Vlast i privilegije

U srećna vremena ozbiljni novinari nisu pisali leti. Od jedne, ponavljam jedne, plate išli su na more, a mlađe „redakcijske sile” bavile su se temama kao što su miš u pivu, žilet u hlebu, drukavac u Ibru, kopanje kanala Rajna – Majna – Dunav – Morava, pa preko Vardara u Egejsko more, dakle svim onim temama kojih nema u novinama kad je napolju pristojna temperatura. I vest da je Aleksandar Nikitović, šef kabineta Vojislava Koštunice, na radaru „uhvaćen” kako vozi 20 kilometara na sat brže nego što je dozvoljeno na tom delu Pančevačkog puta, ličila bi na hvatanje neke sanđame u Tamišu, da se iza vesti ne valja ozbiljna optužba, odmah demantovana od strane MUP-a Srbije, da je bio suspendovan, a po nekim vestima, i smenjen izvesni Slobodan Jocić, komandir stanice „Sever” saobraćajne policije Beograd, čija je patrola Nikitoviću izrekla mandatnu kaznu od 3.000 dinara zbog prekoračenja brzine.

Utisku da nije reč o novom otkrovenju delova tela Jovana Krstitelja, takođe dežurna tema u letnjim novinarskim radovima, poseban doprinos dala je Demokratska stranka koja se obratila Vladimiru Božoviću, generalnom inspektoru srpske policije, sa zahtevom da se „u najkraćem roku obavesti javnost o istinitosti informacija i o činjenicama koje su utvrđene – ko je naredio, a zatim vratio na dužnost Jocića, ko je potpisao njegovu smenu, ko je naredio obustavljanje postupka protiv Nikitovića, kao i da li će, ukoliko se dokaže istinitost navoda, biti primenjene mere protiv lica koja su prekršila zakon”.

To saopštenje nije pisao neko kome je pismenost jača strana, ali je, ipak, jasno da Demokratska stranka ima osnovanu sumnju da je taj nesretni Jocić bio smenjen, pa brže bolje kad je skandal počeo da se valja, vraćen na dužnost, te da je Nikitoviću oproštena kazna. Sam Nikitović, od koga je teže izvući reč nego iz kamena, progovorio je i tvrdi, u izjavi za agenciju Beta, da je kaznu platio, a onda u nastavku izjave potvrđuje da je šef kabineta i politička a ne samo činovnička funkcija, jer on, Nikitović, „podržava inicijativu Demokratske stranke, koja je potekla od predsednika stranke Borisa Tadića, da se javno utvrde činjenice u vezi sa ovim saobraćajnim prekršajem”.

Šta smo dakle imali? Koštunicu, istina preko lika Nikitovića, Tadića, neizgovorenu optužbu da je Dragan Jočić, ministar policije tu umešao prste, optužbu o bahatosti i privilegijama, rečju – aferu, koja se u jučerašnjoj „Politici” pojavila ispod letnjeg raporta o uticaju vrućine i punog meseca na stopu kriminaliteta.

Sada je stvar uvaljena u ruke Vladimiru Božoviću, već pomenutom gen. inspektoru srpske policije, kao i obično kad su takve stvari u pitanju i kako red nalaže, ali ćemo se, kao i obično, načekati odgovora kao i u drugim slučajevima kada je trebalo ispitati rad srpske policije, s malom verovatnoćom da ćemo biti pametniji posle nalaza istrage, ako je uopšte bude, nego što smo pametni sada.

Voleo bih da me Božović demantuje brzim saopštavanjem svih relevantnih činjenica, jer je velika i trajna politička šteta od decenijama uspostavljanog javnog mnjenja koje počiva na uverenju da vlast nije odgovornost već samo privilegija.

Na toj matrici počiva i uverenje „da su svi oni isti” pa nije ni čudo da je duboka i temeljna apstinencijalna kriza potencijalnog biračkog tela u Srba. U neprestanim pokušajima Demokratske stranke da im „vrate za onaj Bodrum” najzad se došlo do neke opipljive tačke i pretpostavljam da nije teško utvrditi da li u tom dimu ima i vatre i da li je komandiru stanice „Sever” falila i dlaka s glave što se patrola kojoj je on pretpostavljen drznula da kazni vladinog činovnika.

Meni, mada se ne razumem u policijska posla, to izgleda lakše nego pronaći Mladića ili otkriti ko je ubio braću Bitići, što će nam Amerikanci i ostatak sveta, vazda nabijati na nos, a posebno kad neko odavde bude išao kod njih tamo. Pretpostavljam da i političari imaju makar instinktivnu potrebu da se o njima ne priča stereotipnim iskazima i u anegdotama kakva se, na primer, prepričava u kafićima u beogradskoj Njegoševoj ulici, o tome kako se ministar Jočić uveče vratio kući, a na njemu pancir, pa ga u kafiću kroz čiju baštu prolazi da bi stigao do kućnih vrata, pitaju „Uhvatili ste Mladića?”, a on kaže „Jok, dva fazana”.

*glavni urednik nedeljnika Vreme