Iz rata niko ne može izaći neokrznut

Ratni veterani iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije, i njima bliski ljudi u filmu "Tragovi" čija je projekcija bila preksinoć u bioskopu "Reks", govore o svojim motivima da devedesetih godina odu u rat, i njihovim sadašnjim pogledima na traumatičnu prošlost i katarzičnim osećanjima koja su u međuvremenu stekli. Oni su pravi junaci postali tek nakon rata, otkrivajući sav njegov krvoločni besmisao.
Novica Kostić iz Vlasotinaca, u ratu je izgubio nogu. "Meni je najvažnije da osudim zločine koji su počinjeni u moje ime, sa srpske strane. Sad ja hoću da se pitam i da pitam", kaže Novica. On ima, gotovo terapeutsku, potrebu da komunicira sa Hrvatima koji su bili s druge strane fronta, a njegova žena Borica priča o očaju koji je osetila kada je ostala sama s decom. "Kada smo ga videli u bolnici, nismo mogli da ga prepoznamo, on je bio sav unakažen. Samo želim da se taj rat nikad više ne vrati, nikome. Ostaju tragovi bolni, za čitav život", govori Borica.
Nermin Karaičić iz Sarajeva je posvećeni vernik - musliman. Ima svoj verski, i svoj nacionalni identitet. Ali, ga imaju i drugi. Sa svojim identitetima, smatra, može izaći, samo ako to pravo imaju i drugi, a nasilje - nenasilje je ta granica. Nermin se oštro suprotstavlja diskriminaciji Srba u Sarajevu. Osećao se prevarenim kad je rat završen. Preksinoć je bio u "Reksu". Rekao je da je uzgubio mnoge jarane jer ne podržava njihovu priču danas, iako ju je pre prevare koju mu je rat napravio, podržavao. Zbog brade su ga zaustavljali kad prođe pored američke ambasade u Sarajevu. Kao, sumnjiv im. A, on tuda prolazi kući 30 godina. Pa da mu je do terorizma, kaže, prvo bi žiletom "fikno bradu". Njegov drugar Aleksandar Seksan svega se u ratu nagledao, poginulo mu je nekoliko jako dobrih drugova: "Groblja su nam puna. Sigurno da postoje predrasude ovde u Sarajevu. Ali, verujem da je nekakvo blago ovih prostora, to što smo spremni da oprostimo jako brzo, sigurno ne da zaboravimo, ali da oprostimo, sigurno". Aleksandar kaže da mora da pazi u odgoju svog deteta, da sutra ono ne bi postalo nacionalista.
Marko Martinić iz Splita je svestan da je učestvovao u etničkom čiščenju. Uvereva nas da iz rata niko ne može izaći neokrznut. Jednostavno, ne postoji mogućnost. "Ni za šta na svetu ne bih opet obukao uniformu, uzeo pušku i pucao na nekoga", siguran je sam u sebe. Njegovoj Kristini cela srednja škola prošla je u ratnom okruženju. Kemal Bukvić je Bosanac koji živi u Zagrebu. Kad je sve počelo našao se u trilemi: Da bude fer i prema Hrvatskoj, i prema Bosni i Hercegovini i prema Jugoslaviji. Odrastao je u nacionalno mešovitom Doboju, ali na kaldrmi je bio sa svojom "klapom", "rajom". Razočaran je što smo se zakrvili prvom prilikom. Neki ga danas ne vole samo zato što se zove Kemal. Njegov deo odgovornosti pripada samo njemu i to ga nikad neće napustiti.
Ovi veterani su samo nekolicina od 800 hiljada vojnika koliko ih je u poslednjim ratovima bilo u zaraćenim formacijama. Jasna Janković iz Tužilaštva za ratne zločine, rekla je u "Reksu" da je film dragocen jer prikazuje višeslojnost traume. Autor filma želeo je da ljudi otvore dušu, a time se, smatra, i kompenzuju nedostaci filma, s obzirom da je ovo i njegov prvi rad.
Premijera "Tragova" u Sarajevu je 11. oktobra na godišnjicu obustave vatre. Film će biti ponuđen i nacionalnim frekvencijama. Nenad smatra da će njegovo emitovanje u BIH biti relativno jednostavno, ali za "nacionalne" frekfencije nije siguran.
"Tragovi" su urađeni u produkciji Centra za nenasilnu akciju, uz podršku Ministarstva inostranih poslova Švajcarske.