Svet se ruši u pedesetoj?

Naći se bez posla u četvrtoj ili petoj deceniji života, kada je čovek još uvek snažan i može da radi i stvara, dovoljno stručan da doprinese rešavanju mnogih radnih zadataka i kada se ne ostvaruje pravo na penziju, predstavlja problem mnogo širi od onog koji osećaju pojedinac i njegova porodica

Kao posledica tranzicije i reforme, samo u ovoj godini bez radnog mesta ostalo je 27.000 ljudi, pa je tako ukupan broj onih koji čekaju na posao dostigao gotovo milion. Nezaposlenost je trenutno jedan od najvećih problema Srbije, a stopa nezaposlenosti od 30 odsto daleko je veća od onih koje su registrovane u zemljama u tranziciji u vreme njihovih strukturalnih promena. Ovom broju nezaposlenih treba dodati i one koji će tek ostati bez posla, jer ne treba zaboraviti da tek predstoji restrukturiranje velikih sistema i velikih državnih preduzeća.

Iako velike, same brojke ne govore mnogo. Ali, kada se zna da je svaki nezaposlen čovek lišen jednog od osnovnih, egzistencijalnih uslova života i da njegova nezaposlenost povlači ugrožen položaj članova porodice, problem se umnožava. Kako upozoravaju sociolozi, armija od gotovo milion nezaposlenih ujedno znači gnev i nezadovoljstvo bar još toliko osoba.

- Iako nijednom nezaposlenom čoveku nije lako, ipak bih izdvojio one koji su posle dvadesetak godina radnog staža ostali bez posla - kaže sociolog mr Nebojša Jovanović. - Radi se o ljudima srednjih godina koji su stekli dovoljno iskustva, prakse i znanja za posao koji su godinama obavljali. To su godine kada se teško uči i prelazi na neki nov posao, teško se menjaju stečene navike, pa iako se radi o već afirmisanim stručnjacima, za njih se često kaže da su za “revolucionarne” promene suviše uspavani i tromi. Gubitkom posla ruši se njihov svet u kojem su se osećali sigurno. Posle tolikih godina radnog staža našli su se na birou, ili, kako to oni shvataju, na ulici. Svet oko njih dobija sada drugačiju sliku, osećaju se prevareno, bezizlazno, ljuti su, razočarani... Prema svojim bližnjim menjaju odnos, jer im se čini da su i u njihovim očima obezvređeni, kao neko ko je od “hranioca” postao beskoristan član.

Po rečima našeg sagovornika, radi se o novoj sociološkoj grupi koja se odvaja od onih koji imaju posao. Svoje ponašanje će bitno promeniti u odnosu na ono koje su imali kada su bili zaposleni, kada su bili “kao i drugi”. Ovi ljudi se lakše razumeju, jer imaju istu brigu, interes i zahteve koje postavljaju pred društvenu zajednicu, a posebno pred vlast. Oni se osećaju ugroženo pa su podložniji afektivnom ponašanju, nervozi i depresiji.

Kako preživeti otkaz, pitanje je koje zaokuplja ne samo one koji su već ostali bez posla nego i one kojima preti otpuštanje s posla. Ovo brine veliki broj ljudi kod nas, ne samo poslednje godine već i mnogo godina unazad. Naime, već desetak godina govori se o prevelikom broju zaposlenih u gotovo svim segmentima rada, ali ipak ne može se računati da su ljudi psihički pripremljeni da će otkaz “zakačiti” i njih.

- Svako od zaposlenih potajno se nadao da neće baš on biti na listi za otpuštanje, pa čak i oni koji su znali da se celo odeljenje ili preduzeće gasi - kaže psihijatar Jelica Stupar, jedna od učesnica nedavnog skupa psihijatara u Beogradu na kojem se, između ostalog, razgovaralo i o psihičkom stanju onih koji posle mnogih godina provedenih na poslu ostaju bez njega. - U trenutku kada dobiju otkaz ili budu proglašeni tehnološkim viškom, ceo svet im se sruši. To je trenutak beznađa i šoka. Ali, prava depresija, duboka tuga, bes i izgubljenost javljaju se tek kasnije. Naime, kada se shvati da ujutru više nema kuda da se ide, šta da se radi, da je čovek na neki način odbačen i izolovan iz svoje dotadašnje svakodnevice, javlja se samokritika i kritika celog društva, bes ili otupelost na sve šta se oko njega događa. Sledeća reakcija obično je potištenost, depresija i otupelost, kao i teško razočarenje što se u mnogim pokušajima da se nađe nov posao nije uspelo.

Naći se bez posla u pedesetim godinama života, kada ste još uvek dovoljno snažni da možete da radite i stvarate, dovoljno stručni da doprinesete rešavanju mnogih zadataka i kada ne ostvarujete pravo na penziju, problem je mnogo širi od problema pojedinaca. Armija onih koji posle deset ili dvadeset godina radnog staža ponovo završavaju na birou i obilaze pragove privatnih ili društvenih preduzeća suviše je velika da bi se ovaj problem “specifičnog tipa nezaposlenih” lako rešio. Kako je rečeno, prva godina tranzicije i reformi uvek je praćena porastom nezaposlenih, jer jedan broj ljudi ostaje bez posla, ali ovaj period je kod nas prošao pa zabrinjava činjenica da nezaposlenost i dalje raste.

- Otpremnina koju dobijaju oni radnici koji su tehnološki višak može da pomogne da se krene u neki nov posao ili da se preživi dok se ne nađe drugi - kaže sociolog i psiholog Radmila Kosić. - Ali, malo je onih koji znaju njome da raspolažu, da je ulože u posao koji će doneti zaradu i vrlo često se ova nadoknada istopi, bilo u svakodnevnim troškovima, bilo u loše pokrenutom poslu. To ne treba da čudi, jer su naši ljudi koji su sada u srednjim godinama stasali u drugačijim društveno-ekonomskim uslovima, preduzetništvo ili nije ni postojalo ili je bilo u začetku. Ta generacija ljudi radila je uglavnom u društvenim preduzećima u kojima nisu imali udela u poslovnoj politici, sklapanju poslova, raspodeli profita... Sada su bačeni na jedno oštro, nemilosrdno tržište, u kojem profit igra jedinu ulogu, gde je fer-pleja vrlo malo. Za razliku od razvijenih zemalja, gde postoje agencije koje savetuju i usmeravaju one koji žele da krenu s privatnim poslom, kod nas je čovek upućen samo na sebe. Sve ovo samo govori u prilog tezi da je ostati bez posla u četvrtoj ili petoj deceniji života često zaista nerešiv ili teško rešiv problem. Kakve će biti sociološke posledice i one po psihičko zdravlje ovih ljudi, teško je prognozirati. Ostaje da se uzdamo u ogromnu snagu i izdržljivost našeg naroda koji je pregrmeo toliko toga, kao i u podatak do kojeg su došli sociolozi u Nemačkoj, a koji kaže da ponekad činimo najbolje korake upravo u situacijama koje nam deluju bezizlazno.

Ponovo od nule

Otkaz će neki ljudi doživeti kao da gube tlo pod nogama, a za neke će on predstavljati nov izazov u životu i s puno optimizma nastaviće da traže nov posao. Ali, neke grupe ljudi ipak će otkaz doživeti tragičnije od drugih. Misli se, pre svega, na izbegla i prognana lica koja su u poslednjih desetak godina toliko toga pretrpela, menjala svoj život iz temelja, tako da će im ponovno kretanje od nule svakako vrlo teško pasti. Po rečima mr Jovanovića, iako se za ove ljude tvrdi da su očvrsli i da su naučili da se uvek dočekaju na noge, ne treba zaboraviti da upravo nov otkaz može da dovede do “pucanja”, do konstatacije da im je život propao i da za nov izlaz i ponovno suočavanje s egzistencijalnim problemima više nemaju ni snage ni volje.

POMOĆNIK REPUBLIČKOG MINISTRA ZA ZAPOŠLJAVANJE, RADA KATIĆ

Poseban tretman za nezaposlene pedesetogodišnjake

Potražnja za nezaposlenima koji imaju oko pedeset godina je najmanja i oni spadaju u grupu posebno pogođenih tranzicijom. Procena je da će oni platiti najveću cenu promena, a posebno ako žive u gradovima s najviše propalih nekadašnjih industrijskih giganata.

- Programom i planom rada o nezaposlenima predviđeno je da će u narednom periodu veći broj nezaposlenih biti star od 45 do 50 godina. Uostalom, s tim smo se već suočili prošle godine, kada su četiri velike banke otišle u stečaj i kada je 12.000 ljudi ostalo bez posla, a među njima najviše baš u toj starosnoj dobi i sa srednjom stručnom spremom. Za njih je i ostalo najteže nalaženje novog posla. Zato je novim Zakonom o zapošljavanju predviđeno, za njih, kao i za sve druge koji će u restrukturiranju velikih preduzeća ostati na poslu, a imaju dosta godina radnog staža, posebna zaštita – kaže za naš list pomoćnica republičkog ministra za zapošljavanje Rada Katić.
Ova kategorija nezaposlenih se teže prilagođava novim uslovima. Evidentno je da se u poslednjoj deceniji malo činilo i ulagalo u obuku radnika i sticanje stručnih znanja, čak se može reći da toga nije ni bilo. U nekim velikim sistemima, ističe naša sagovornica, mnogi su išli na posao ali praktično nisu ništa radili jer je bilo malo posla pa tako nisu ni bili u prilici da stiču nova znanja i prate savremene tokove.

Strategijom zapošljavanja i novim zakonom predviđeno je da se u budućem periodu baš na ovoj kategoriji radi mnogo više. Tako Zakon propisuje posebne mere, odnosno subvencije, koje će se davati poslodavcima koji će primati radnike od 50 godina: biće oslobođeni plaćanja doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje u slučaju nezaposlenosti. Te doprinose plaćaće država, a poslodavac će samo isplaćivati redovnu zaradu. Dužina subvencija zavisi od kategorije radnika. Tako će poslodavci biti oslobođeni subvencija 24 meseca ako zapošljavaju radnike koji duže čekaju na posao i koji imaju suficitarno zanimanje, ili za čijim zanimanjem ne postoji ili postoji mala potreba za zapošljavanjem - ističe Rada Katić.

Pored zakonske regulative, nedavno donetim socijalnim programom koji će uskoro biti usaglašen s novim Zakonom o zapošljavanju, predviđene su i pare koja će se davati ovoj kategoriji nezaposlenih.

- Umesto otpremnina, koje su do sada davane licima koja ostaju bez posla, a koje su odmah i potrošene a da nije bilo nikakvih rezultata, trebalo bi da se ta otpremnina i neka druga sredstva koriste za otvaranje sopstvenih preduzeća. Ili, ako ti nezaposleni nemaju predispozicija da budu vlasnici preduzeća, onda da se udružuju s drugim radnicima i stvaraju sopstvena preduzeća. To bi ujedno i bio uslov za dobijanje povoljnijih bankarskih kredita za pokretanje nekog biznisa - objašnjava Rada Katić.

Članom 55 Zakona o zapošljavanju predviđeno je da se stariji od 50 godina zapošljavaju na javnim radovima.

- Izraz “javni radovi” je kod nas nepopularan, međutim, oni su važni i korisni. U mnogim evropskim zemljama se na tome posebno radi i baš na tom terenu su postignuti najveći i najbolji rezultati. Primer je Slovenija, koja zapošljavanje na javnim radovima primenjuje od 1993. godine i koja je najdalje otišla. U Španiji se to ne zove program javnih radova nego škola-radionica, ali je identično s onim što je naš zakon propisao pod tim izrazom. Javni radovi su program gde se uz obuku i zapošljavanje postižu rezultati od nacionalnog značaja. Tako bi se pod javnim radovima mogao smatrati posao sređivanja arhiva koji je u državnom interesu, zatim sređivanje biblioteka. Nezaposleni bi mogli za nekoliko meseci da se obuče za poslove arhiviranja. Takvi poslovi bi bili na određeno vreme, ali uz platu i plaćene doprinose- kaže Rada Katić.

Invalidi

- Novi vlasnici preduzeća nemaju nikakve posebne obaveze prema invalidima rada. Postoje različite kategorije obaveza, a zavise od tipa preduzeća i od toga da li preduzeće koje se prodaje u svom sastavu ima zaštitnu radionicu. Ukoliko nema a postoje invalidi rada, njihov položaj treba da bude regulisan ugovorom o privatizaciji, i to u onom delu gde se reguliše višak radnika i period u kojem će se kasnije sukcesivno otpuštati. U takvom slučaju oni nisu posebno zaštićeni i sledi im ista sudbina kao i svim drugim radnicima - kaže Rada Katić. - Zakonom o radu iz 2001. godine invalidi rada su na neki način izjednačeni s ostalim radnicima. Ranije je bilo propisano da invalidi ne mogu biti tehnološki višak bez sopstvene saglasnosti. Sada te saglasnosti nema. Međutim, invalidi su i dalje u prioritetu politike zapošljavanja. Za njih se obezbeđuju odgovarajuće pare, više nego za druge nezaposlene. Ukoliko invalid rada želi da osnuje svoje preduzeće, dobija nepovratna sredstva, zatim, njima se isplaćuje godišnja zarada u narednih godinu dana. U pripremi je nov zakon o invalidima koji reguliše zapošljavanje i profesionalnu rehabilitaciju invalidnih lica. Tako će na jednom mestu biti kompletno obuhvaćeno sve ono što je bitno za život i rad invalida. Tim zakonom se predviđa osnivanje fonda za zapošljavanje invalida i nacionalnog centra za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje ove kategorije lica.

NEPLAĆANJE DOPRINOSA ZA SOCIJALNO OSIGURANJE RADNIKA TOLERIŠE I OVA VLAST

Nepovezani staž nema ko da „krpi”

Nepovezani staž je prepreka da bi se obračunala penzija, a u Srbiji je čak nekoliko stotina hiljada radnika sa prekidom u uplati doprinosa

- Poseban problem ovog društva je nepovezani staž. Čak i oni ljudi koji su formalno i dalje u radnom odnosu nemaju plaćene doprinose za socijalno osiguranje. Mnoga preduzeća nisu čak od 1992. godine uplaćivala, a taj trend se nastavio i poslednjih godina - kaže za naš list , direktorka Odeljenja za socijalnu politiku Instituta G-17 dr Mirosinka Dinkić.

- Neplaćanje doprinosa za socijalno osiguranje radnika čija preduzeća i formalno rade tolerisala je i bivša, a toleriše i ova vlast. Pojavio se, a biće aktuelan svih budućih godina, problem nepovezanog staža, neopohodnog da bi se obračunala penzija, koja se po novom Zakonu odnosi na ceo radni vek. Kada bi se sada išlo na to da se obezbede pare za povezivanje staža, bilo bi ih potrebno mnogo, a ova država to nema.

Sasvim je neizvesno šta će biti s nepovezanim stažom koji muči nekoliko stotina hiljada radnika u Srbiji. Čak i da se usvoji zakon o stečaju, radnici čija preduzeća više od deceniju ne plaćaju doprinose mogu da računaju da će on biti uplaćen za poslednje dve godine. Novi Zakon o penzijsko invalidskom osiguranju , koji je stupio na snagu 2. aprila ove godine, u članu 255 pruža mogućnost zaposlenima da sami uplate pet godina neplaćenog staža, ali samo od 1. januara 1999. godine. Osnovica na koju se plaća doprinos se utvrđuje svaka tri meseca i usklađuje prema kretanju prosečne zarade. Ovu mogućnost zaposleni imaju do 2.aprila naredne godine.
Najniža osnovica doprinosa za penzije u naredna tri meseca iznosi 6.336 dinara, a najviša 26.544 dinara. Ako se na najnižu osnovicu obračuna stopa doprinosa od 20,6 odsto, za otkup staža za jedan mesec treba uplatiti 1.305 dinara, a za celu godinu 15.600 dinara. Ukoliko ne bude znatno većih povećanja osnovice onda bi za otkup pet godina trebalo imati 78.000 dinara. Ko želi da uplati doprinos na maksimalnu osnovicu, mora platiti 5.468 dinara mesečno, odnosno 55.616 godišnje, odnosno 278.080 dinara za pet godina .Pojedinac sam bira na koju osnovicu će platiti osiguranje, bez obzira na to u kojem preduzeću i na kojem radnom mestu je radio. Da bi se uplatilo ovo petogodišnje osiguranje, potrebno je podneti zahtev Fondu PIO Srbije.
Ukoliko se radnici sami odluče da uplate doprinos za penziono osiguranje to ne znači da se preduzeće koje je to inače imalo obavezu oslobađa plaćanja zaostalih doprinosa. Po rečima nadležnih u Fondu PIO zaposlenih, kada preduzeće jednog dana izmiri svoje obaveze, zaposlenom se novac neće vratiti, ali će mu taj iznos uplaćen na ime doprinosa ući u penzijski osnov.

Potrebna politička odluka

Po zakonu o stečaju, na čije se usvajanje čeka, predviđa se da se obaveze uplate socijalnog osiguranja izvršavaju za poslednje dve godine, ali ostaje veliki problem za mnoge firme koje više od deset godina ne uplaćuju staž. Šta će biti s onim ljudima kojima nedostaje mnogo više od te dve godine? To se teško može rešiti ekonomski. Najbolje bi bilo da se donese politička odluka i da se ne ide na oporezivanje, a pošto već imamo sistem tekućeg finansiranja penzija i ukupnog socijalnog osiguranja, nego jednostavno da, kao što su političari tolerisali nenaplaćivanje poreza firmama, tako treba sada da donesu i odluku da radnici ne budu oštećeni - ističe dr Mirosinka Dinkić.