Glasovi bez odziva

Dok čeznemo da smanjimo svakojaka zaostajanja za svetom, prekjuče smo odlučili da to zaostajanje povećamo - većinskim neizlaskom na birališta. Odziv glasača se, doduše, smanjuje na raznim stranama ali se gotovo nigde ne događa ono što je nama uspelo prošle nedelje - da apstinencijom poništimo izbore, da se u drugom krugu završe tako, kao da nisu ni održani.

Odriču se i drugi narodi, kao i mi, mnogo čega – i zadovoljavanja potreba i izvršavanja obaveza – ali malo se ko odriče nekog prava, pa i prava da izabere lidera. Zašto smo većinski izabrali da ne biramo - pitanje je kojim će se naši i strani istraživači pomno baviti, a za ovu priliku izdvajamo zanimljivu statistiku Internacionalnog instituta za demokratiju i pomoć u izborima (IDEA).

Četvrti otpozadi

Prema ovoj instituciji, nedeljna ravnodušnost i nije iznenađenje jer su građani SRJ već hronično u manjoj ili većoj glasačkoj apstinencijalnoj krizi. Po odzivu na parlamentarne izbore u poslednjoj deceniji prošlog veka, na tabeli IDEA za zemlje Centralne i Istočne Evrope i Zajednice Nezavisnih Država (bivši SSSR) mi zauzimamo (s prosekom od 58,9 odsto) četvrto mesto otpozadi (23. od ukupno 26) samo ispred Poljske (47,7), Rusije i BiH (58,4). Prvo mesto pripalo je Uzbekistanu (91 odsto) a drugo Albaniji (88), dok ostali naši susedi prilično raspršenog rejtinga - Slovenija (79,6) je sedma, Rumunija (76,2) deseta, Bugarska (72,7) četrnaesta, Hrvatska (72,2) petnaesta, Mađarska (67) osamnaesta i Makedonija (61,9) dvadeseta.

Nivo našeg izlaska na birališta je nizak i u globalnim poređenjima. U devedesetim širom sveta bilo je 1.088 parlamentarnih izbora s prosečnim odzivom od 65 odsto, dok je u 345 trka za predsednika glasalo 60 odsto upisanih birača. Analiza IDEA demantuje, pri tom, raširenu tezu o obaveznom padu odziva u drugom krugu: po njoj, broj birača u "doigravanju" pada u proseku za samo 0,7 odsto, ali ne svuda - na 17 mesta je bio manji, na 16 veći a samo na jednom isti kao u prvom krugu.

U društvu čiji bismo član da postanemo, situacija je još neugodnija po nas. Od 1949. do 1998. u zemljama sadašnje Evropske unije odziv za parlamentarne izbore je u proseku bio veći od 80 odsto, dakle viši i od naše "lavine glasova" (71,5 odsto) kojom je 2000. svrgnut Slobodan Milošević.

Razlika u odzivu, međutim, ne govori samo o savesti, interesovanju i odgovornosti nego i o stepenu obaveznosti. Ovde kao i u mnogim drugim državama, izlazak na birališta prepušten je volji građana, ali od tog pravila ima prilično izuzetaka.

Najmasovniji odziv u EU imaju zemlje koje su propisale izvesne sankcije za neizlazak na birališta. Belgija sa višedecenijskim fantastičnim prosekom od 92,5 odsto je rekorder, ali neglasaču preti - oduzimanje biračkog prava i otežano dobijanje radnog mesta u javnoj službi, uz ostalo. Niz zemalja predvideo je za takve "nepodobnike" globu, koja prema IDEA, iznosi tri franka u delovima Švajcarske, 300 do 3.000 šilinga u delovima Austrije, 200 lokalnih funti na Kipru, 10-20 pesa u Argentini, dok u Australiji sud može da pošalje u zatvor čoveka koji više puta ne plati novčanu kaznu odrezanu mu zbog izborne apstinencije.

Iako još imamo probleme s biračkim spiskovima, mi bar više nemamo sporove oko prebrojavanja glasova od čega pate mnoge nerazvijene zemlje, gde krađe i prekrađe često izazivaju socijalne nerede, vanredna stanja, prevrate, ratove... Na ovaj spisak neregularnosti uvršćene su pre dve godine i SAD, gde je pobednik (Džordž Buš Mlađi nad Alom Gorom) na predsedničkim izborima dobijen tek posle serije dodatnih prebrojavanja glasova na Floridi i prvi put - odlukom suda.

Druge krajnosti

muka je, ipak, kad neka zemlja nema nikakvih zvaničnih problema s izborima - slažu se eksperti. Najviše zemalja je propalo i najviše vlasti nastradalo u režimima koji su imali samo jednog kandidata za državnu funkciju, gde je uvek pobeđivao isti lider, gde nije bilo dileme kome dati glas, gde je neizlazak na birališta kažnjavan doživotnim svrstavanjem u "štetočinski stalež", a koje su sve dok im nije odzvonilo imale i odziv i praktičnu jednoglasnost od 99,9 odsto!

To, međutim, nije opravdanje za narod koji je takvo iskustvo već prošao - i s procentima, i s ratom i s raspadom države - da pređe u drugu krajnost i apstinencijom poništava volju onih koji su glasali. Ništa manja nije, pri tom, odgovornost političke klase koja mu, u opsednutosti sama sobom, posredno sugeriše da i on ne treba da brine "tuđu brigu", inače poželjnu pod nazivom - široko učešće u ukupnom političkom životu, pa i izborima.