Ređe za sud, češće u dosijea

Sudeći po izjavi Sonje Brkić RTS-u, Vrhovnom sudu na čijem je čelu, iz Bezbednosno-informativne agencije pristiglo je puno zahteva za prisluškivanje. Mada se ne precizira o kom broju je reč, a nema ni podataka u koliko slučajeva je sud izašao u susret BIA, jasno je da je prisluškivanje vrlo popularan metod za prikupljanje dokaza protiv učinilaca krivičnih dela. Istim postupkom se inače pune i policijski i drugi dosijei. Tehnološke inovacije dopuštaju, nekad i za relativno male pare, da ovaj oblik zalaženja u privatnost stekne široku primenu i u neslužbene svrhe.

Milenko Radić, advokat i predsednik Fonda za razvoj demokratije je ranijih godina osporavao ustavnost svojevremeno saveznog Zakona o osnovama državne bezbednosti, ali i republičkog Zakona o unutrašnjim poslovima. Ovaj potonji je dopuštao čak i mogućnost da u određenim situacijama nalog za prisluškivanje izda i ovlašćeno lice u MUP-u i bez odobrenja suda. Posle višegodišnjih postupaka pred ustavnim sudovima ovi propisi su prestali da važe. Sad ovu materiju reguliše Zakonik o krivičnom postupku, odnosno Zakon o BIA. Prema Zakoniku, za lica za koja postoji osnovana sumnja da su sama ili s drugima počinila krivična dela sa elementima organizovanog kriminala, podmićivanje, iznude, otmice i slično, snimanje telefonskih razgovora može da odredi istražni sudija na pisani i obrazloženi zahtev državnog tužioca. Ova mera može trajati najviše tri meseca i eventualno se toliko produžiti. Tako pribavljen materijal može biti osnov za sudsku odluku

Radić ocenjuje da Zakonik sasvim dobro uređuje tu materiju, za razliku od Zakona o BIA kojim je predviđeno da odobrenje za ovakvu meru – na zahtev policije – daje predsednik Vrhovnog suda, odnosno ovlašćeni sudija, i to na šest meseci.

– U Zakoniku se kaže da prikupljeni materijal mora komisijski da se uništi ukoliko se protiv lica ne vodi krivični postupak, dok u republičkom zakonu nema ni reči o daljoj sudbini snimljenog materijalom – jedna je od primedbi Radića.

Da li se primenjuje povoljniji propis

On podseća da se u situaciji kad postoje dva propisa koji regulišu istu materiju, a oba su istog ranga, uvek primenjuje onaj koji je povoljniji za građane – to je u ovom slučaju ZKP: mere prisluškivanja oročene su na tri meseca (upola kraće nego u Zakonu o BIA), a neiskorišćeni materijal se uništava. Predsednik Vrhovnog suda, ma ko personalno bio na tom mestu, morao je, kako kaže Radić, znati da postoje dva zakona koja istu materiju regulišu na dva načina. U tom slučaju predsednik je dužan da zaustavi primenu onog nepovoljnijeg i pokrene postupak pred Ustavnim sudom, jer je prema Zakonu o sudijama Vrhovni sud taj koji pokreće postupke kod Ustavnog suda uvek kad uoči nesaglasnost propisa. Zakon o BIA sem toga ne kaže da podaci dobijeni nelegalnim prisluškivanjem ne mogu biti osnov za sudsku odluku.

"Onaj ko ima vlast, u situaciji kad je smanjena kontrola, pokušava da napravi propise koji daju veliku širinu i slobodu u primeni, a to znači da ne postoji odgovornost, jer se uvek tumače fleksibilno. Policija je donela taj zakon, pošto joj je tako najpraktičniji i najviše joj odgovara". Međutim, daleko je veći problem kad se prisluškivanje odvija mimo bilo kakvih, pa makar i manjkavih propisa.

Repovi prošlosti

Fizička lica, poslovni ljudi ili interesne grupe takođe prisluškuju konkurente, bilo političare koje treba diskvalifikovati u određenom momentu ili one iz privredne sfere, koja je daleko važnija. Ova potonja stvara mogućnosti za ogroman ekstraprofit, jer nije svejedno kad se "blagovremeno" sazna koliko rival nudi za neku fabriku pogotovo u doba privatizacije.

– Mislim da nema zemlje u kojoj se prisluškivanje odvija isključivo po propisima te zemlje. Ali su i tamo, u slučajevima kad se otkrije da se prisluškivanje odvijalo mimo propisa, sankcije velike i dosledno se primenjuju. Kod nas je na osnovu prisluškivanja napravljeno više stotina dosijea u proteklih 13 godina. Prisluškivanje može da se obavlja samo na osnovu nečijeg odobrenja, pa bi u svakom dosijeu trebalo da stoji i ko je naložio te mere, ali takvog podatka u njima nema. To znači da su napravljeni na nelegalan način, a za to niko nije odgovarao – objašnjava sagovornik.

Vrhovni sud je, ako ništa drugo, mogao u svojim godišnjim izveštajima ili pred parlamentom da saopšti da li je i koliko puta u minulih 13 godina odobrio ovakve mere, jer je bezbroj ljudskih sudbina uništeno nedopuštenim prisluškivanjem, kao i da li su na osnovu odobrenog prisluškivanja pokrenuti postupci, da li su neiskorišćeni materijali uništen komisijski. Izostajanje ovog odgovora pokazuje da nije prekinut kontinuitet s prethodnom vlašću, ocenjuje predsednik Fonda.

Da bi se sumnje o postojanju priskluškivanja eventualno uklonile ili možda potvrdile, dovoljno je da se uporedi broj prisluškivanja koja su odobrili istražne sudije, odnosno Vrhovni sud, s brojem postupaka u kojima su korišćeni ovako pribavljeni podaci. Naravno, ni to ne bi pokazalo pravi obim ovog metoda – jer svi prisluškivani ne stignu obavezno na sud, ali bi se bar znalo koliko nadležni sudski organi ovakvu meru smatraju opravdanom.