Bože pravde i druge priče

Šta povezuje Akcioni plan za hvatanje generala Mladića, najavu poreznika da će ispitati poreklo imanja onih koji se šepure vrednostima skupljim od 300.000 evra i angažovanje Španca Klementea za selektora fudbalske reprezentacije Srbije? Povezuje ih nada merodavnih i nadležnih za te akcije da su to moguće misije… da će se odmetnuti general do onog u epici opevanog hajdučkog Mitrovdana pojaviti na jutarnjoj prozivci u Sheveningenu, da ćemo saznati odakle pare onima za koje niko ne zna odakle im pare i da će srpski fudbaleri igrati kao orlovi čim Klemente nauči tekst himne „Bože pravde” na kome, ruku na srce, i domaći živalj lomi jezik i, pride, teško prati melodiju ako pretpostavljeni pojac, navijač, nije bio najmanje prvi glas u školskom horu.

Kao i obično, dakle, i naizgled sasvim različite stvari povezuje nada, potreba ljudi da veruju kako pravda i uspeh mogu jednom i njima, u ovozemaljskom životu, da se dogode, što nam, inače, političari stalno obećavaju. Cinik bi rekao da je to njihov posao još od biblijskih vremena. Ali, da li je naš posao da im verujemo?

Uzgred, kad je o Mladiću reč, nisam znao da li više da se nadam ili više da se smejem kada sam u sredu uveče čuo Dragana Jočića, ministra srpske policije, kako nam sve krijući šta Akcioni plan sadrži otkriva da je najzad „utvrđeno ko za šta konkretno odgovara”. Ja sam nekako naivno mislio da se to i do sada znalo, ali vidim da je to novotarija u radu službi koje plaćamo iz svog džepa, za razliku od onih čije će džepove ovih dana unakrsnim ispitivanjem izvora prihoda pretresati poreska policija jer izgleda nikom ništa ne plaćaju.

A oni i jesu tema ovog komentara. Malo je reći da je osnovana sumnja da su se mnogi oko nas enormno obogatili dok smo većinski, i to pozamašno većinski, katastrofalno propadali. Još je osnovanija sumnja da je pozamašan broj onih što su se obogatili a ne plaćaju porez, jer je nekako logično da nisu mogli da odu u poresku upravu i prijave porez na zlatni lanac s tuđeg preklanog vrata ili dokumentuju prihode nalogom da se poseče i proda slavonska hrastovina, kao što je teško očekivati da će sada da izvade tovarne listove za šlepere cigareta i cisterne nafte čiji se transport obavljao pod okriljem noći i u potocima krvi.

Ali, evo, i ja, rođeni skeptik prema moći izvršne vlasti da istera pravdu, nadam se da to nije baš nemoguća misija i da je dostižan cilj utvrđivanja porekla zločina i porekla imovine, što je ovde, nažalost, često nekako nepristojno blisko povezano, teško razlučivo jedno od drugog, i što otvara pitanje društveno relevantnije od punjenja državnog erara – da li je umanjivanje imovine, preko naknadnog poreza sa sve pripadajućom kamatom, poštena kazna?

U neposredna postbrozovska vremena hapsili su nekog penzionisanog generala povezanog s fudbalom po osnovu sumnje da se enormno obogatio mućkama, a u sefu su mu pronašli čitavu hrpu dobitnih listića s 12 pogodaka na ondašnjoj sportskoj prognozi kojima je pravdao svoje bogatstvo. Čovek je baš bio prognozer batlija, mada je svima bilo jasno da njegova sreća počiva na spremnosti da dobitne tikete otkupljuje po nešto višoj ceni od nominalnog dobitka.

Ako je on našao način da opere novac u ona vremena kada se više štrčalo privilegijama nego parama, šta li su tek ovi izmislili i kojim su se putevima transformisali u ugledne biznismene koje prati preporuka da obavezno proverite da li vam je sat još na ruci ako vam zapadne da se rukujete s njima.  

Ako smo utvrdili da je nada u pravdu i uspeh ono što povezuje ove tri nasumice izabrane teme, odmetnike od haške i poreske pravde, kao i izbor novog selektora, valja reći i da postoji jedna značajna razlika – za Španca znamo koliko će da nas košta, a za ostatak ćemo tek da vidimo. Vodite računa i o sledećoj okolnosti – Klemente, ako ga Bog ne usliši da dosegnemo fudbalsku pravdu, vratiće se kući, u Španiju, a mi ćemo ostati s ovima što obećavaju i onima koji se smeju njihovim obećanjima.

*glavni urednik nedeljnika Vreme