Neotkrivene grobnice i dalje progone region

- Donošenje zakona o nestalima umnogome bi pomoglo njihovim porodicama da ostvare svoja prava. To bi bio vrlo važan pravni dokument za Srbiju i ministar za nacionalne manjine i ljudska prava Rasim LJajić je maksimalno podržao takvu ideju. Podsetimo, na regionalnoj konferenciji o nestalima novembra 2005. godine u Novom Sadu, LJajić je najavio donošenje takvog zakona po modelu već usvojenom u Bosni i Hercegovini.

Takav koncept, uz neophodne sistemske izmene, predstavlja dobru inicijativu - izjavila je za „Dnevnik“ šefica misije Međunarodne komisije za nestale (ICMP) Ketrin Bomberger, koja je u Beogradu razgovarala i s ministrom pravde Zoranom Stojkovićem.

Bomberger je istakla da je u planu još jedna pozitivna inicijativa: regionalni susret ministara nacionalnih manjina povodom nestalih lica, koji će se održati tokom ove godine. Konferencija ministara regiona ticaće se sukoba na teritoriji bivše SFRJ, ali bez Kosova i Metohije.

Kakvi su rezultati vaših sastanaka s ministrom za nacionalne manjine Rasimom LJajićem i ministrom pravde Zoranom Stojkovićem?
- S LJajićem sam imala duži razgovor. Odluka Vlade Srbije da u ovoj oblasti ne uvede reciprocitet u regionu donela je loše rezultate. Tokom 2001. i 2002. godine Vlada Srbije je učinila veliki napor ka pronalaženju nestalih Albanaca sa Kosova i Metohije, lica iz Hrvatske i BiH. Pomogli smo im u tom procesu, 1.100 novih ostataka je iskopano u Srbiji, od čega oko 800 ekshuminarih su žrtve konflikta na KiM, a preostalih 300 u Hrvatskoj i BiH. NJihova identifikacija još uvek traje.

U kojim zemljama se suočavate s najviše teškoća?
- Ne bih rekla da imamo specifičan problem, već će on nastati ukoliko se slučajevi nestalih ne reše u vašem regionu. Svaki napor koji Vlada Srbije učini, a činila ih je, rezultiraće tako što će ceo region biti stabilniji. To breme leži na ramenima svih zemalja zapadnog Balkana. Ipak, Srbija je učinila značajan napredak od 2001. godine.

Govorimo o Vladi ubijenog premijera Zorana Đinđića, a situacija se od tada stranački promenila.
- Tokom Đinđićevog mandata je učinjen ogroman napredak, zaista. Zadovoljni smo činjenicom da je vaša zemlja učinila korake koji dovode do daljeg rasvetljavanja sudbina nestalih na vašoj teritoriji. Nemamo dokaza do postoje još neke masovne grobnice u Srbiji, neke pojedinačno postoje, ali je Vlada Srbije pokazala spremnost da izađe u suret zahtevima Hrvatske, kao i institucijama koje se bave pronalaženjem nestalih.
Koliko ste odmakli u pronalaženju nestalih na teritoriji bivše SFRJ?
- U Srbiji i dalje postoji problem sa upoznavanjem javnosti, pre svega ko su bili ti ljudi koji su ekshumirani. Ne vidim da su se mediji potrudili po tom pitanju. Dok smo sprovodili istragu pri Okružnom sudu u Beogradu, Novom Sadu i pri drugim sudovima, javnost je morala znati za ono što je učinjeno. Zatim, tu je i pitanje brzine i valjanosti krivičnih procesa, ali to nije naša delatnost. Napretka ima, ali neki novi koraci se moraju preduzeti.

Koji su to koraci, šta biste savetovali našoj Vladi?
- Jedino što bih im poručila sada je da diskutuju o onome što pronađu, da sve iznesu u javnost, vidim da imate prilično otvorene medije. Vi, kao mediji, imate dužnost da postavite ovo pitanje, da javnost zna. U slučajevima Batajnice i Bajine Bašte pronađeni ostaci tela su albanski. Tela iz Vojvodine su etnički mešovita, zatim su tu ona iz Srebrenice, Hrvatske i Republike Srpske. Slučajeva ima dosta i takve informacije se moraju razjasniti i objaviti.

Možete li nam reći nešto više o vojvođanskim žrtvama?
- Tokom 2002. počela su iskopavanja oko Novog Sada, Sremske Mitrovice, Šida i Šapca. Sudsko procesuiranje je bilo dobro. Primili smo oko 300 uzoraka kostiju i preko DNK analize pomogli smo Vladi da ustanovi identitet 98 osoba. Otvoreni su ostali oni slučajevi u kojima su nam potrebni dodatni uzorci krvi rodbine koja živi u Srbiji, Hrvatskoj ili negde drugde, ko zna. U tome i jeste nevolja – pronaći sve te ljude i uzeti im uzorke krvi. Postoji puna saradnja sudova, tužilaštva, a Institut za sudsku medicinu u Novom Sadu je bio posebno dobar.

Da li ste pronašli nove masovne ili pojedinačne grobnice?
- Pratili smo Komesarijat za nestale sa Krunom Gagićem na tri lokacije u južnoj Srbiji, gde su navodno zakopana tela. Na sva tri mesta nismo pronašli ostatke ljudi koji su nestali tokom kosovskog konflikta. Naš posao je da pomognemo vladama regiona.

Sumnjate li na neke nove lokacije?
- Ne u Srbiji. Na tri poslednje lokacije nismo pronašli ništa, što se fabrike kod Mačkatice tiče, više nas brine što vaša vlada nije sastavila neku vrstu kompletnog izveštaja o tom događaju. Vlada se već obavezala da će izaći u susret Hrvatskoj prilikom ekshumacije novih individualnih grobnica, poput one NN iz Novog Sada.

Na koji način porodice nestalih mogu da potraže pomoć, ili je pruže vašoj organizaciji?
- Organizacije porodica nestalih su uradile fantastičan posao. Bili su vrlo aktivni od 1996. godine, posebno grupa okupljena oko Čede Marića iz Krajine. Takođe bih pomenula Radivoja Simovića iz Novog Sada, čiji je brat nestao u „nikšićkoj grupi“, a tela su nađena kod Mostara. Mi ih finansiramo i pomažemo im u komunikaciji sa vladama regiona. Lokalne organizacije i IMCP su prave adrese za njih i one su sve više otvorene.

Ima li neprijateljskog nacionalizma u takvim organizacijama?
- Sve manje i manje. Oko 1998. godine bilo je zastrašujuće. Sada su shvatili da imaju zajednički interes, ali nije im lako. I dalje osećaju da su ih vlade, ili vlada, izdale, i to će ih progoniti kroz ceo život. Razumljivo, s obzirom na to da su neki izgubili celu familiju, a da njihova vlada zna gde se tela nalaze, ali ne želi da otkrije informacije. Ipak, situacija se popravlja.

Da li loša saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, pre svega neizručivanje Ratka Mladića i Radovana Karayića, utiče na vaš posao?
- Ako bi se ti slučajevi rešili to bi bio ogroman podstrek da se pronađu još neke masovne grobnice, posebno u BiH. Na osnovu prikupljenih uzoraka krvi pretpostavljamo da je broj žrtava u srebreničkom masakru bio između osam i devet hiljada. Danas imamo identifikovan DNK oko 3.000 ljudi. Delovi istih ljudi su premeštani i jako je teško ustanoviti identitete nestalih. Informacije o tajnim lokacijama masovnih grobnica progoniće ovaj region i u budućnosti. Hapšenje pomenutih bi nedvojbeno ubrzalo celokupan proces.

ICMP se bavi i problemom pomirenja nekada zaraćenih strana.
- Specijalni projekat „Putevi izmirenja“ traje već dve godine. Sastajemo se sa organizacijama porodica nestalih i pitamo ih kako oni vide prelazni oblik pravde, koji mehanizam bi države morale da primene radi pomirenja. U BiH postoji ideja da se osnuje Komisija za utvrđivanje istine, a neki ljudi tu ideju žele da prenesu na ceo region. Voleli bismo da vidimo da celo društvo raspravlja o tome i da ono odluči. Lično, vlade su uradile mnogo, ustanovile su institucije koje tragaju za nestalima, zakone o nestalima – sve ostalo je na društvu.