Bivše komunističke države, buduće članice EU

Većina ljudi mrzi da gubi novac. Ali građani i vladari osam istočnoevropskih i baltičkih zemalja koji čekaju da sledeće godine uđu u Evropsku uniju više su ponosni nego tužni što će izgubiti najveći deo pomoći iz inostranstva. Buduće članice su po standardima EU i dalje veoma siromašne, ali najveći deo komunističke bede je iza njih. Oni postaju davaoci pomoći, ne samo primaoci.  

Verovatno najveći privatni donator centralnoj Evropi, George Soros, američki finansijer i filantrop, zadržaće u regionu kancelarije svog Instituta za otvoreno društvo, ali će donacije smanjiti sa $32 miliona prošle godine na $10m sledeće. Cilj ovog instituta je promovisanje demokratije, dobre vladavine i prava manjina. Članstvo u EU će ovim centralnoevropskim državama pomoći da sačuvaju te vrednosti zbog čega će im manje biti potrebna pomoć za druge stvari, kaže Soros.  

Tokom 90-tih zemlje centralne Evrope i Baltika primile su ukupno $18 milijardi zvanične pomoći od izvora kao što su EU, američka vlada, Svetska banka, MMF i Program za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP). Sada oni postaju donatori za programe UNDP: prvo Slovenija 1997, a za njom i Češka republika 2001. Samo Letonija i Litvanija duguju novac MMF-u. Pozajmice Svetske banke drastično su smanjene, osim u Slovačkoj koja kasni sa reformama. Sjedinjene države, najveći davalac bilateralne pomoći tokom 1990ih smatraju da ona više nije potrebna centralnoevropskim i baltičkim državama.  

EU je nastavila da upumpava novac. Dok čekaju na članstvo sledećeg maja, buduće nove članice dobijaju "pretprijemnu" pomoć, koja samo za ovu godinu iznosi 3 milijarde eura ($3.4 milijarde). Kada na kraju uđu u EU, oni će dobiti poljoprivredne subvencije, kao i keš potreban za razvoj koji EU obezbeđuje za svoje siromašnije regione; Evropska unija očekuje da će sledeće godine potrošiti oko 5 milijardi eura za nove države članice, iako će one od maja i uplaćivati novac u njen opšti budžet.  

One će imati i pravo glasa za odlučivanje o pomoći koju EU obezbeđuje drugim zemljama, koja će ove godine iznositi oko 5 milijardi eura. Ali, osim toga, Unija od njih očekuje da iz svojih džepova istresu još novca za pomoć. Prošle godine je rečeno da bi svaka članica do 2006. trebalo da pokuša da izdvaja najmanje 0.39% svog bruto nacionalnog proizvoda (GDP) za pomoć za razvoj.  

To će biti ozbiljan zahtev novim članicama: najvelikodušnija među njima, Češka republika, očekuje da ove godine na pomoć potroši manje od 0.1% svog GDP, druge znatno manje. Ali njihov problem neće biti samo u tome da pronađu keš, već i da ga efikasnije troše.  

UNDP kaže da u tome može pomoći i nudi svoje savetnike za, kako ih naziva, države "donatore u nastajanju" . UNDP će tim državama pomoći da formulišu nacionalne programe pomoći i omogući će im da za sprovođenje projekata u udaljenim područjima koriste kancelarije i stručnjake UN i tako uštede na administrativnim troškovima. Češka republika je već dogovorila novac koji će trošiti preko UNDP-a; Slovačka se sprema da uradi isto.  

Kome je namenjena ta pomoć? U očima UNDP-a, zemlje centralne Evrope bi trebalo da se pre svega orijentišu na projekte na Balkanu, Ukrajini i Moldaviji, Kavkazu, i centralnoj Aziji. Bivše komunističke države u tim oblastima imaju ekonomske, ekološke i političke probleme vrlo slične onima koje su stanovnici centralne Evrope prevazišli 1990ih. Jezik i dalje predstavlja prednost za centralnu Evropu: ruski je još uvek lingua franca u čitavom bivšem sovjetskom bloku.  

Stanovnici država centralne Evrope će verovatno na stvari gledati na sličan način. Fokus na istočnu Evropu i centralnu Aziju u skladu je sa prioritetima njihove spoljne politike. Oni zbog sebe žele da sa svoje istočne strane imaju stabilne i prosperitetne države, a ne siromašne i problematične sa faličnim demokratijama i još faličnijim nuklearnim elektranama. Kada budu dobili glas u odlučivanju o pomoći, one će verovatno i same insistirati da se još veći deo budžeta EU uputi baš u te države.