delili kad god je Žuk dolazio u Kijev, "na trgu se otvara još jedan 'Mekdonalds' i novi 'Vimpis'.” Znao je da će Žuku biti drago kada ih ugleda. Iako je većina zapadnih kompanija oklevala sa ulaganjem u Ukrajinu, restorani brze hrane su nicali po celom Kijevu.

Žuk je samo umorno nešto promrmljao i Hnatjuk je nastavio: „Nisam imao prilike da ti kažem za sastanak.” Ukrajinska asocijacija za razvoj softvera je održala sastanak protekle nedelje i Žuk je zamolio Hnatjuka da prisustvuje. „Bio sam zaista impresioniran. Znaš li da ovde postoji preko 25 kompanija srednje veličine u oblasti IT, ne samo u Kijevu, već i u Ljvovu, Harkovu i Dnjepopetrovsku? Još smo jedini razvojni centar za multinacionalne poslove. Svi su govorili o tome kako su dve ukrajinske firme nadmašile indijskog rivala i osvojile ugovor o razvoju ugrađenih sistema za veliku američku korporaciju. Asocijacija predviđa da će se ukrajinski izvoz informatičkih usluga udvostručiti tokom sledeće dve godine.”

Žuk se prenuo. „Nema sumnje da smo došli u pravom trenutku”, rekao je. Njegov poslovni model je bio jednostavan. Poput Indije i Irske, Ukrajina je nudila praktično neograničenu količinu visokokvalifikovane i, po američkim standardima, umereno plaćene radne snage. Zemlja je imala tradiciju kvalitetnog naučnog i tehničkog obrazovanja koja je vodila poreklo iz perioda stvaranja Sovjetskog Saveza. Inženjeri i programeri su većinom izgubili posao posle raspada SSSR‑a i pokušavali da pronađu nova radna mesta. U međuvremenu, iz ukrajinskih škola je svake godine izlazilo 50.000 diplomiranih studenata tehničkog usmerenja.

Takva situacija je bila veoma povoljna za njihovu kompaniju jer je, uprkos američkim ekonomskim nedaćama, imala više klijenata nego što je mogla da usluži. Kompanija je počela svoje poslovanje instaliranjem unapred proizvedenih sistema za obradu narudžbina, ali su se profesionalci u sve većoj meri sa svojim klijentima konsultovali u pogledu specijalno izrađenih rešenja i inovativnih digitalnih strategija. Kada je Žuk postao primoran da se prevashodno bavi strateškim pitanjima, otkrio je da mu je potreban veći broj inženjera koji će kreirati programske sisteme.

Tokom svoje prethodne posete, Žuk je pomogao Hnatjuku pri regrutaciji grupe ključnih programera, uglavnom uz pomoć mreže Hnatjukovih poznanika. Njih dvojica su kasnije, dok su obilazili ukrajinske univerzitete i politehničke akademije, otkrili da postoje i druge institucije koje predstavljaju izvanredan izvor talenata, poput Instituta kibernetike u Kijevu. „Osećam se kao dete u prodavnici slatkiša”, primetio je tada Žuk. Tokom jedne nedelje zaposlili su 12 vrhunskih programera. Svi su imali manje od 30 godina i u proseku tri godine radnog iskustva.

Žuk je želeo najtalentovanije programere i bio je voljan da im obezbedi vrhunska primanja. Obojica su se pre toga složili da će svojim radnicima isplaćivati zarade koje će obezbediti standard nedostupan većini Ukrajinaca. Tipična zarada programera u Ukrajini je oko 500 dolara mesečno, što je dovoljno za samo 40‑60 odsto porodičnog budžeta. Žuk je želeo da njegovi programeri imaju tri obroka dnevno bez obaveze da vrše trampu, satima čekaju u redu ili krijumčare. Želeo je da njihove porodice imaju dobru medicinsku negu kada im to bude potrebno. Naposletku, mislio je, situacija u Ukrajini će se ponajviše poboljšati onda kada ljudi budu mogli da kupuju kuće, automobile i potrošačku robu. Njegova kompanija, "Customer Strategy Solutions", svojim programerima je plaćala 66.000 hrivni godišnje, što iznosi oko 12.000 dolara, dvostruko više od onoga što bi programer u uobičajenim okolnostima mogao da zaradi u Ukrajini, ali znatno manje od 75.000 ili 85.000 dolara koje zarađuje njegov američki pandan, ili 24.000 dolara, kolika je zarada ruskog programera.

„Ali to jednostavno nije dovoljno za neke Ukrajince”, smrknuto je mislio Žuk, prisetivši se razloga svoje posete.

Cena poslovanja

Žuk nije bio u potpunosti slep za teškoće poslovanja u zemlji u razvoju. Čak i da ako ranije to nije mogao da sagleda, oči su mu se vrlo brzo otvorile dok je pripremao otvaranje razvojnog centra. Prvu lekciju je naučio onda kada ga je Hnatjuk odveo u "Dnjepar telekom", državnu kompaniju za telekomunikacije. Njihovom centru su bile potrebne telefonske linije, a Hnatjuk mu je već objasnio da brze linije nisu dostupne i da nije lako dobiti čak ni obične telefonske linije.

Tačno u 9.00, Žuk i Hnatjuk su dospeli u kancelariju Vasila Feodoroviča Milofjenka, višeg poslovnog menadžera u "Dnjepar telekomu". Sastanak je organizovao bivši Hnatjukov kolega. S pažnjom su slušali dok je Milofjenko navodio troškove iznajmljivanja telefonskih linija, 10 hrivni (1,85$) mesečno, i tarifu korišćenja od 0,5 hrivni (9 centi) po minutu. Jednokratni troškovi instalacije bili su razumnih 100 hrivni (18,5$) po liniji.

Potom ih je sačekalo neprijatno iznenađenje. Zbog nagomilanih zahteva, obavestio ih je Milofjenko, biće potrebno određeno vreme za instaliranje linija u njihovim prostorijama u Predslavjanskoj ulici – tačnije, oko tri godine. Bez mogućnosti povezivanja razvojnog centra sa sedištem firme u Silikonskoj dolini, ceo projekat bi bio osuđen na propast. I pored toga, Hnatjuk je izgledao smireno. Okrenuo se Žuku i napomenuo da će verovatno morati da iskoriste usluge preostalih gradskih telefonskih kompanija. Mala kompanija će verovatno imati veće cene, ali će moći da obezbedi željene linije za nekoliko meseci, a ne nekoliko godina.

Žuk je bio zbunjen. Zašto su naglas razgovarali o tome u Milofjenkovoj kancelariji? Dobio je odgovor kada je Milofjenko pročistio grlo. „Naravno”, rekao je, "možemo ubrzati vaš zahtev”.

Hnatjuk je odmah reagovao. "To je veoma zanimljivo”, preo je, "molim vas, recite nam nešto više o tome, Vasile Feodoroviču. Šta imate na umu?”

"Za jednokratnu uplatu od 300 dolara po liniji”, Žuk je primetio prelazak na američku valutu, "mogao bih da vam instaliram 10 telefonskih linija sledećeg meseca. To će iziskivati promenu rasporeda rada u Starom Kijevu, ali sam siguran da to možemo uraditi.”

Za 3.000 dolara softverski centar bi bio spreman za rad sledećeg meseca, za 5.000 sledeće nedelje. Žuk je bio u velikom iskušenju da zaključi posao s nekom drugom kompanijom, čije bi cene bile razumne, ali bi u tom slučaju Hnatjuk morao da ugovara nove sastanke i posećuje službenike, tako da bi naposletku proveli više vremena povezujući razvojni centar sa spoljašnjim svetom nego obučavajući programere ili tražeći mušterije. Žuk se osećao nelagodno, ali je doneo odluku. "Želeli bismo da dobijemo linije što pre”, rekao je obraćajući se Hnatjuku, ali i Milofjenku.

To je bio znak na koji je Hnatjuk čekao. Zatražio je od Milofjenka da sastavi ugovor o uvođenju 10 telefonskih linija, a potom je tražio da ode do toaleta. Tamo je iz pojasa izvadio 50 novčanica od 100 dolara i stavio ih u kovertu koju je smestio u džep sakoa. Zatim se vratio u kancelariju, pažljivo pročitao ugovor i potpisao obe kopije. Svečano je Žuku predao jedan primerak. Presavio je Milofjenkov primerak. Žuk je video kako Hnatjuk iz svog džepa izvlači kovertu s novcem, diskretno je ubacuje u ugovor i sve zajedno predaje menadžeru. Hnatjuk je napisao ček kijevske banke na 1.000 hrivni i predao ga Milofjenku.

Hnatjuk je ustao i spremio se za polazak.

Prateći ga, Žuk je na odlasku pozdravio menadžera i poželeo mu prijatan dan. Milofjenko se nasmešio i odgovorio mu da će linije sigurno biti instalirane početkom sledeće nedelje.

Najveće iznenađenje ga je čekalo na kraju. Dok se Milofjenko rukovao s Hnatjukom, primio je dva računa, jedan na iznos od 5.000 dolara i drugi na kojem je bio napisan iznos od 1.000 hrivni. Žuk više nije bio siguran šta se događa. Da li su upravo podmitili Milofjenka ili ne?

Dok su Žuk i Hnatjuk silazili niz stepenice zgrade "Dnjepar telekoma", Hnatjuk je prasnuo u smeh kada je video izraz na licu svog prijatelja. Objasnio mu je da se toliko veliki broj ljudi žalio na potrebu dodatnog plaćanja u čvrstoj valuti da je telefonska kompanija odlučila da izdaje račune. Plaćanje dodatnih iznosa u dolarima ili evrima postalo je standardna poslovna praksa u Ukrajini. U stvari, upozorio ga je Hnatjuk, birokrate u celoj zemlji postupaju tako. Kada budu registrovali kompaniju, vatrogasni inspektor će pregledati prostorije i firma će biti uvršćena na spisak poreskih obveznika. Tada će možda morati da plate zvanične takse u lokalnoj valuti, ali i kvazizvanične u dolarima ili evrima.

"Zvuči ludo, ali osećam olakšanje”, rekao je Žuk. "Znao sam da su zbog različitih zakona evropske firme spremnije da plate mito, ali nikada ne bih pretpostavio da podmićivanje može biti ozvaničeno.” Zatražio je od Hnatjuka da se za svaki slučaj u centrali firme raspita na koji način se takve isplate mogu proknjižiti. "Znam da imaš lokalnog računovođu”, dodao je, "ali hajde da se uverimo da nećemo imati problema s poreskom službom”.

Do kraja nedelje, Žuk je postao uveren da pokretanje ogranka u Kijevu nije teže od osnivanja kompanije u Kaliforniji. Morali su da izvrše registraciju u šest različitih birokratskih službi, odnosno u administraciji grada Kijeva, ekološkoj službi, statističkom zavodu, lokalnom zavodu za socijalno osiguranje, lokalnoj policijskoj službi i Ukrajinskoj poreskoj službi. Žuk i Hnatjuk su dvaput morali da idu u policiju, najpre da bi nabavili dozvolu za otvaranje kompanije, a potom kako bi dozvolu overili pečatom jer odeljenje koje je za to zaduženo radi samo dva dana nedeljno. Ali sve to nije bilo nesavladivo. Žuk se vratio u SAD samo dva dana kasnije nego što je planirao, sa uverenjem da će kijevski centar za razvoj softvera početi da radi već sledeće nedelje.

Pitanje principa

Hnatjukov "lendrover" se zaustavio na parkingu iza stambene zgrade. Žuk je kinuo, primetivši da se možda prehladio. Dok su ulazili u stan, razgovarali su o onome što treba da učine, ili prihvate, u predstojećim danima.

"Znači, to je sve što znamo?”, zapitao se Žuk. "Znamo da je Simonenkova rekla Tarasu da ćemo snositi ozbiljne posledice ako ne platimo tokom sledeće nedelje.”

Hnatjuk je klimnuo glavom. "Rekla je da u takvim slučajevima dve strane obično postignu dogovor. Meni to zvuči kao poziv.”

"Slušaj, Kostja, nelagodno se osećam zbog toga.” Žuk je trljao čelo. "Voljan sam da se složim sa svim tim birokratskim potplaćivanjem koje je neophodno da bi činovnici radili svoj posao, naročito ako i sve druge kompanije moraju to da rade. Ali hajde da pretpostavimo da je sada zaista reč o reketu. Šta će se dogoditi ako se raščuje da smo laka meta? Ne bih mogao da podnesem, niti imam novca da platim svakom nasilniku u gradu. Pored toga, mi radimo nešto dobro za ovu zemlju. Ne bi trebalo da se suočavamo s takvim problemima.”

"Bez sumnje”, odgovorio je Hnatjuk. "Ne bi trebalo da im platimo previše.” Žuk je shvatio da njegov prijatelj pokušava da ga usmeri ka pragmatičnoj liniji razmišljanja. Zašto traćiti vreme razmišljajući o tome kako bi izgledalo da je stvarnost drugačija nego što zaista jeste?

Međutim, realnost je bila drugačija tamo odakle je Žuk došao i može biti drugačija i ovde. Zaboravimo na "može biti”, pomislio je Žuk. Biće drugačija ovde. To je samo pitanje vremena. Uz to, on je želeo da njegova kompanija radi baš u Ukrajini. Pre nekoliko dana Žuk je ručao s trgovačkim bankarom koji je bio mišljenja da njegova kompanija treba da izađe na berzu. "Dobili biste dobru cenu za svoje deonice jer imate razvojni centar u Kijevu”, rekao mu je bankar. "Danas su svi ludi za firmama koje primenjuju outsourcing [angažovanje spoljnjih firmi za određene poslove].”

Možda nije bio pravi trenutak za poslovanje u Ukrajini. Šta je bolje: spakovati se i otići kući neokrnjenih principa i poslovnom etikom ili izgubiti jednu bitku, ali nastaviti borbu i naposletku postati deo rešenja? Možda bi mogao da vodi dvostruki život, poštujući lokalna pravila igre, istovremeno investirajući u lokalne NVO koje se bore protiv korupcije u zemlji.

Žuk je pogledao u Hnatjuka i shvatio da nije sve tako jednostavno. Šta će biti s njegovim prijateljem? Hnatjuk nikada neće otići iz Kijeva, a Žuk ga je podstakao da napusti nekadašnji posao i pridruži se njegovoj kompaniji. Pored toga, šta će biti s programerima koje su zaposlili? Upoznao je svakog od njih i znao je koliko su zahvalni za priliku koju im je pružio. Kako bi mogao da ih napusti pri prvom znaku nevolje?

Žuk je shvatio da nije spreman da napusti Ukrajinu i da će morati da se nagodi s nasilnicima. Ali, do koje granice?

________________

Da li kompanija treba da plati poreskim agentima?

Četiri komentatora daju svoj stručan savet.

Prikazani slučajevi su izmišljeni i predstavljaju uobičajene poslovne dileme. Stručnjaci nude konkretna rešenja.

Fil Bodrok (pbodrock@neu.edu) je vanredni profesor nauke o menadžmentu na Univerzitetu Northeastern u Bostonu.

Komentar: Božidar Đelić, osnivač grupe "Altis"

Da li Žuk treba da prihvati sporazum o zaštiti za novac koju mu je ponudio organizovani kriminal pod maskom specijalnog agenta UPS Simonenkove?

Odgovor je jasno i odlučno ne.

Možemo reći mnogo toga o potrebi razumevanja situacije u Ukrajini i prihvatanja postojanja tanke linije između legitimne poslovne aktivnosti i podmićivanja, kao što je Žuk otkrio u "Dnjepar telekomu". Međutim, stavljajući stvari u prevelikoj meri "u perspektivu”, zapadnjaci koji posluju na tranzicionim tržištima naposletku prihvataju stvari koje u svojim zemljama nikada ne bi prihvatili niti uradili. Malobrojni su oni koji shvataju da takvim ponašanjem polaze na put sa kojeg se ne mogu vratiti.

Žuk je verovatno izradio analizu troškova i dobiti u pogledu svih mogućih pravaca delovanja. Iako smatra da je korupcija moralno odbojna, može pomisliti da je to jedini način na koji može spasti unosan poduhvat koji zapošljava veliki broj mladih ljudi. Žuk, patriota, u toj misli može naći određenu moralnu utehu.

Međutim, Žuk mora shvatiti da prihvatanjem naizgled ograničene Simonenkove ponude on sebe i svoju firmu dovodi u još veću nevolju. Kada uđete u kolo, muzika nikad neće prestati. Ista grupa sumnjivaca uskoro će se ponovo vratiti i tražiti novac za zaštitu Žukove firme od drugih nedaća koje je mogu zadesiti, u vezi s građevinskim dozvolama, ugovorima s poslovnim partnerima i svim drugim stvarima koje možete da zamislite. I suparničke podzemne grupe mogu pokušati da ostvare uticaj na kompaniju.

Posle nekog vremena, Žuk će preko glasina u poslovnim krugovima u Kijevu saznati da se Simonenko i njegovi partneri hvale uspešnim odnosima koje su ostvarili s njim. Zbog njih će mnogi ljudi odlučiti da ne sarađuju s njegovom kompanijom kako bi izbegli nevolje. Naposletku, preduzetnik će jednog dana morati da odgovara na pitanja lokalnih medija ili javnog tužioca. Glasine o Žukovu možda će dospeti i do Silikonske doline. U tom trenutku, bez obzira na to kakva će biti njegova reakcija, činjenica da je protivzakonito davao novac javnim funkcionerima zauvek će oštetiti njegovu reputaciju.

Žuk stoga smesta mora da preduzme sledećih pet koraka:

1. Mora unajmiti profesionalnu firmu za obezbeđenje kako bi izbegao neželjene provokacije nasilnika i umirio svoje osoblje. To je cena poslovanja u nedovoljno strukturisanim okruženjima.

2. Mora zadobiti podršku svojih radnika za čvrst stav koji namerava da zauzme. Mladi profesionalci će se mahom diviti Žuku zbog njegove hrabrosti i govoriće drugima o tome. Ceo Kijev će saznati za njegove standarde i etiku.

3. Mora ukrajinskim vlastima, na najvišem nivou, pismeno prijaviti pokušaj iznude, odnosno ministru finansija, ministru ekonomije, Agenciji za zaštitu stranih investicija, direktoru UPS, kao i ambasadoru SAD u Ukrajini. Žuk mora tražiti i da se lično sastane s njima. Kao i svim zemljama u razvoju, Ukrajini su potrebne strane investicije, a ne njihovo povlačenje. Iz ličnog iskustva mogu posvedočiti da će Žuk s razumevanjem biti primljen na vrhu.

4. Ako pretnje ne prestanu, on mora održati konferenciju za štampu na kojoj će obavestiti javnost o svojim problemima. Na taj način će se pokazati kao principijelan i moralan poslovni lider i niko se više neće usuditi da od njega traži mito.

5. Ako nijedna od tih akcija ne donese rezultate, najbolje je da se spakuje i napusti Ukrajinu.

Pošto sam godinama radio i živeo u sličnim okruženjima, sumnjam da će Žuk morati da zatvori svoj centar za razvoj softvera. Naprotiv, on i njegova firma na kraju će postati dokaz da se u Ukrajini stvari menjaju nabolje.

Božidar Đelić (bdjelic@altiscapital.net), osnivač "Altisa", grupacije za profesionalne usluge u oblasti Jugoistočne Evrope, bio ministar finansija i ekonomije u Srbiji od januara 2001. do marta 2004. Pre toga bio partner u kompaniji "McKinsey & Co.", u Parizu i Silikonskoj dolini.

Komentar: Alan L. Boeckhmann, "CEO Fluor Corporation"

Uprkos tome što je Kostja Hnatjuk godinama poslovao u Ukrajini, Pavlo Žuk je kao muva bez glave počeo biznis s firmom za razvoj softvera u Kijevu. Trebalo je da malo više vremena provedu kako bi shvatili izazove, praksu i poslovnu kulturu s kojom su tek dolazili u dodir.

Žuk je mogao dosta toga da nauči da je posetio dva web-sajta Vlade SAD. Prvo, beleška Stejt dipartmenta o Ukrajini bi ga informisala da je u toj zemlji sveprisutna korupcija, da se Vlada previše meša u biznis i da se zakon slabo primenjuje. Drugo, da je posetio sajt CIA-e (www.cia.gov/cia/publications/factbook/) shvatio bi da je ukrajinski telefonski sistem zastareo i da je podneto 3,5 miliona zahteva za novu liniju. Pošto je Žuku bio potreban moderan telefonski sistem da bi organizovao svoj razvojni centar, odmah bi shvatio da će naići na problem.

Žuk je sa sajta Stejt dipartmenta mogao da dođe do kontakata s glavnim zvaničnicima SAD u Kijevu. Trebalo je njih da konsultuje pre nego što je odlučio da investira u Ukrajinu. Osim toga, Žuk je trebalo u SAD da konsultuje svog računovođu i advokata o situaciji u Kijevu. Ukrajinske računovođe i advokati bi ga upozorili na teškoće koje mu predstoje. Osim toga, pre nego što je počeo svoju inostranu akciju, Žuk je trebalo da se upozna sa američkim Zakonom o korupciji u inostranstvu (FCPA). Trebalo je da u svojoj kompaniji razvije politiku protiv podmićivanja i da napravi plan kako da se izbori s korupcijom.

Susreti s korumpiranim zvaničnicima su, nažalost, česti u mnogim delovima sveta. Razumevanje lokalne poslovne kulture i adekvatne politike kojom se rešavaju zahtevi za davanje mita glavna su oruđa za preživljavanje u novim sredinama. Kompanije u mojoj branši su prošle godine, uz podršku "Transparency Internationala" i "Basel Instituta", definisale čitav set globalnih antikorupcijskih principa. Ideja je bila da se stvori jedan ujednačen prostor i da se eliminišu efekti podmićivanja tamo gde korupcija prečesto određuje ko će dobiti posao. Kompanije koje prihvate te principe spremne su da primene politiku apsolutne netolerancije prema podmićivanju i razviju interne programe kojima će zaposlene ubediti da nipošto ne prihvataju mito.

Kad je Hnatjuk platio mito Vasilu Fjodoroviču Milofjenku, Žuk je time dao signal da je spreman da lokalnim birokratama plati koiko god traže da bi mu omogućili da posluje u Kijevu. U suštini, plativši 5.000 dolara, on je vrlo moguće prekršio FCPA. Taj zakon dozvoljava plaćanja u cilju lakšeg poslovanja dok god se radi o malim sumama. Hnatyuk je očito prekršio Zakon o terorizmu, kriminalu i bezbednosti iz 2001. time što je dao mito. To je dovoljan osnov da se u Velikoj Britaniji protiv njega pokrene postupak jer engleski zakon, za razliku od FCPA, ne dozvoljava čak ni plaćanja u cilju lakšeg poslovanja.

Kompanije daju mito iz tri razloga. Prvo, multinacionalne firme posluju u zemljama gde je podmićivanje postalo sistemska pojava zbog slabih institucija i slabe vladavine prava. Drugo, većina zemalja na loš način primenjuje svoje antikorupcijske zakone. Treće, menadžeri su često primorani da ostvaruju teške poslovne ciljeve. Zbog tih faktora, menadžeri su često u takvoj situaciji da im davanje mita izgleda kao najbolje rešenje. Samo jasno definisana interna politika i kontrola mogu osigurati da se menadžeri ponašaju ispravno. Da je Žuk uveo takvu politiku i kontrolu u okviru svoje sopstvene firme, možda je mogao da nađe način da efikasno posluje u Ukrajini.

Kako sad stvari stoje, Žuk će se suočiti s gomilom zahteva da plati mito. Kako u takvom okruženju ne može da posluje etički, odustajanje od posla je najbolje rešenje. Kršenje zakona, u ovom slučaju FCPA, bilo bi nezamislivo.

Komentar: Rafael Di Tella, profesor "Harvard Business School" u Bostonu

Kao i svaki biznismen koji bi se našao u toj situaciji, Žuk će isplatiti zvaničnike UTA. Najzad, time neće ni prekršiti zakon. U toj situaciji sasvim je jasno da je Žuk žrtva iznude. Prema zakonima većine nacija, davanje novca zbog iznude nije krivično delo. I tako će Žuk isplatiti gospođu Simonenko. On će mito definisati kao dodatni porez koji mora da plati da bi poslovao u Ukrajini i nastaviće svoj omiljen projekat. Nemojmo se zanositi, tako bi se stvari odvijale u realnom životu. Ako biznismen ne plaća zvaničniku kada ga ovaj ucenjuje, to znači da nije u stanju da posluje u zemljama u razvoju.

Ali, da li Žuk zaista treba tim zvaničnicima da da novac? Na to pitanje je teško odgovoriti. Znam šta će Žuk da uradi, ja samo ne znam šta bi on trebalo da uradi jer to je moralno pitanje, a mi u ovom slučaju ne možemo znati šta Zhukov moral nalaže. Hajde da porazmislimo.

Zamislimo seriju slučajeva korupcije. S jedne strane su ucene kao što je to bio slučaj sa Simonenkovom. S druge strane su kombinacije pranja novca koje omogućavaju biznismenima da se u dosluhu s lokalnim političarima obogate, a da ne moraju da investiraju u neku kompaniju. Biznismeni kao što je Žuk obično sebi kažu da se, iako možda moraju da isplate političare i zvaničnike, nikad ne bi uplitali u rekete druge vrste. Sasvim fer.

Ali interesantno je šta kompanije rade kada se nađu usred korupcionaške atmosfere. Zamislimo da ste biznismen koji hoće da posluje, a da ne podmićuje zvaničnike. Jednog dana saznate da konkurentna firma podmićuje birokrate, a ovi joj za uzvrat obezbeđuju usluge zahvaljujući kojima je u nepobitnoj prednosti. Shvatate da ćete ili i vi dobiti povoljan tretman koji vaš rival plaća, ili ćete morati da napustite zemlju. U ekonomskom smislu, pred vama je izbor koji je i Žuk imao - ili plati ili pali.

U tim okolnostima, krajnji rezultat će biti isti takav, kao i Žuk, i vi ćete platiti mito. Pozvaćete korumpiranog birokratu i tražićete da dobijete isti tretman kao i vaš konkurent. Kada taj zvaničnik kaže da će i vama pružiti te usluge ali samo ako pristanete da i vi njemu nešto učinite za uzvrat, vi ćete se složiti. Neće vam biti teško da se pred sobom opravdate jer ćete sebi reći da ste bili žrtva iznude birokrate. Zbog toga, kompanije koje počnu da plaćaju mito nalaze se na klizavom terenu. One opravdavaju to što plaćaju iznuđeni novac i mito obrazlažu tako što sebi kažu da rade samo ono što rade njihovi rivali. A onda... Nisam siguran da li će se tu i zaustaviti.

To me i brine. Prvo, zato što znači da moralni standardi konkretne kompanije idu nizbrdo. Drugo, a to je nešto što većina firmi ne shvata, kompanije stvaraju loše poslovno okruženje time što se predaju korumpiranim političarima. Kada organizacije postanu korumpirane, one tada gube legitimitet. Rezultat toga je da ljudi traže strožu regulativu i veće oporezivanje kompanija. Time počinje maliciozan ciklus političkog intervenisanja, što vodi još većoj korupciji. Na Žuku je da odluči šta hoće da uradi, da napravi softverski centar u Ukrajini, čime rizikuje da u očima ljudi svoj posao prikaže kao nepouzdan i nelegalan, ili će da radi na povećanju legitimiteta ukrajinskog biznisa, pa makar to značilo i njegovo povlačenje.

Ali, oprez. Priča o korupciji u zemljama koje se tek razvijaju postala je previše moderna. Od toga ima malo direktne koristi i mnogo indirektne štete. Pošto su sudski sistemi u većini zemalja u razvoju izuzetno politizovani, realni, u smislu suprotnom od retoričkog, progres nije mnogo verovatan. Prave promene zahtevaju reformu sudstva, što nije lako i zahteva vreme. Nikakva priča o korupciji i podmićivanju neće to promeniti. Zbog toga sam nedavno predložio stvaranje Harvard-Yale sudskog monitoringa. On će se sastojati od grupe profesora prava i advokata koji će davati sud o značajnim pravnim odlukama za koje ljudi posumnjaju da su politički motivisane. To će promeniti ponašanje sudija i redukovati pustu priču o korupciji, a možda će čak i poboljšati kvalitet političara u zemljama u razvoju.

Komentar: Thomas W Dunfee, profesor prava "Wharton School" u Filadelfiji

Kad bi Simonenko od Žuka otvoreno tražila mito, Žukov jedini etički odgovor bio bi da odbije. Ako ne bi bio u stanju da se uspešno odupre takvom zahtevu, Žuk bi tada morao da se povuče iz ukrajinske avanture. I mada bi on možda poželeo da se fokusira na pragmatično ili pravno rešenje tog problema, tako nešto bila bi moralna greška. Svako popuštanje gospođi Simonenko i tome što ona predstavlja samo će služiti održanju korupcije u Ukrajini, što bi imalo ozbiljne posledice po narod te zemlje.

Žuk bi mogao da padne u iskušenje da isplati Simonenko jer bi na taj način pomogao svojim ukrajinskim radnicima koje zapošljava. To iskušenje moglo bi da bude još veće ako bi on poželeo da otvori mogućnosti i donese nadu Ukrajini. Ali pozitivni efekti koje bi Žuk postigao time što bi u kontinuitetu ostao u Kijevu nisu veći od štete koju uzrokuje korupcija. Plaćanje mita da bi se ostalo u poslu ne donosi dobro najvećem broju ljudi, ono doprinosi ciklusu korupcije i šteti mnogima.

Ukrajina već godinama ne uspeva da ispuni ekonomska obećanja koja daje, a glavni razlog tome je sveprisutna korupcija. Prema Indeksu percipirane korupcije, koji sastavlja "Transparency International", Ukrajina je na 122. mestu (na prvom mestu je najmanje korumpirana zemlja). To Ukrajini donosi ogromnu štetu. Korupciju često prati kršenje ljudskih prava jer se mito iznuđuje od onih koji obezbeđuju elementarne medicinske usluge i hranu za gladne. Ukrajina će istinski biti slobodna kada bude uspela da se uhvati u koštac s korupcijom. To će se desiti kada Ukrajinci budu imali informacije, moć i volju da se odupru ucenjivačima kao što je Simonenko.

Kako Žuk može da pomogne da se Ukrajina uhvati u koštac s korupcijom? Izgleda da Simonenko otvoreno traži mito, što podrazumeva plaćanje jednom zvaničniku da prekrši svoju obavezu koja je vezana za značajan društveni interes. Zbog toga bi bilo pogrešno ako bi Žuk pretpostavio da Simonenko i njeni sunarodnici uopšte brinu o dugoročnim posledicama svog ponašanja. Čak i kada Žuk pristane na minimalan mito, on time daje Simonenko razlog da vrši još veći pritisak na njega.

Žuk mora brzo da reaguje kako bi uvideo da li može da se izbori sa ucenama gospođe Simonenko. On može da kontaktira druge firme za softver ili neukrajinske kompanije koje posluju u toj zemlji kako bi utvrdio da li postoje strategije koje oni zajedno mogu da upotrebe da bi se suprotstavili zahtevima za davanje mita. Najzad, transnacionalne kompanije za brzu hranu uspešno posluju u Ukrajini. Ako to ne dovede do rezultata, Žuk može da kontaktira nevladine organizacije kao što je "Transparency International" i utvrdi da li postoji neko drugo razumno rešenje. Ukoliko ga nema, onda Žuk treba da napusti Ukrajinu. Kada bezbedno napusti zemlju, tada je dužan da javno kaže zbog čega je morao da ode i da obezbedi sve potrebne informacije koje je prikupio od Simoneneko i njenih prijatelja.

Ova studija slučaja pokazuje sveprisutnu i podlu prirodu korupcije. Nju je izuzetno teško iskoreniti. David Hess i ja smo 2000. u "Cornell lnternational Law Journal" tvrdili da biznis može da bude vrlo važan u borbi protiv korupcije. Predlagali smo da kompanije prilikom poslovanja usvoje antikorupcijske principe, slične Sullivanovim principima. Sullivanovi principi su korišćeni 70-ih kao strategija borbe protiv aparthejda u Južnoj Africi, a firme koje su ih usvojile obavezale su se da neće praviti diskriminaciju prilikom zapošljavanja i određivanja plata, na nesegregaciju na radnom mestu i da će obučavati i promovisati crnce. U tom smislu, Hess i ja smo predložili principe C2 (vidi www.c2principles.org) za borbu protiv korupcije, u nadi da bi oni mogli da ohrabre firme da se odupru zahtevima za plaćanje mita. Usvajanje principa C2, s drugim oblicima pritiska, približava firme danu kada će hvatanje u koštac s korupcijom biti moguće u svakoj zemlji u razvoju. 

Fil Bodrok