Nedodirljive banke

Država je odustala od nepopularnog i antitržišnog ograničenja trgovinskih marži. Zauzvrat je dobila obećanje predstavnika najvećih domaćih prometnih lanaca da će, bar za desetak najtraženijih artikala, svoju zaradu skresati za koji procentni poen. Time će, kako se očekuje, cene, uglavnom hrane, biti nešto manje.

To je, ukratko, bio epilog prošlonedeljnog razgovora predstavnika ministarstava trgovine i finansija sa trgovcima, čije su marže za pojedine proizvode, sudeći po zaključcima tržišne inspekcije, bile natprosečno visoke. Ostaje da se vidi da li će od tog dogovora kakvu vajdu imati i osiromašeni domaći potrošači.

U senci ovog spora i dogovora, potpuno po strani, ostalo je, međutim, pitanje bankarskih marži. Razlike između nabavne i prodajne cene novca. O njima se ovog puta nije progovorila ni reč. O tome, istina, ne priliči da govore ministri trgovine i finansija, ali bio bi već jednom red da se o visokim zaradama na našem finansijskom i bankarskom tržištu izjasni Narodna banka Srbije, jer su marže, pogotovo za keš i potrošačke kredite, u proseku veće od deset procentnih poena.

O kakvim se sve zaradama kod nas radi dovoljan je samo jedan slučaj. Pred Novu godinu, prilikom uobičajenog susreta novinara sa top menadžerima jedne od „naših” banaka sa inostranim kapitalom, iznet je podatak da je profit te banke uvećan za svih 40 odsto, a za godinu i po dana, koliko je radila kod nas, povratila je sve što je na tržištu uložila.

Na pitanje, nije li to malo mnogo, jer su u evropskim razmerama profitne stope mnogo manje, taj, razumljivo, neimenovani bankar je objasnio da su to tržišna pravila koja trenutno vladaju na našim prostorima. Glad za novcem je gotovo neverovatna. Ljudi se zadužuju ne pitajući za cenu, ali i NBS povlači veoma restriktivne poteze, poskupljuje im poslovanje... Priznaje, da su domaći klijenti, ne samo građani, veoma uredni dužnici. Ipak, to je cena novca i oni ne mogu mnogo niže. Možda kasnije kada tržište i velika konkurencija učine svoje, a mi postanemo manje rizična zemlja.

Šta, međutim, dotle?

Ako se državi učinilo da trgovci imaju visoke marže, ostvarujući neprimereno velike zarade na račun građana, pa im je malo pripretila, nejasno je, međutim, zašto centralna monetarna vlast ne reaguje na izuzetno visoke ekstraprofite banka i sve one kamatne skrivalice kojima smo svakodnevno izloženi. Ne može guverner Jelašić da se žali novinarima kako pojedine banke pokušavaju čak i njega da izmanipulišu nudeći mu razne pogodnosti, bez jasne računice. Ako to rade njemu, šta običan građanin da očekuje? Od koga on da zatraži zaštitu?

Ova privreda i njen bankarski sistem, sasvim je izvesno, neće biti ništa manje tržišni ako bi se i u tu sferu uvelo malo više reda. Jer, dužnička kriza i prodaja imovine na doboš građana nije, niti može biti samo problem banaka i njenih insolventnih klijenata, već države i njene centralne banke.