Ima smisla krenuti od nule

Ako se uspeh likovnog umetnika danas, kod nas, meri brojem nagrada i samostalnih izložbi, Perica Donkov je svakako jedan od utemeljeno promovisanih na našoj sceni. Godine 1995. uvršćen je u selekciju „Trideset najznačajnijih autora osme i devete decenije“ Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, kao protagonista novog enformela. Dobitnik je sedam nagrada za slikarstvo, prve još u studentskim danima. Samostalno je izlagao jedanaest puta. Na izložbi u Galeriji Kulturnog centra Beograda Donkov ponovo razmišlja o slici kao materiji izvodeći je tehnikom freske (nanoseći pigment na svež malter). Priča iza: razaranje iz naše najbliže prošlosti (1999) sa asocijacijom na dublju - Ćele-kulu, Gerniku, Hirošimu... - istoriju „koja nas je učila da ima smisla krenuti od nule“, kaže umetnik pokušavajući da odgonetne „tajni kod koji na samoj ivici života krči put u - umetnost“. I kako živi uspešan slikar koji je odlučio da stanuje u provinciji - Nišu?

- Ne priznajem uopšte odrednicu kad se za nekog kaže da živi u provinciji. Sam sam sebi centar sveta, ili tamo gde sam, tamo je moj centar. Živim, istina, u Nišu, ali mentalno, moje mesto jeste u Beogradu. Provincija kao kategorija postoji samo u glavama ljudi kao nedostatak ličnog sadržaja.

Mogli ste da pređete u Beograd, postanete profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, a niste hteli. Zbog čega?

- Smatram da čovek može samo jednu stvar u životu da radi potpuno joj se predajući. Stvaranje podrazumeva celog čoveka, a rad sa studentima - veliko davanje. Ja nisam mogao da se opredelim da radim i prvo i drugo, jer bih time jedno oštetio.

Vi ste slikar. Da li bi se radovi viđeni u Galeriji KCB mogli nazvati slikama?

- Uopšte više nije bitno da li se moje delo može nazvati slikom, instalacijom ili nečim drugim. Tehnika je klasična. Jedino je podloga - ter papir - netipična za sliku.

Na samom ulazu ste ipak postavili dva rada na metalu. Zašto?

- To sam namerno učinio radi uvođenja gledaoca u izložbu za koju volim da kažem da je fresko-ansambl destrukcije. Drugi razlog je što olovo ima značenje poslednjeg stadijuma raspadanja materije. Posle njega nema više ničeg. Olovo je ta - nula. Da bismo nešto s nečim upoređivali moramo imati repere, a kako mi ih više maletene uopšte nemamo u životu, ne možemo ih smišljati u umetnosti. To bi onda bio falsifikat.

Iako vaš rad u celini predstavlja kontinuitet?

- Moj rukopis jeste enformelistički, ali ono što slikam se promenilo. Sada su to tragovi kasetnih bombi.

Odakle naziv izložbe „Amor fati“?

- U vreme bombardovanja, sklonio sam se van grada u mali atelje, gde nisam imao knjiga, osim jedne. Bila je to knjiga Oto Bihalji Merina „Nemački ekspresionizam“. Poistovetio sam svoje i naše stanje tada sa prilikama s kojim su se suočavali egzistencijalisti. Amor fati zapravo znači ljubav prema sudbini. A to je ono od čega ne možemo pobeći, čemu smo sami i uzrok i posledica.

Razmišjanje o destrukciji uglavnom vodi u depresiju. Kako vi nalazite izlaz?

- Ideja umetnosti uopšte, pa i moje, zasniva se na veri u osmišjavanje svoga rada. Na tragu takvog postojanja kad dođem do ivice života, umetnost vidim kao svetlo u tunelu.

Spotiče li se u vizuelnoj realizaciji?

- Ne. Ja sam hedonista u svom radu. Prepuštam mu se do srži i stapam s njim. Taj proces rada nije nesvestan, stihijski. Ja uvek znam šta ću na kraju tehnički dobiti, jer sam dovoljno prethodno eksperimentisao. I moja boja kad se osuši dobija izgled pepeljaste materije nalik olovu.

Šta vam kažu posetioci izložbe?

- Osećaju neuobičajenu količinu energije. Kroz razgovor s njima shvatim da smo se razumeli, iako možda na prvi pogled svi ne vide suncokrete iza kasetnih bombi.

Jeste li pesimista ili optimista?

- Da nisam optimista ne bih slikao tu tešku olovnu masu. Ona je kao naše vreme - gusta i natmurena. Moje delo nije teško, već je vreme u kome mi jesmo - teško.

Šta vam je najteže u našem vremenu?

- Ipak, egzistencija. Najteže mi je da se materijalno obezbedim da bih mogao funkcionisati kao umetnik u siromašnom društvu. Umetnik može da egzistira samo ako zanemari da nema, živi kao da je bogat, i pravi sliku svog vremena.

Kako se živi kao bogat, a ne biti bogat?

- Širok je spektar umetničkih veština. Školovan sam na akademiji na kojoj se uči zanat, od onog definisanog kroz istoriju, na Minhenskoj ili Pariskoj školi, do enformela. Dakle, mogu sve da slikam.

Znači li to da neko od vas može da naruči na primer porodični portret?

- Naravno da i to znam. Mada, moram da priznam, u poslednjih desetak godina, uradio sam samo par komada. I to ljudima koje zaista poznajem iznutra. Nepoznatom naručiocu ne bih mogao. Bila bi to fasada bez sadržaja. Tome zaista nisam vičan. Moram da osetim biće, upoznam ga i tek potom naslikam ono što vidim.

Dobitnik ste nagrada „Nadežde Petrović“, „Đorđa Krstića“, pa „Rotari kluba“, gran prija za najbolju izložbu... Imaju li smisla priznanja koje ne donose i novac?

- Imaju, jer mi potvrđuju da je moj kvalitet rada - izuzetak.