Da li je ovde inflacija nepobediva?

Oni koji se bave prognoziranjem ovogodišnjeg nivoa inflacije pomalo podsećaju na zanete igrače najpopularnije igre na sreću - lotoa. Dok vladini zvaničnici optimistički tipuju na niže brojeve, ekonomska analitika je sklonija onim višim.

Novogodišnja poruka ministra finansija Mlađana Dinkića da rast cena u 2005. neće premašiti 9,1 odsto davno je zaboravljena. Zahvaljujući poskupljenjima struje i derivata nafte, taj nivo je dodirnut već u julu. Usledila je korekcija, kojom je predviđeni rast cena izjednačen sa prošlogodišnjih 13,7 odsto. Većina ekonomista ni to ne smatra realnim, saradnica Instituta G-17 Kosovka Ognjanović smatra da će inflacija dostići 14,5 procenata, dok su stručnjaci Instituta za tržišna istraživanja (IZIT) još kategoričniji - rast cena neće biti niži od 17 odsto.

Zašto je inflatorna bolest u Srbiji toliko uporna i zašto ekonomske vlasti s njom teško izlaze na kraj? Jedan od odgovora nudi profesor Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu dr Siniša Ostojić. On uočava da se sa inflatornom aždajom bori samo Narodna banka Srbije (NBS). Kako srpska inflacija nije monetarni fenomen, već strukturalni, dometi interventnih poteza centralne banke ipak su ograničeni. Ovaj ekonomista nije jedini koji smatra da, bez obzira što je, bar zvanično, više od 50 procenata srpske privrede u privatnim rukama, to nije dovelo do značajnijeg podizanja ukupne konkurentnosti. Član Međunarodne mreže “Svetska klasa produktivnosti” Milan Nonković procenjuje da produktivnost domaćih preduzeća dostiže tek 19 odsto proseka EU. Na niskom nivou produktivnosti izlaz se traži u podizanju cena, ali su efekati kratkoročni pošto uvozna roba ubrzo postaje opet kurentnija i začarani krug poskupljenja i novih cenovnih kalkulacija se zatvara.

Drugi razlog treba tražiti u činjenici da ni NBS nema punu kontrolu nad monetarnim tokovima. Najširu brešu prave devize koje poseduju privreda i građani i na čije trošenje NBS ne može da utiče. Urednik “Mesečnih analiza i prognoza” (MAT) Stojan Stamenković je izračunao da je centralna banka u maju 2005. kroz repo-operacije (prodajom vlastitih hartija od vrednosti) ispumpala oko 10 milijardi dinara. Time je načelno umanjena količina novca u opticaju, ali je krajnji efekat bio ravan “nuli”. Preduzeća i građani svoju likvidnost čuvaju u stranom novcu, pa je prodajom deviza, tzv. primarnom emisijom iz deviznih transakcija, nadoknađeno i prebačeno ono što je NBS izvukla sa tržišta “sterilizacijom”. Pritisak tražnje nije umanjen i cene su nastavile da izmiču kontroli.

Treći problem je, po svojoj ozbiljnosti, ravan onom koji je pomenut kao prvi. Vlada Srbije nema odgovarajuće mehanizme da bi kontrolisala one cene koje su u nadležnosti lokalnih samouprava. Liberalizacija cena, koja je usledila posle oktobra 2000, donela je poskupljenje komunalnih usluga za 800 procenata, mada zbirna inflacija u tom periodu nije prešla 300 odsto. Rast cena u 2004. iznosio je 13,7 procenata, ali su zato usluge skočile za 16,1 odsto. Početak 2005. bio je na tom planu najupečatljiviji: naspram evidentirane januarske inflacije od 2,7 odsto stajao je cenovni šok komunalnog sektora od 6,5 procenata. Od pomenutih 2,7 procenata, lavovski deo (svih 1,37 procentnih poena) otpada na komunalne usluge, 0,39 procentnih poena na međumesni i gradski prevoz, dok su industrijski neprehrambeni proizvodi tome doprineli sa zanemarljivih 0,20 indeksnih poena. Proizilazi da je za dve trećine januarskog cenovnog udara zaslužna lokalna vlast.

Da li se Vlada Srbije može odupreti takvoj politici i na koji način? Ministar trgovine dr Bojan Dimitrijević je najavio da se razmišlja o uredbi kojom bi se pomeranje cena u komunalnom sektoru ograničilo na planirani nivo inflacije (9,1 odsto) i prateći efekat PDV-a. Ako se javna komunalna preduzeća ne bi pridržavala tog ograničenja, ministar im je zapretio da će se naći na udaru antimonopolskog zakonodavstva. NJegov kolega u Vladi Mlađan Dinkić je pripretio i donošenjem novog zakona o javnim preduzećima, koji će omogućiti da državna vlast uspostavi neposrednu kontrolu nad ovim sektorom.

Nema naznaka da je na tom planu načinjen značajniji iskorak, pa se postavlja pitanje zašto se kasni. Odgovor nudi ekonomski analitičar dr Miodrag Zec. On smatra da se političke stranke prema javnim preduzećima odnose kao prema nekoj vrsti “šlaga” dobijenog na izborima. U našim uslovima, članstvo u nekoj partiji sve više je stvar interesa nego ideala, pa posao u javnim preduzećima postaje neka vrsta nagrade za političku lojalnost. Antimonopolskim sankcijama kresale bi se beneficije partijskih saboraca, te stoga ne čudi što za donošenje antimonopolskog zakona još uvek nema dovoljno raspoloženja. U takvim okolnostima privatizacija je jedini efikasan lek. NJenim ubrzavanjem čini se značajan korak u podizanju konkurentnosti i stvaranju neophodnih uslova za tržišno nadmetanje u komunalnom sektoru. Višak tražnje, koji stvaraju slobodne devize, tada se ne bi javljao kao problem, već kao koristan ekonomski zamajac. Ovaj novac ne bi je gutala jeftinija uvozna roba, već konkurentna domaća ponuda i priča o pretećoj inflaciji bi bila izlišna.