Kako izmeriti podršku

Po nekom nepisanom pravilu, uspeh u vršenju vlasti, pa i u formiranju kritičkog opozicionog stava, u manjoj ili većoj meri, u vezi je s dominantnim stavovima u javnom mnjenju. Funkcionalna veza između političkog poretka i javnosti navela je britanskog filozofa Džeremi Bentama da javnom mnjenju dodeli veoma veliki politički značaj. Bentam je, naime, smatrao da je javnost garant da će vlada ostvariti osnovno normativno načelo o ispravnosti postupanja – „vladavinu u cilju postizanja najveće moguće koristi za najveći broj građana”.

Ova naznaka o odnosu liberalne demokratije i javnog mnjenja prisutna je u izvesnoj meri i u Srbiji. I ovde je ključna politička činjenica – većina na izborima, a važna komponenta ostvarivanja političkog programa je stepen podrške koji taj program uživa u javnosti. Koliko god da su pomenuti stavovi jasni, ne treba smetnuti s uma da u politici ono što izgleda po sebi razumljivo – ne mora da bude takvo. Valja s tim u vezi podsetiti na vreme Miloševićeve vladavine. Ma koliko se u pojedinim periodima (1991/92 i 1996/97) činilo da će taj režim brzo i lako pasti – uslov njegovog svrgavanja bila je većinski iskazana volja građana na izborima. Milošević je, međutim, sve vreme svoje vladavine veoma vodio računa o sopstvenom uticaju na prosečnog birača.

I Đinđićeva vlada je uložila značajan deo medijsko-političkih resursa na uticaj na javno mnjenje. Jer, radikalne i dugotrajne reforme lakše je sprovoditi uz podršku javnosti.

Iako nije medijsko-politički ekspanzivna i dominantna poput vlada socijalista i DOS-a, aktuelna vlada Srbije nije imuna na stavove javnog mnjenja. Njeno funkcionisanje, pa i sudbina, u većoj ili manjoj meri, zavisiće od dominantnog stava građanstva.

Kakav je stav javnosti prema aktuelnoj vladi moguće je utvrditi polazeći od rezultata predsedničkih i lokalnih izbora i, s druge strane, od istraživanja javnog mnjenja.

Od vremena formiranja aktuelne vlade, građani Srbije su dva puta izlazili na birališta tokom 2004. godine (jun i septembar). Ishod oba događaja bio je veoma nepovoljan za vladu – potvrdio je izrazito brz gubitak poverenja u stranke vladajuće koalicije. Vlada je postala konkretan egzemplar socio-političke pojave poznate kao debalans moći. Ona de fakto i de jure raspolaže s mnogo više političke i svake druge moći nego što ima podrške u biračkom telu.

Istine radi, pomenuti socio-politički fenomen poznat kao debalans moći često karakteriše vlast u tranzicionim zemljama. Razlog njegovog postojanja, najvećim delom, sadržan je u osnovi i dinamici tranzicije koja podrazumeva energične, i nepopularne odluke suprotne dominantnim stavovima javnog mnjenja.

U slučaju Srbije, padu popularnosti vladajuće koalicije doprinose bar još tri faktora: nezadovoljstvo građana ukupnim prilikama u zemlji, a pre svega svojim standardom, često ispoljena javna nesaglasnost stranaka, članica vladajuće koalicije, i nedovoljno agresivan medijski nastup.

Ne ulazeći detaljno u razmatranje ovih faktora, valja postaviti pitanje o posledicama aktuelnog debalansa moći u postojećim srpskim političkim prilikama. Najpre, pored kršenja normativnog principa demokratske vladavine, on pomera težište političkog života u pravcu bespoštedne borbe za (samo)održanje aktuelnih nosilaca političke vlasti. Redukcijom svakog političkog spora na pitanje opstanka ili pada vlade gubi se mogućnost racionalnog i tolerantnog dijaloga o krupnim političkim pitanjima.

U isti mah, neminovno je podizanje nivoa političkih suprotnosti i iscrpljivanje javnosti putem beskorisnih i kontraproduktivnih političkih rasprava. Na sledećem koraku, pojavljuje se i opasnost smanjivanja nivoa uključenosti građana u politički život.

Mali procenat izlaznosti na izborima i nizak nivo izjašnjavanja građana prilikom ispitivanja javnog mnjenja, s pravom se može nazvati indikatorom krize poverenja ne samo u aktuelne političke aktere nego i u politiku „kao takvu”. S tim što je nizak nivo uključenosti građana u suprotnosti s osnovnim načelom demokratije koji jemči pravo svakom pojedincu da odredi ko će ga i kako zastupati u institucijama političkog poretka. Praksa ignorisanja stavova građana vodi i ka smanjivanju političkih kapaciteta javnosti. Time se otvara put formiranju zasebnih interesa političke elite i smanjivanju mogućnosti njene kontrole.

Da podsećanje na neke normative demokratije nije puki idealizam, pokazuju nam iskustva razvijenih demokratskih država. Nemačka se ovih dana priprema za vanredne izbore. Razlog prevremenog izlaska Nemaca na birališta bila je odluka kancelara Šredera da nakon serije poraza na lokalnim izborima proveri poverenje svoje vlade. Opstanak na vlasti po svaku cenu nije dolazio u obzir, iako su za to postojale zakonske mogućnosti. Politička praksa determinisana nepisanim, ali očigledno dosledno prihvaćenim pravilima demokratije, dovela je do prevremenog izjašnjavanja birača u centralnoj zemlji evropskog kontinenta.

Paralelno s potrebom razvoja demokratskih institucija i političke kulture, Srbija se suočava s krupnim državnim problemima (opstanak državne zajednice, Kosovo i Metohija), ali i s nizom pitanja koja zahtevaju konsesualni pristup svih političkih aktera (Ustav, integracija u EU).

Tvrdokorno insistiranje na faktičkoj raspodeli moći i ignorisanje odnosa snaga u javnosti ne omogućava da se za bilo koje od ovih pitanja pronađe najbolje rešenje. Uz to, u procesu tranzicije ostalo je da se uradi još mnogo toga i na ekonomskom planu. Mnoge odluke koje treba doneti nisu nimalo lake, a što je najvažnije, za njih je potrebna odgovarajuća podrška birača. Da bi se izbegla politička blokada složenog i mnogim teškoćama bremenitog procesa tranzicije, za sve političke aktere važno je da uzmu u obzir mišljenje javnosti. U suprotnom, troši se i vreme i poverenje građanstva.

*politički analitičar "Marten bord internešenela"