Sezona belog roblja

Pored svesrdnih napora crnogorskih zvaničnika da pokažu kako u Crnoj Gori nema trgovine ženama, svakodnevno se otkriju novi slučajevi. Doduše, ne na sudu ili u zatvoru, već se žrtve ili njihove porodice prvenstveno javljaju za pomoć lokalnom SOS telefonu i nevladinim organizacijama. Zakon ne poznaje zaštićenog svedoka, pa ne ostavlja mogućnost žrtvi da slobodno izađe pred sud. Sama ne može da se izvuče iz lanca, a često ni policija nije od velike pomoći, jer je dobro "podmazana".
A Republika vri kao košnica od "trafikera" i žrtava, koje nisu iz istočnoevropskih zemalja, nego baš iz Crne Gore.

U velikoj meri, CG je i tranzitno područje, naročito sever, zbog geografskog položaja. Granica sa Albanijom ima oko 180 kilometara, prelazi se na konjima, preko planina, puteljcima, a naročito ih ima preko Skadarskog jezera. Stanovnici Zete i Tuzija sada kažu da su to odavno znali, da znaju i ljude koji prebacuju devojke čamcima, koji ih preuzimaju ili skrivaju na dva, tri dana dok ne dođe "veza".

- Po barovima će uvek biti devojaka, ali sada se više radi po iznajmljenim stanovima, koji se često menjaju da ne bi gazdarica posumnjala. Ipak, dokle god zakon ne definiše da li je prostitucija dozvoljena ili ne, postojaće noćni barovi i noćne dame - smatra Ljiljana Raičević, upravnica nevladine organizacije za pomoć žrtvama "Sigurna ženska kuća" u Podgorici.

Spasene devojke pričale su o klubovima u Baru, o ekskluzivnim lokalima i apartmanima u Budvi, o dve privatne kuće u Herceg Novom. U barove ih obično dovode gazde, da odrade posao. Sezonska trgovina podrazumeva veće interesovanje klijentele zbog više turista.

- Zvanični organi CG kažu da je sezonska trgovina prestala, ali pošto nema novih devojaka u skloništu, mislimo da je samo pritajena - kaže Raičevićeva.

Kad se žrtva javi, objašnjava za "Glas" Mirjana Vlahović, koja radi na SOS telefonu za trgovinu ljudima u Podgorici, isprva bude vrlo sumnjičava da li sme da otkrije detalje, želi i da se uveri da SOS ne radi s policijom.

- Imali smo nedavno poziv jedne sedamnaestogodišnjakinje, koja je htela da se vidi s nama. Ispričala nam je da joj je nekoliko drugarica zatočeno u jednom stanu u Podgorici, gde im čovek dovodi mušterije, a ona ne zna kako da im pomogne - priča Vlahovićeva.

Trgovina traje već oko 12 godina u Srbiji i CG, a dostigla je takve razmere, kaže Ljiljana Raičević, da je morala da se obelodani - da se desi slučaj Moldavke. Očekivali su, kaže, da će se pojaviti neko spreman da ispriča sve što zna i kroz šta je prošao. Iako je mnogo devojaka i svedoka prošlo policijsko ili sudsko ispitivanje, ocenjuje da je sve bilo neozbiljno. Slučaj S. Č. je trebalo da bude fer suđenje, ako ne zbog nje, ono bar zbog osumnjičenih, dodaje Raičevićeva, da se otvoreno na sudu dokaže jesu li ili nisu krivi.

Vladimir Čejović, bivši nacionalni koordinator za trgovinu ljudima u CG, podneo je ostavku 30. aprila ove godine na mesto koordinatora, što nije hteo da komentariše, ali je "Glasu" dostavio izveštaje iz vremena dok je bio na funkciji. U ranijem intervjuu potvrdio je da je Irfan Krupejović, jedan od okrivljenih za slučaj S. Č, njegov venčani kum i da njihovo prijateljstvo traje od studentskih dana. Lokalni mediji su Čejoviću stavljali na teret i to da je u leto 2001. sedeo u kafiću s kumom i Goranom Rodićem, nudeći S. Č. "dokumenta" da napusti Crnu Goru.

Vlahovićeva sa SOS telefona navodi da je prošle godine od 1.800 poziva, oko 350 bilo za trgovinu ženama. Od toga, tek možda pet odsto poziva ticalo se stranoh državljanki.

- Zovu rođaci iz Srbije, Podgorice, javljaju se žrtve koje su u Rožaju, Plavu, Baru, ovde u gradu. Ne možemo da utvrdimo koliko ih je, jer glasovi su im slični, a nekad se predstave kao Tanja, drugi put kao Marina... Neke se jave samo jednom, a neke zovu mesecima. Jedna je zvala pola godine, pa je tek onda došla. Često prelaze da rade na Primorju, sele ih sve vreme, i onda im se gubi trag dok se ponovo jave - ističe Vlahovićeva.

Reporter "Glasa" je pokušao da se prošeta kroz Rožaje, ali mu je meštanin savetovao da to ne čini, čak je rekao da ne sme da bude viđen na ulici s nekim za koga se zna da nije odatle. Naročito, ako se posle toga pojavi i tekst u novinama. Ali, meštanin je potvrdio da je naselje puno devojaka sa strane, od kojih se mnoge i slobodno kreću.

- Toliko su ponekad različiti slučajevi da više, izgleda, niko ne može ni za šta da vam garantuje i da može da se dogodi bilo kojoj devojci. Teško da ćete odbiti platu od nekih 400 evra u inostranstvu, ako kod kuće imate jedva 150, a obične cipele koštaju 50 evra. Zato nije čudno što žrtve nisu neobrazovane ili izuzetno lepe, kao što se misli. Prosto nema pravila, one žele da bolje žive, ali nisu imale dovoljno sreće - ističe Vlahovićeva.

Devojke se javljaju i da se raspitaju kome mogu da se obrate ako im se nešto sumnjivo desi, jer idu na studentske razmene, kampove, adrese koje su dobile preko interneta. Većinom zovu rođaci, građani koji primećuju sumnjiva ponašanja u komšiluku - kuću sa jednim muškarcem i više žena, gde dolazi klijentela. Zovu žene da prijave, recimo, ovakvo ili onakvo ponašanje prema sestri, kćerki. Zovu i muževi, jer su im žene otišle da rade preko leta i izgubili su kontakt s njima.

Kako ističe Vlahovićeva, broj poziva se posle Moldavke povećao, pa je onda nastupilo malo zatišje, da bi se sada učestalije javljali, "jer je leto".

- Ljudi su ovde toliko apatični da nismo mogli ni sto da ih skupimo na ulici da protestujemo, kad je tužilac odustao od gonjenja osumnjičenih za S. Č. CG ima više od 600.000 stanovnika, od čega je otprilike njih sigurno 70 odsto roditelja, koji ne shvataju da je ovo gorući problem i da može da zakuca i na njihova vrata. Neće da se "zameraju" - ironična je Vlahovićeva.