Još uvek problematična pokrajina

Iskreno rečeno, rešavanje problema na sićušnom Kosovu trebalo bi da bude jednostavna stvar u odnosu na Irak ili Avganistan. Mirovnjaci u međunarodnim misijama i humanitarni radnici tamo nailaze na dobrodošlicu, ne na puščane cevi; teritorija Kosova čini jedva četrdeseti deo Iraka; i tamo postoje samo dve etničke grupe, Albanci i Srbi, a ne čitav dijapazon frakcija. I zbog čega je onda budućnost ove pokrajine – koju Srbija želi da zadrži, dok etnički Albanci, koji čine ogromnu većinu kosovskog stanovništva, insistiraju na nezavisnosti – tako teško rešiva?

Na razgovorima, koji su organizovani uz posredovanje međunarodnih faktora, srpski lideri i lideri kosovskih Albanaca oprezno će se dotaći problema političke budućnosti Kosova. Umesto toga, oni će se fokusirati na elementarne probleme, kao što je obezbeđivanje regularnog dotoka električne energije na Kosovu i olakšavanje prekograničnog kretanja. Međutim, već je i samo dovođenje obe strane za pregovarački sto, po prvi put od kako je Nato bombama primorao opake trupe Slobodana Miloševića da se povuku s Kosova, izvedeno na mišiće. Razgovori su već odlagani u martu nakon atentata na Zorana Đinđića, srpskog premijera. Ovaj put, lideri Srbije pojavili su se tek nakon pretnje jedanaestočasovnim bojkotom. Premijer Kosova, Bajram Rexhepi, povukao se prošlog vikenda. Time je ostavljeno Ibrahimu Rugovi, umerenom ali u glavnom nemoćnom predsedniku, da predvodi kosovsku delegaciju. "Svaki političar koji se vrati u bilo koju od prestonica nakon previše prijateljskog odnosa s drugom stranom, naići će na probleme," piše Daniel Serwer iz Američkog instituta za mir.

Takvi sukobi, zbog malih i velikih problema, postali su način života na Kosovu. U izveštaju Međunarodne krizne grupe govori se o nepoverenju između Prelazne administracije Ujedinjenih nacija (UNMIK) koja upravlja pokrajinom, i podređeniih lokalnih vlasti i skupštine. UNMIK je zauzeo previše glavešinski stav za lokalni ukus, kaže se u izveštaju. Postavljanje novog čoveka, Finca, za šefa UNMIK-a će možda stvoriti bolju klimu.

Još gore, tenzije između običnih građana, pripadnika albanske i srpske etničke grupe, u poslednje vreme su u porastu. Albanci čine 95% od 1.8 miliona stanovnika na Kosovu, a Srbi koji su skupili hrabrost uprkos mogućim osvetničkim napadima, i vratili se posle bombaške kampanje Nato, proživeli su teške trenutke. U avgustu, dva srpska tinejdžera ubijena su dok su se kupali u reci, a mnogi smatraju da je reč o etnički motivisanom napadu. Istog meseca u odvojenom incidentu ubijen je i jedan policajac UN. Najveći problem je Kosovska Mitrovica, gradić na severu pokrajine. Tamo su rekom razdvojeni srpski stanovnici ( koji čine oko dve trećine svih Srba koji žive na Kosovu) od Albanaca. Odlazak na kafu s druge strane mosta je nešto što se jednostavno ne radi.

I pored toga, zabeležen je izvestan progres od 1999. Za razliku od obližnje Bosne, stanovnici Kosova (Albanci pre svega) pojurili su nazad u domovinu kada je Nato isterao srpske trupe. Izbori su održani 2000. A oko 22,000 vojnika Nato raspoređenih u pokrajini u glavnom su uspevali da održe mir.

Ali Kosovo ne može zauvek ostati pod međunarodnim protektoratom. UN ima i druge brige, a pokrajina će postati mnogo mirnije mesto kada se njegova budućnost jednom definiše. Ali kako to učiniti? Albanci, razumljivo, odbijaju da budu deo Srbije i hteli bi da se odvoje, ili da u najmanju ruku dobiju autonomiju. Srbija ne želi da se tako nešto desi. Srbi se kunu u Kosovo jer je upravo tamo, 1389, Srbija, hrišćanska nacija, izgubila ključnu bitku sa Otomanskim Turcima, što je dovelo do pet vekova muslimanske dominacije.

Ni jedna strana ne odustaje od svog lobiranja. Srpski parlament je u avgustu doneo rezoluciju po kojoj Srbija ima suverenitet nad Kosovom. Albanci se nadaju da će im međunarodne simpatije zbog patnji pod Miloševićem pomoći. Na kraju krajeva, na strancima je da posreduju u nalaženju rešenja. Ovonedeljni razgovori samo pokazuju koliko će to biti težak posao.