Pobornici "Zvanicne verzije"

U nedavnoj raspravi o mogucnostima i nacinima dolazenja do istine o sukobima na tlu bivse Jugoslavije i njihovim najtezim posledicama - ratnim zlocinima - odrzanoj u organizaciji jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje, u Sava centru - ponovo su se ispoljile, sustinske, gotovo nepremostive, razlike u gledistima. Stanovista onih koji su od pocetka nepoverljivo gledali na osnivanje Komisije - unapred joj osporavajuci (redom) pravo na istrazivanje istine uopste, a zatim legitimitet, svrsishodnost i nepristrasnost - ostala su nepromenjena, a njihove sumnje dodatno ojacane. Predstavnicima civilnog drustva, tj.
    onih nevladinih organizacija koje se vec godinama bave obelodanjivanjem drasticnih slucajeva krsenja ljudskih prava, ratnog prava i zlocina protiv covecnosti, pocinjenih na ovim prostorima, predstavljeni projekti, i jos vise metodologija kojom se Komisija za istinu rukovodi, bili su sasvim dovoljna potvrda misljenja da to nije "pravo mesto za utvrdjivanje istine", kao i da ozbiljne namere u tom cilju uopste ne postoje. Clanovima Komisije pripisani su "isprazni akademizam", "neopravdana sporost i odugovlacenje" u radu, teznja ka uspostavljanju "vestackih ravnoteza" i, sledstveno tome, neiskrenost u nastojanjima da se otkriju i javnosti saopste stvarne razmere i akteri zlocina nad civilnim stanovnistvom koji su u toku protekle decenije pratili medjuetnicke sukobe u nas.
    Predstavnici nevladinih organizacija koje se bave zastitom ljudskih prava zagovaraju pragmatski pristup ovoj stvari: neposredno obelodanjivanje "nepobitnih cinjenica" o masovnim zlocinima koji su pocinjeni sa srpske strane. "Srpska strana rata" je osnovno sto tragaoce za istinom i pomirenjem treba da interesuje posto je, prema njihovom uverenju, "pocistiti ispred svoje kuce", u moralnom smislu, superiorno nacelo. To se, ujedno, prihvata kao superiorno metodolosko nacelo u procesu otkrivanja istine, posto se polazi od toga da se samo onaj koji argumentuje protiv svojih najboljih interesa moze smatrati dovoljno ubedljivim i dostojnim poverenja. Oni smatraju da ma kakvo bavljenje istorijskim, politickim, socijalno-psiholoskim itd, aspektima i okolnostima pod kojima su se zlocini odigravali samo bespotrebno usloznjava, inace, jednostavnu sliku.
    To odlaze i otezava proces suocavanja srpske javnosti sa istinom o sopstvenim zlodelima, koje predstavlja neophodan preduslov medjuetnickog pomirenja. Sa stanovista Istine takva analiza je ne samo zamagljujuca, vec i sasvim izlisna, posto vec postoji "validna dokumentacija sa terena", koja ono sto se dogodilo (a sto je, inace, "poznato i celom svetu") cini "belodano jasnim" i "ociglednim". Sve sto preostaje jeste da se ta "ociglednost" potvrdi i prizna, da se "ovoj sredini" ona nedvosmisleno predoci, kako bi, tek u tom suocenju sa "cinjenicama zlocina", bilo moguce doci do sveopste katarze, odgovornosti, a po nekima, i do "denacifikacije" Srbije. Svako drugo i drugacije glediste, pa i pokusaj preispitivanja "onoga sto je vec poznato", ne skriva, u stvari, nista drugo do nameru njihovog zataskavanja i opravdavanja.
    Svoj analiticki, "akademski", pristup clanovi Komisije za istinu i pomirenje, uzaludno, obrazlazu time da iza "ociglednosti" zlocina, "na terenu", stoje neki politicki, drustveni i psiholoski procesi bez cijeg proucavanja nije moguce shvatiti ni sta se zaista dogodilo, niti ko je sve za to odgovoran. "Kopanje" po arhivskim dokumentima i ispitivanje uloge medjunarodnih faktora imaju znacaja upravo stoga sto se pretpostavlja da neposrednim i ociglednim aktima nasilja, "na terenu", katkada prethodi skriven i dugotrajniji proces autorizacije zlocina koji, upravo u interesu istine, ne sme da ostane neobelodanjen. Usmeravajuci i dajuci znacenje pojedinacnim ljudskim postupcima, odredjena politika (ili politike) priznatih autoriteta, odnosno specificna drustvena klima, ideologija i sl.
    - bas koliko i neposredan poriv ili naredba - mogu da stvore uslove pod kojima mnogi univerzalni moralni principi koji uredjuju ljudske odnose prestaju da vaze. Oni doprinose uspostavljanju razlicite vrste moralnosti - vezane za duznost vojnika da se pokori naredbama pretpostavljenih, pripadnika grupe da se povinuje opstevazecim normama, patriote da iskaze lojalnost svojoj drzavi "bila ona u pravu ili ne". Proucavanje uloge medija, odnosno sadrzaja rasirenih socijalnih stereotipa i predrasuda, neophodan su sastavni deo ove analize posto otkriju skriveni proces posredovanja takvih poruka kojima se akti nasilja esplicitno naredjuju, implicitno ohrabruju, automatski odobravaju, ili "tek" ne osudjuju - cime se povecava spremnost obicnih ljudi da u njima ucestvuju.
    Najstravicniji zlocini, tako, mogu biti predstavljeni javnosti kao "pravicna osveta", deo normalne vojne rutine, ili "prirodan" odnos prema neprijatelju koji se ne smatra pripadnikom ljudske vrste i na koga se, stoga, ne moraju primenjivati zakoni civilizovanog sveta. Iznosenje u javnost pojedinih svedocenja i svedocanstva o neposrednim iskustvima ljudi, kao treci krug istrazivanja istine o zlocinima, ima, pre svega, moralnu dimenziju. U tom smislu, svako svedocenje se moze smatrati podjednako validnim. Ali, ako se uzimaju kao "dokazi" necije "krivice" ili "nevinosti", moraju da se stave u odredjen interpretativni kontekst koji ce odrediti stvarnu meru njihove "istinitosti".
    Ako se ostave po strani izrecene kvalifikacije i spekulacije, glavne tacke razmimoilazenja (izmedju opisanog "konfirmativnog", odnosno "analitickog" pristupa) mogu se svesti na dva osnovna pitanja, tj. moralno-filozofske dileme: prvo, da li istina moze biti verodostojna iako nije celovita i, drugo, blisko povezano sa tim, da li je potrebno, i kako je moguce povuci granicu izmedju znanja i znacenja, realnosti i njenih vec "ucitanih", nametnutih tumacenja - izmedju "ociglednosti" i "istine"?
    Ima neke zacudjujuce protivrecnosti u cinjenici da su najistaknutiji zagovornici zastite univerzalnih ljudskih prava i osude zlocina protiv covecnosti, istovremeno, medju onima koji zdusno podrzavaju praksu "etnifikacije" zlocina "na terenu". U javnoj promociji svedocenja i svedocanstva o zrtvama medjuetnickih zlocina na prostoru bivse i sadasnje Jugoslavije napravljena je neravnoteza koju nikakav princip "ciscenja, najpre, ispred svoje kuce" ne moze moralno da opravda. Ova neravnoteza jos vise je naglasena odsustvom (politicke) volje za preduzimanjem slicnih akcija "ciscenja" u nekim drugim "dvoristima". Selektivan pristup u prikazivanju posledica zlocina pocinjenih nad civilnim stanovnistvom i njihovoj osudi, u suprotnosti je, pre svega, sa osnovnim nacelom humanosti, posto se nejednako odnosi prema jednakoj, ljudskoj, patnji.
    Ukoliko se razdvajanje zrtava po etnickom principu, diktirano "logikom" emocija, moze (psiholoski) razumeti kada je rec o rodjacima, saplemenicima i samim zrtvama nasilja, to predstavlja sasvim - eticki i logicki - neprihvatljiv i kontraproduktivan "metodoloski put" kada je rec o onima koji se pozivaju na Istinu, Odgovornost i, iznad svega, na Pomirenje. Etnicki kriterijum kategorizacije zrtava podrazumeva, naime, primenu istog principa pri zigosanju "zlocinaca". Ako se, u sukobu dveju etnickih grupa, pripadnici jedne konstantno predstavljaju kao iskljucive (stvarne ili potencijalne) "zrtve", onda to ne znaci nista drugo do upiranje prstom na pripadnike suparnicke nacije kao na jedine (stvarne ili potencijalne) "zlocince".
    Stereotipizacija ljudi u kategorijama "apsolutnih zrtava" i "apsolutnih zlocinaca" cini svako ozbiljno traganje za istinom o onome sto se u njihovim medjusobnim odnosima dogadja (ili se dogodilo) sasvim izlisnim. Stereotipna predstava o jednima kao "dobrim", a drugima kao "zlim", ima tendenciju da sama sebe potvrdjuje i sama sebe reprodukuje, ma o cemu da je rec, upravo zato sto utice na selektivno "propustanje" prvenstveno onih informacija koje se dobro uklapaju u stereotip. Bilo da je rec o odnosu izmedju pojedinaca, ili o sukobu izmedju grupa u celini, socijalni stereotipi, koje uvek prati jak emocionalni naboj, u velikoj meri odredjuju ono na sta ce se usmeriti paznja, sta ce se videti, sta biti zapamceno, a sta izostavljeno i, najzad, kako ce sve to biti protumaceno.
    Moze se, stoga, sa sigurnoscu pretpostaviti da ce, posebno u okolnostima kada postoji nesaglasnost o cinjenicama ili manjak informacija, upravo predubedjenja ove vrste usmeravati potragu za "ubedljivim dokazima" o "pravim krivcima" - potragu koja ima sve pretpostavke da se okonca uspesno. To, razumljivo, utice na krajnju, manihejski obojenu sliku i pojednostavljeno tumacenje slozenih uzroka, toka i posledica dramaticnih dogadjaja i situacija koji prate medjuetnicke sukobe - od Markala I do Markala II, od Sarajeva do Srebrenice, od Vukovara do Racka. Sto sve, suprotno namerama onih koji bi da mire zavadjene, obezbedjuje "opravdanje" za rastuce neprijateljstvo i svaki vid revansizma.
    Nastavlja se
    Autor je profesor politickih nauka u Beogradu i clan Centra za liberalno-demokratske studije