Drugačija definicija Srbije

Nov ustav mora da predstavlja plod kompromisa. Međutim kompromisa ne sme biti kad je reč o idejama parlamentarne demokratije, civilnog društva, naših državnih i parlamentarnih tradicija i evropskog puta Srbije

U istoriji Srbije veliki događaji su se skoro po pravilu dešavali neočekivano, baš kao što su se privremena rešenja često pokazivala kao trajna. Verovatno je upravo zato manjinskoj vladi izabranoj pre osam nedelja zapala prilika da započne ili dovrši velike, neprekidno prisutne i neporecive poslove koji su se nametali reformskim vladama Srbije i savezne države još od 2000. godine.

Pored oživljavanja agrara, reforme poreske politike i celovitog programa rešavanja statusa Srba na Kosovu i Metohiji, na čemu je G17 plus dobio poverenje građana na prethodnim parlamentarnim izborima, gotovo sve stranke koje čine sadašnju vladu obećale su još da će ukoliko dođu na vlast razrešiti institucionalnu krizu i ustavno pitanje. Institucionalna kriza je raspletena na način manje spektakularan, a više koristan po građane Srbije. Da je Srbiji pružena prilika da bira bez opstrukcije predsednika Republike možda ne bi došlo do krize jedinstva reformskih stranaka tokom 2002. godine. Uz donošenje seta reformskih zakona i neophodnu demokratizaciju, Srbija bi verovatno već imala nov ustav, demokratski, reformski, jasan i sveobuhvatan, kakav nismo imali od 1903. godine. To se, međutim, nije dogodilo. Ipak, jedna od najvećih zabluda u politici jeste opravdanje prema kome za dobre poteze mora postojati dobro vreme.

Postavlja se pitanje: šta će Srbiji ustav? Mnogo odgovora može da se navede. Možemo poći od potrebe da se formiraju stabilne institucije do zahteva da se definitivno raskine s prošlošću. Ono što ne sme da se zaboravi jeste naš veliki nacionalni zadatak: uključivanje u Evropsku uniju. Mi prvo moramo znati šta je naša država i kakva je da bismo odredili njenu budućnost.

Prvi potezi nove vlade učinili su državu stabilnijom, po cenu da samu vladu dovedu u nepriliku. Vladu čine stranke koje nikada nisu bile u koaliciji, poraz njihovog kandidata na predsedničkim izborima može imati kobne posledice po opstanak vlade, ali je raspisivanje predsedničkih izbora pošto je opstrukcija izbora učinjena nemogućom, predstavljalo podsticaj stabilnosti države. Pored toga vlada je inicirala stvaranje ustavnog odbora koji predvodi predsednik Narodne skupštine, a njegov zamenik je zamenik predsednika najveće opozicione i svakako najuticajnije protivreformske i nedemokratske stranke na Balkanu. Za razliku od ranijih pokušaja rešavanja ustavnog pitanja, sada taj posao nije poveren predvodnicima malih stranaka i stranačkim ekspertima. Nedonošenje novog ustava predstavlja štetu za čitavu državu, pa je zato red da svi primimo odgovornost za to.

Ukoliko zbog prisutne opstrukcije od Srpske radikalne stranke novi ustav ne bude donesen do Vidovdana, vlada će preduzeti dalje korake, usloviće naredne aktivnosti i parlamentarnu saradnju donošenjem ustava. Za promenu ustava potrebna je dvotrećinska podrška poslanika u Narodnoj skupštini i narodni pristanak na referendumu. S obzirom na podeljenost građana i dodatnu razjedinjenost demokratske i reformske političke opcije u Srbiji nov ustav mora da predstavlja plod kompromisa. Međutim, kad je reč o idejama parlamentarne demokratije, civilnog društva, naših državnih i parlamentarnih tradicija i evropskog puta Srbije, kompromisa ne sme biti. Ustav mora drugačije da ustavno definiše Srbiju, društvena svojina koja postoji u Ustavu iz 1990. mora biti konačno ukinuta, interesi Srbije i njenih građana moraju da budu zaštićeni i u državnoj zajednici i u međunarodnim odnosima, sudstvo mora biti konačno i ustavom učinjeno samostalnim od izvršne vlasti, glas opozicije mora biti zaštićen ustanovom interpelacije, a prava građana neizostavno treba da štiti i ustanova narodnog advokata (ombudsmana) koja je javnosti obećana još 2000. godine. Donošenje ustava učiniće konačno rešavanje statusa Kosova i Metohije i Vojvodine zavisnim od interesa većine građana Srbije, a ne obrnuto, što je bio jedan od izvora diktature tokom devedesetih godina XX veka.

Donošenje ustava veliki je test za naš narod i državu. Sposobnošću da učinimo ono što su svi ostali istočnoevropski narodi već učinili, a što su naši preci u XIX veku učinili prvi na Balkanu, mi dokazujemo svoju spremnost da kao narod i država postojimo u narednim vekovima. Ukoliko ne budemo u stanju da sami rešavamo svoje probleme rešavaće ih drugi u naše ime. Ne smemo zaboraviti da je najdugotrajniji naš ustav u protekla dva veka nosio ime opterećeno lošim uspomenama – Turski ustav.