Kako sačuvati čistotu u sebi

Film na neki način odslikava naše (ne)prilike, ali to nije njegova suština niti je presudno za kvalitet - rekao je Nebojša Glogovac u razgovoru za „Blic“ rađenom nakon snimanja poslednjeg kadra filma „Klopka“ reditelja Srdana Golubovića u kome igra glavnu ulogu.

Po njegovim rečima, to uopšte nije samo naša tema: „U pitanju je ljudska priča, moralna dilema koja se može desiti bilo kome i bilo gde. Drago mi je što smo napravili film koji se baš po toj osobini razlikuje od ostalih koji se ovde snimaju. Znači, nema politike, nema Slobe, nema Mire, nema tipično mentalitetskih stvari“.

Jesmo li se mi to oslobodili tih pritisaka, prodisali, odmakli od politike?

- U filmu - da. I šire uzev mislim da jeste malo bolje; ide sporo, ima problema, valjda mora tako. Što bi se reklo: „Drugačije se računa na nebo no na zemlju“. Ne biva sve onako kako bismo mi želeli i voleli. Lik koji tumačite, inače je reč o intelektualcu, biva stavljen u tešku dilemu: ili da ubije kako bi nabavio novac za lečenje sina ili da dovode u pitanje detetov život.

Šta vi mislite da treba uraditi u takvoj situaciji?

- Ne znam, pitanje je jako osetljivo. Osetljivo je odgovoriti na njega čak i u vidu pretpostavke. Pod pritiskom okolnosti, pod udarom takvih stvari koje su veće od samog čoveka, teško je donositi odluke, a još teže (pa čak možda i moralno problematičnije) suditi o drugima i njihovim potezima u takvim situacijama. Okolnostima kao što je rat na primer; da li ćeš da staneš na prag svoje kuće i pogineš ili ćeš možda i ti da povučeš obarač... Mislim da je čoveku život ipak najvažniji i da bi sve uradio za svoj, a pogotovo za svoju decu. Prosto, ne daj bože nikome da dođe u takve situacije. To bih mogao da poželim; a odluke koje se donose u tim (ne)prilikama? Ne znam... jako je zajebano...

A kako se umetnost snalazi u svemu tome?

- Umetnost, naravno, ne može u datom trenutku konkretno da pomogne. Međutim, ona pokušava da nam oplemeni živote i da ono što je duhovno i lepo u nama izvuče u prvi plan i da to neopipljivo i fino što nas čini ljudima digne na jedan nivo koji je iznad prozaičnosti, zla. A onda ako smo bolji sami po sebi valjda bivamo bolji i u odlukama.

Koja je to uloga koja je vama najvažnija ili možda najteža?

- Ovaj trenutni posao mi je do sada i najteži. Bilo je i ranije glavnih uloga ali nije bilo toliko intezivnog rada. Što se pozorišta tiče, njupečatljivije dosad su bile uloge u „Zlatnom runu“ i „Hadersfildu“?

Zašto baš te?

- U „Zlatnom runu“ je čovek koji je posvećen svojoj umetnosti, svom poslu, koji luta tim carstvom u potrazi za svojim vrhunskim delom. I ja želim da uradim svoje vrhunsko delo. A Ivan u „Hadersfildu“ je jedno čisto, dobro, stvorenje. Čovek nazvan ludakom, ali koji je u opštim poremećajima poput svetle tačke. Jer je biće koje je sačuvalo dobrotu. Čak može, takav kakav je, da pomogne ovim tzv. normalnim kojima se čini da im ne treba pomoć jer su moćni iako u suštini nisu. Poenta i jeste sačuvati to čisto zrno u sebi.