Sumnjivo lice

U svakom slučaju, slučaj je na sudu. A fabrika, sažaljevamo slučaj, u kolapsu

Pita li se još neko šta se dešava sa zrenjaninskom Jugoremedijom. Ili je ta "sitnica" zaboravljena dok traje ova, kako je to na stranicama Ekonomista jednom napisano, frka za predsednika. Sitnice, međutim, čine život. A nije ni mala stvar zaustaviti fabriku. I to, sportskim rečnikom rečeno, u punom naletu. Dakle, kad je godišnja proizvodnja povećana sa 11 na 17 miliona kutija lekova, a udeo na tržištu sa 3,8 na 11,2 odsto, kad je broj zaposlenih porastao sa 335 na 438, a njihove plate za 36 odsto i dostigle oko 30.000 dinara (što je dva i po puta više od republičkog proseka). Da li se još neko seća kad je sve to počelo?

Onda kad se otprilike polovina zaposlenih pobunila što je 'Jaka' iz Radoviša, koja je 2002. na aukciji kupila oko 42 odsto vlasništva za 960 miliona dinara (početna cena je bila 175 miliona), dokapitalizacijom, tj. pretvaranjem svojih potraživanja u vlasnički ulog, došla do blizu dve trećine ili, sasvim precizno, 61,02 odsto vlasništva. Deo radnika, dakle, tom odlukom, koju je donela Skupština akcionara, nije bio zadovoljan i stupio je u štrajk, a rukovodstvu je zabranio ulazak u preduzeće.

Malo zatim država, u liku Akcijskog fonda, donosi rešenje kojim se privatizacija poništava i pred privrednim sudom u Zrenjaninu pokreće spor za raskid ugovora. Ali ne, kako bi neko pomislio, zbog pomenute dokapitalizacije, nego zato što kupac nije podneo bankarske garancije za obećane investicije (u visini od 360 miliona dinara). Iz Jugoremedije su odgovorili da su u više navrata od Akcijskog fonda tražili da im kaže koje banke mogu da daju te garancije, tj. čije garancije Fond priznaje, ali da odgovor nikad nisu dobili. "Piscu izdaleka" izgleda pomalo besmisleno da se zbog jedne takve, u suštini, a pogotovo s obzirom na to da fabrici očigledno dobro ide, tehničke stvari, tako naglo i bez ikakvog pogovora, ugovor raskida, ali dobro, budimo legalisti, što reče neko, iako smo Srbi. U svakom slučaju, slučaj je na sudu. A fabrika, sažaljevamo slučaj, u kolapsu.

I, šta sad? Ima li leka za fabriku lekova. U razvijenom svetu postoji jedna izreka koja kaže da je kapital plašljiva zverka, dakle lako ga je uplašiti i oterati, a teško privući i pripitomiti. Ovde, pak, kapital mu dođe kao neko sumnjivo lice. I ne samo sumnjivo, nego i a priori krivo. Pa ako uspe da dokaže svoju nevinost, dobro je, a ako ne, ko mu je kriv. Znači da je kriv.

Jugoremedija je samo jedan primer, ali nipošto nije usamljen. Naprotiv, moglo bi se reći da je paradigmatičan.Tojest, pokazuje ono što je opšte, mada skriveno pravilo, princip. Potvrđuje to na najbolji način Odbor Skupštine Srbije za privatizaciju. Ovo parlamentarno telo je nedavno usvojilo određene predloge koje će proslediti Vladi, a na osnovu kojih bi ona trebalo da napravi izmene u propisima koji regulišu privatizaciju.

Elem, baveći se tzv. postprivatizacionim problemima, Odbor je zatražio da se znatno proširi lista uslova zbog čijeg neispunjavanja se može poništiti ugovor o kupoprodaji. Po tom predlogu, dakle, ugovor će ubuduće moći da se raskine i u slučaju "otpuštanja zaposlenih, neisplaćivanja zarada u skladu sa kolektivnim ugovorom, prekida kontinuiteta poslovanja, prodaje osnovnih sredstava u vrednosti većoj od 10 odsto ukupnih osnovnih sredstava, odbijanja da se na skupštini akcionara glasa za isplatu ugovorom predviđenih dividendi" itd. Sudeći po tome, kupac ubuduće neće imati šta da misli. Samo neka dâ pare, a preduzeće i zaposleni će nastaviti da rade u njemu, kao što su, onako i ono što su i pre njega, kupca, skorojevića jednog, radili.

Ima li i kupac neka prava, sem da "uloži kapital". Ima. Recimo, ako mu, kako se to stručno kaže, ne bude dozvoljeno da uđe u posed, tj. da preuzme ono što je platio - npr. pobune se zbog nečeg radnici i izbace ga iz firme - onda (i) on ima pravo da traži raskid ugovora. Pošteno.