Sva vrata otvara - Beograd

Ne samo po merilima diplomatskog protokola, po tome da je tek izabrani predsednik Srbije Boris Tadić primljen u vrhovima svih institucija zvaničnog Vašingtona - oba doma Kongresa, Beloj kući, Stejt dipartmentu i Pentagonu - već po načinu na koji su ga sagovornici slušali sa sigurnošću se može reći da je Beograd počeo da otvara vrata saradnje sa Vašingtonom. Iako je prvi korak - pozivom u zvaničnu posetu - napravljen odavde, predsednik Srbije je bio gost koga su želeli da čuju.

Razlog je svakako bio u činjenici da je opšta post-izborna ocena Vašingtona bila da je Srbija izborom Tadića pokazala da hoće da nastavi reformskimputem. Sa posebnim zadovoljstvom to se naglašavalo, pre svega, u Stejt dipartmentu. Kolin Pauel, koji se, posle 5. oktobra 2000, ali i atentata na premijera Đinđića, često oglašavao komentarima o Srbiji i Crnoj Gori i ovom prilikom, u nekoliko mahova posle razgovora sa predsednikom Tadićem je naglašavao opredeljenje Srbije za demokratskim razvojem i reformama, što će Vašington svesredno podržavati.

Slični akcenti došli su iz Pentagona gde je Boris Tadić dočekan uz prigodne vojne počasti.

Teme razgovora sa Donaldom Ramsfeldom nikako nisu bile nove iz prostog razloga što se u američkoj vojno-političkoj javnosti posebno cenila Tadićeva uloga kao ministra odbrane u bivšoj vladi Srbije i Crne Gore. Sam novi predsednik Srbije, na podsećanje novinara da je zapamćen kao "vojni reformator" je odgovorio da je dobro što Srbija i Crna Gora imaju danas ministra odbrane koji je istinski znalac i reformator i koji će nastaviti sve što se dobro započelo: vojska koja nije mnogobrojna, ali je snažna, dobro opremljena i u partnerstvu sa drugim zemljama, pod kišobranom UN u mirovnim misijama po svetu, ali istovremeno i ozbiljan ekonomski činilac u privrednom razvoju Srbije. Ovakav Tadićev prilaz dobio je podršku u Pentagonu i putevi saradnje - od obuke do vojne pomoći i zajedničkh aktivnosti što sve zajedno vodi Partnerstvu za mir - su u izvesnim tačkama već određeni.

Predsednik Srbije je inače ostavio naročito jak utisak političara koji svoju zemlju vidi kao sastavni i nerazdvojivi deo regiona, Jugostočne Evrope kao celine, a zatim i u globalnim stvarima sveta kao što je borba protiv terorizma, bilo da je "u Njujorku, Madridu ili na Kosovu". Zatim i kao državu koja ispunjava svoje međunarodne obaveze preuzete već činjenicom da je članica UN, što je, između ostalog, bio i povod potpredsedniku SAD Ričardu Čejniju da naglasi brzi i čvrsti razvoj bilateralne saradnje između Amerike i Srbije: od ekonomskog razvoja, preko borbe protiv terorizma ma gde bio, do uključivanja u sve evro-atlantske institucije. Osnovana je pretpostavka da je takvim svojim prilazom Tadić učinio da su razgovori i sa senatorima i članovima Predstavničkog doma Kongresa, uključujući i velike kritičare politike Srbije naročito prema manjinskim narodima, Albancima i Mađarima, bili lišeni uobičajenih neprijatnih tema. Od Stejt dipertmenta do Kogresa svi su dali podršku sadašnjem planu Srbije o decentralizaciji Kosova, dijalogu Beograd-Priština, obnovi porušenih religioznih i kulturnih spomenika, razrušenih srpskih kuća. Tadić je na sva pitanja o kosovskoj krizi odgovarao da stabilnost regiona ne može da bude obezbeđena ako samo Albanci na Kosovu budu zadovoljni svjim statusom, na štetu drugih.

Poslednjeg dana boravka, gostujući u inače, kad je reč o sagovornicima iz sveta, veoma probirljivom, Nacionalnom pres klubu, Boris Tadić je, posle uvodne reči, odgovarajući na pitanja rekao: "Ja zaista pripadam ljudima koji lično veruju u multietnička društva u kojima će se do kraja poštovati sva ljudska prava". Istovremeno je, navodeći primer svoje porodice (dedu su ubile ustaše), bio veoma ubedljiv u tvrdnji da je protiv svakog etničkog čišćenja koje jeste danas pojava na mnogim mestima u svetu, ali da svaki počinilac, ma ko bio, mora da odgovara lično za svoja nedela.

U skladu sa ovakvim gledištima novoizbranog predsednika Srbije i neminovni razgovori o Haškom tribunalu i naročito izručivanju Ratka Mladića međunarodnom sudu nisu ličili ni na kakva uslovljavanja. Bilo je to samo podsećanje na važeću politiku i činjenicu da Beograd otvara vrata sebi prema celom svetu i bržem razvoju ako skine sa sebe balast pojedinačnih činova iz domena ratnih zločina. Ton je bio miran, možda i zato što sve to veoma dugo traje i što su demokratske snage u Srbiji uvek razumevale da zahtev za izručenjem, naročito Mladića, nije nikakva fiks-ideja Amerikanaca. To isto govori i udružena Evropa. Konačno, Srebrenica nije ni "ambivalentno pitanje" komandne odgovornosti, niti bilo šta drugo. Postala je simbol najvećeg genocida u Evropi posle Drugog svetskog rata i može se reći da je tako ušla trajno u istoriju zločina jednog vremena. Boris Tadić je svojim izjavama potvrdio da će Srbija ispuniti svoje obaveze i da - uprkos na nekim mestima izraženoj sumnji - sve demokratske snage u Srbiji, dakle i vlada i predsednik vlade dele isto stanovište.

Ovde, u SAD, posebno u zvaničnom političkom vrhu Srebrenica je na izvestan način stavljena u ravan holokausta, a upravo u sredu, dok je Boris Tadić govorio u Nacionalnom Pres klubu, samo nekoliko spratova niže u istoj zgradi u Pres centru za strane dopisnike bila je konferencija za novinare o masovnim grobnicama nađenim u Iraku, govorili su Kurdi i irački borci za ljudska prava, što je takođe bilo podsećanje na vreme i Sadama Huseina i Slobodana Miloševića.

Ovo su sve konstante koje ostaju u svakoj američkoj administraciji. Svojevrstan kuriozitet s te strane je svakako činjenica da su ljudi iz Republikanske stranke svojevremeno oštro napadali bombardovanje Srbije, da posle dolaska na vlast to više nisu činili (uprkos čak izraza-skraćenice ABC - ništa nećemo od Klintona) i da se danas uloga mirovnih vojnih formacija na Kosovu uzima za dobar primer kad se raspravlja o Iraku i bezbednosti u tom delu sveta.

Prateći predsednika Tadića proteklih dana u Vašingtonu, a imajući u vidu izvesnu hladnoću i na izgled nezainteresovanost za Srbiju posle atentata i svih stranačkih svađa, a zatim i parlamentarnih izbora, moglo se steći uverenje da Srbija ponovo ima i ugled i šansu kakvu je imala posle 5. oktobra 2000. i da je samo pitanje da li će je iskoristiti za dobrobit sopstvenog ekonomskog i demokratskog razvoja zemlje u kojoj će stanovnici konačno živeti u masi - bolje. Boris Tadić, koji je svojom mirnoćom i uverljivim iskazivanjima svojih gledišta i politike Srbije u priličnoj meri domaćinima ostavio utisak sigurnosti i poverenja, kaže da se takva šansa ne može opet propustiti.

Čak i ako bi se to ponovo desilo, posle svega, može se tvrditi da je to bilo samo na štetu Srbije i da Amerika, kao najveća sila sveta i ekonomski i vojno, zaista ne bi morala zbog toga da pati.