Tesno do Ustava

Za novi ustav Srbije glasalo je mnogo manje birača nego svojevremeno za Miloševićev. Da je lestvica bila podignuta na 55 odsto, kao krajem maja u Crnoj Gori, pobedničkih govora ne bi bilo. Računa se samo konačan ishod. Ako je čista, u demokratskom svetu priznaje se pobeda i sa jednim glasom razlike. Oni koji su pozivali na bojkot nemaju razloga za slavlje. Mnogo razloga nemaju ni kosovski Srbi, koji su najmasovnije izašli na birališta: šta god im Beograd obećavao, oni će dobiti samo to što im pruži međunarodna zajednica.

Referendumski pobednici imaju nekoliko nedelja ili nekoliko meseci za razmišljanje o ceni pobede i o težini datih reči. Obećavali su Kosovo u Srbiji i Srbiju u Evropi. Ne zna se šta je dalje od čega. Govorili su o visokim državnim i nacionalnim ciljevima, a veliki deo birača više bi voleo da čuje kako će živeti u narednih godinu dana. Na referendum su pozivale partije koje zajedno imaju podršku više od 80 odsto birača. Ispostavilo se da ta podrška nije bezrezervna. Njihove pristalice nisu toliko poslušne koliko bi vođe volele. Da se duže i više govorilo o suštini ustava, birač bi znao o čemu se radi, pa bi mu manje smetalo što u istom kolu igraju Tadić, Koštunica i Nikolić. Da su bojkotaši bili uverljiviji, ne bi prevagnuli dramatični pozivi da se u poslednjim satima navuče nekoliko desetina hiljada nedostajućih glasova.

Građanin koji drži do evropskih načela teško ih je mogao prepoznati u klicanju Ratku Mladiću, ali i u tvrdnji da je Ustav - knjiga nad knjigama. Biraču koji drži do sebe nije bilo lako da u nedelju predveče izađe na biralište uprkos tome što je znao da sa istim motivom - za dobro Srbije - podjednako nevoljko izlaze i njegovi politički protivnici. Pri sadašnjem odnosu snaga nije se moglo drugačije. Ni demokratske snage, ni levica, ni desnica - koga god podrazumevali pod tim, u Srbiji isprepletenim pojmovima - nisu mogle doneti ustav bez saglasnosti većine u Skupštini i na biralištima. Tadić i Koštunica nisu mogli bez Nikolića, niti bi on sam mogao okupiti dovoljno glasača za neki svoj predlog najvišeg zakona. U politici se ne može bez nagodbi i kompromisa. Ako imaju čvrstu osnovu, na njima se može graditi. Ako su truli, vek im je kratak.
Deo posla je završen. Miloševićev ustav odlazi u prošlost. Prve varnice unutar pobedničke koalicije sevnule su pre nego što je završeno prebrojavanje glasova. Svi bi da prisvoje pobedu, ma koliko tesna bila. Bolje bi bilo da prvo dovrše što su započeli. Nadmetanja i nadmudrivanja mogu da ostave za predizborne kampanje, u kojima neće moći da zanemare i onih 46 posto birača koji prošle subote i nedelje nisu marili za njih.

Šta god pisalo u njemu, ustav je donet bez kosovskih Albanaca, bez njihovih sunarodnika s juga Srbije i mimo volje većine Vojvođana. Izvesno je šta je sa južnom pokrajinom. Šta je građane severne pokrajine navelo da se upadljivije nego obično klone birališta?