Monarhija kao rizična "genetska lutrija"

Početak zvanične partijske kampanje za vanredne parlamentarne izbore obeležen je pismom patrijarha Pavla princu Aleksandru Karađorđeviću, a time i najširoj javnosti, o potrebi da se Srbiji vrati monarhija na čelu sa dinastijom Karađorđevića. Pismo je obnarodovano 29. novembra 2003, upravo na dan doskorašnjeg državnog praznika - dana Republike. Takva preporuka predstavlja svojevrsni kuriozitet, pre svega zato što ima izrazito politički karakter, izvan je nadležnosti Crkve i njenih velikodostojnika i direktno narušava ustavni princip o odvojenosti crkve od države.

Spor oko krune i republike traje punih 60 godina. Naime, na drugom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) doneta je odluka o zabrani povratka u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, sve dok se "slobodnom odlukom naroda ne utvrdi definitivni oblik vladavine". Tada je ustanovljeno privremeno ustavno uređenje sa AVNOJ-em kao vrhovnim organom vlasti. Time je formalno prekinut ustavni kontinuitet sa Kraljevinom Jugoslavijom. Dve godine kasnije, u avgustu 1945. održano je III zasedanje AVNOJ-a koji je prerastao u Privremenu narodnu skupštinu u čiji sastav su, na osnovu sporazuma sa savezničkim pobedničkim silama, ušli i predstavnici predratnih političkih stranaka i izvestan broj poslanika Skupštine Kraljevine Jugoslavije. Privremena Narodna skupština donela je odluku o organizovanju izbora za ustavotvornu skupštinu.

Na prvoj sednici novoizabrane Ustavotvorne skupštine, 29. novembra 1945, doneta je "Deklaracija o proglašenju FNRJ", kojom je formalno ukinut monarhijski oblik vladavine i proglašena republika (FNRJ).

Nije sporno da izbori za ustavotvornu skupštinu (11. XI 1945) nisu bili demokratski i slobodni. Drugim rečima, njihov rezultat nije bio izraz slobodno izražene volje građana. Ukidanje monarhije i uvođenje republikanskog oblika vladavine nije bilo ostvareno putem referenduma, već odlukom ustavotvorne skupštine. Čisto pravno gledano, odluku o obliku vladavine, o državnom uređenju i drugim bitnim ustavnim rešenjima, može doneti posebno izabrana ustavotvorna skupština i bez prethodno sprovedenog referenduma. Naravno, referendumsko odlučivanje građana u principu je demokratskije, ima veću demokratsku legitimnost.

Isto tako, nije sporno da je i Ustavotvorna skupština Kraljevine SHS 28. juna 1921. usvojila tzv. Vidovdanski ustav kojim je ustavno verifikovala naslednu monarhiju Karađorđevića kao oblik vladavine, na način i po postupku koji nisu bili ni regularni ni legitimni.

To, međutim, ne znači da nije legitiman predlog da se u okviru predstojećih ustavnih promena, ponovo razmotri ili, čak, promeni oblik vladavine. Tu se postavljaju bar dva važna pitanja. Prvo je način i postupak odlučivanja o promeni oblika vladavine. Drugo, važnije pitanje je - koji suštinski, demokratski i drugi razlozi govore o eventualnoj potrebi promene oblika vladavine.

Kad je reč o ustavnopravnoj proceduri, u principu postoje dva rešenja. Jedno je izbor posebne ustavotvorne skupštine koja bi mogla odlučivati o svim ustavnim rešenjima, pa i o obliku vladavine. Naravno, to ne isključuje, već čini poželjnim, rešenje da ustavotvorna skupština sprovede prethodni referendum o promeni oblika vladavine. Drugo rešenje je donošenje novog ustava od strane "obične" skupštine, po važećem Ustavu. S obzirom na njena manja ustavotvorna ovlašćenja, u slučaju promene državnog statusa, granica i oblika vladavine, bilo bi nužno prethodno sprovođenje referenduma. U skladu sa njegovim ishodom, ustavom bi se utvrdila konkretna rešenja za ova pitanja.

Posebno, suštinsko pitanje su razlozi za i protiv ponovnog uvođenja monarhije kao oblika vladavine. Ovih dana su patrijarh SPC Pavle i Krunski savet izneli, manje - više, opštepoznate razloge za ponovno uvođenje monarhije. Jedini novi razlog su neuspeli predsednički izbori u Srbiji.
A kad je reč o navedenim razlozima za ponovno uvođenje monarhije, nju sa demokratskog stanovišta ne preporučuje novija srpska istorija, računajući i Obrenoviće i Karađorđeviće. Protiv obnove monarhije, takođe, načelno govore bar još dva krupna razloga. Prvi je činjenica da je nasledna monarhija u principu rizična "genetska lutrija". Drugi, važniji razlog je čisto političkog i demokratskog karaktera. Naime, samo postojanje nasledne monarhije građane lišava stečenog prava da neposredno, tajnim glasanjem biraju svoga šefa države na određeno vreme i da ga smenjuju, odnosno ponovo ne biraju po isteku mandata, ako nije ispunio data obećanja i njihova očekivanja.

Iskustva SAD, Francuske, Nemačke, Italije i mnogih drugih demokratskih zemalja, ubedljivo govore u prilog izbornog, to jest smenjivog, građanima odgovornog predsednika kao šefa države. Naša negativna iskustva sa republikom i predsednikom republike u vreme komunizma, kao i u vreme vladavine S. Miloševića, nisu argument protiv same institucije izbornog predsednika, odnosno republikanskog oblika vladavine, već protiv komunizma kao ideologije i političkog sistema.

A to što iz tri pokušaja u poslednjih godinu dana nije izabran predsednik Srbije, takođe ne govori loše o samoj instituciji predsednika, već o aktuelnoj DOS-ovoj vlasti. Ona, naime, nije želela izbor predsednika, jer se bojala pobede V. Koštunice, pa zato nije ukinula cenzus od 50 odsto. Ona je, takođe, sprečila održavanje drugog predsedničkog izbornog ciklusa istovremeno sa vanrednim parlamentarnim izborima 28. XII 2003, tako što je pre ishoda neuspelih novembarskih predsedničkih izbora, raspustila Narodnu skupštinu. Da to nije učinjeno, ponovljeni predsednički izbori 28. XII bi uspeli, jer bi na istovremene parlamentarne i predsedničke izbore izašlo znatno više od 50 odsto birača. Ali i tada bi bio izabran Koštunica, što se želelo izbeći po svaku cenu. Reč je, očigledno, o namernoj opstrukciji predsedničkih izbora, a time i ključne ustavne institucije. To je upravo argument za očuvanje predsedničke funkcije kao političke protivteže neodgovornoj Vladi.

Najzad, suštinska demokratizacija društva, izgradnja pravne države i stabilnih osnovnih ustavnih institucija ne zavisi presudno od samog oblika vladavine. To će uslediti posle relativno dugog perioda političkog, demokratskog, kulturnog, moralnog i ekonomskog sazrevanja i razvoja društva u celini.

Autor je predsednik Ustavnog suda Srbije