Čaj

Uhvatio sam sebe milion puta kako pijem nešto što mi se u stvari ne pije, prosto, žrtvujući se da bih zadovoljio neki besmisleni ritual. Na primer, sjedim u kafiću, alkohol mi se ne pije, iz navike poručim kafu, iako zapravo uživam samo u onoj jutarnjoj i onoj kasno popodnevnoj. Ulijepljen kafom spolja i iznutra pokušavam da ugasim žeđ nekim gaziranim pićem, činim sebi još gore, niti sam ugasio žeđ, niti sam uživao u ukusu reklamiranog industrijskog pića. U poslednje vrijeme uvodim novu naviku.

Poručim čaj. Ako u kafiću nemaju baš zeleni ili jasmin, ili od jabuke i cimeta, poručim najjednostavniji - čaj od nane bez šećera.

Ako nemaju ni taj, onda u tu rupu više ne svraćam. Ako društvo duže sjedi u kafani, popijem i po četiri-pet ražličitih čajeva. Gledam druge, žalim ih, žrtve su navika koje im je nametnulo okruženje.

Ostanem do kasno sa društvom, u dobrom raspoloženju, ali ne natovaren besmislenom količinom kofeina, šećera, mlijeka, masti, farbe, konzervansa, natrijum benzoata i ne znam sve kakvih hemija koje vrebaju iz bezalkoholnih pića. Lagan, opušten i okrepljen uživam u novootkrivenoj lepezi najrazličitijih egzotičnih ukusa, bez potrebe da nekim alkoholom dezinfikujem stomak od prethodno unesenih tekućina. Da bih svom novom zadovoljstvu dao na značaju, podsjećam da su najmoćnije civilizacije dobrano impregnirane ovim rajskim pićem. A reklamu za čaj nećete nikada vidjeti na televiziji, jer proizvođači nemaju nikakvih problema sa prodajom. Koliko se ubere, toliko se popije.