Blair mora povratiti poverenje, ili će biti zapamćen jedino po samoubistvu poznatog naučnika

U jutro 2. maja 1997, kada je Tony Blair odneo svoju prvu, glatku, izbornu pobedu, izjavio je da je "osvanuo novi dan". Šest godina kasnije, dok se sprema da obori rekord Clementa Attleeja, kao lider laburističke vlade koja je najduže trajala, njegovi poslanici i ministri sve češće razmišljaju šta će se desiti posle Blaira.

Oni su o tome, naravno, razgovarali i pre nego što je vladu zadesila do sada najveća kriza usled smrti naučnika Davida Kellyja. Jer Mr Blair je već preživeo nekoliko nesrećnih meseci – nepopularan rat poveden iz izuzetno diskutabilnih razloga; nezgodne promene u sastavu kabineta koje otkrivaju da nekada jaki premijer gubi stisak; serija pobuna u poslaničkim redovima koje naglašavaju sve širi jaz između lidera predsedničkog stila i njegove partije.

Danas, sve kuražniji poslanici Laburističke stranke se pitaju, "Šta će sada biti s Blairom?", a Brownovci konačno pružaju korak.

Dok obara svoj istorijski rekord, šta je premijer postigao?

Na opštim izborima 2001, slogan Laburista bio je "mnogo postignutog, mnogo predstoji". Za Blerovce, ta maksima se još uvek može primeniti. Blairov "ugovor s narodom" iz 1997. zasnivao se na pet obećanja. Četiri je postigao tokom prvog mandata – smanjen je broj sedmogodišnjaka u razredima za pet učenika; reducirane su liste čekanja Nacionalnog zdravstvenog sistema (NHS) za 100,000; 250,000 mladih ljudi je skinuto sa socijalne pomoći i zaposleno, i "nije došlo do povećanja stope poreza na profit". Peto obećanje, smanjenje vremena između hapšenja i osuđivanja mladih prestupnika, postignuto je u petoj godini.

U 2001, Laburistički manifest sadržavao je pet novih obećanja, za koje je partija bila sigurna da će ih ispuniti – 10,000 novih nastavnika; 20,000 novih medicinskih sestara i 10,000 novih doktora; 6,000 novih policajaca; podizanje minimalne nadnice na 4.20 funti (6 eura) na sat, kao i obećanje da će doći do smanjenja inflacije i hipoteke. Osim toga, Laburisti su postavili 10 ciljeva za 2010. godinu, ali oni su uglavnom samo skicirani, kao na primer "šanse za svu decu, sigurnost za sve penzionere".

Namerena da podigne standarde, Laburistička partija je doprinela da se poveća pismenost i vladanje računskim operacijama, ali broj ciljeva je počeo da izmiče kontroli. Neki ciljevi su čak smišljani na parčetu papira. A u NHS, osoblje nezadovoljno sistemom "od-vrha-na-dole" podsticano je da podvaljuje.

Vlada tvrdi da je ispunjeno 87 odsto od 366 ciljeva definisanih 1988, ali to je varka jer ona smatra da je cilj postignut i onda kada je on samo delimično postignut, a cifre se odnose samo na glavne sekretarijate, i ne uključuju vladine agencije i programe kao što je Surestart – program za malu decu. U međuvremenu, Torijevci tvrde da je vlada ostvarila manje od 50 odsto zadatih ciljeva, ali i to je varka. Šta znači "ostvariti" i "ne ostvariti" predmet je diskusije, i, kao i obično, istina leži negde između tvrdnji vlade i Torijevaca. Parlamentarni komitet javne administracije Donjeg doma utvrdio je da je ostvareno 60 odsto ciljeva zadatih 1988. i to bi bila najbolja nezavisna procena.

Ministri smanjuju broj ciljeva i poslednjih nedelja počinju da tvrde da su najbitnije one vrednosti koje leže u pozadini konkretne politike. Kritičari smatraju da vlada pomera rokove za ostvarenje ciljeva jer postiže loše rezultate.

Kada je reč o javnim uslugama, najbitnija mera biće da li su glasači do sledećih izbora stekli utisak da je došlo do poboljšanja. Tada Blairu neće biti lako da zatraži još vremena da dovrši posao, kao što je to učinio 2001. Nesumnjiv progres u obrazovanju, znatno je ometen krizom u školskim budžetima. U NHS-u je došlo do realnih poboljšanja, ali zahtevi su toliko nezasiti da ljudi često ne primete pozitivne pomake.

Ciljevi daju samo parcijalnu sliku, a Tony Blair tvrdi da se sveukupna slika značajno popravila od kada je on prvi put izabran. Na primer, ciljevima se ne mere ekonomski potezi Laburističke partije, njenog najvećeg uspeha. Iznenađujuća odluka ministra finansija, Gordona Browna, da kontrolu nad kamatnim stopama dobije Bank England doprinelo je da se obezbedi najniža stopa inflacije, kamatnih stopa i nezaposlenosti u poslednjih nekoliko godina.

Britaniji ide bolje neko njenim partnerima u Evropskoj uniji. Veliki pozitivni ekonomski učinci koje je vlada postigla verovatno objašnjavaju zbog čega ta stranka i dalje ima podršku javnog mnjenja koja je relativno dobra za administraciju na pola mandata.

Ali dok Blair prestiže Mr Attleeja, premijera od 1945. do 1951, skupljaju se crni ekonomski oblaci. Mr Brown će verovatno morati da po treći put revidira svoja predviđanja privrednog rasta, i da ostavi "crnu rupu" u javnim finansijama. Sledeće godine vladu očekuje ozbiljna revizija troškova, i možda će biti potrebno da se porezi još više podignu da bi se povećale investicije u zdravstvo i obrazovanje.

Uporedo sa ekonomskom moći, Blairov Treći put predviđa i socijalnu pravdu, a u tome je bio manje uspešan. Istina, njegova minimalna plata predstavlja istorijsku promenu. Uprkos kuknjavi nezahvalnih sindikata, prava radnika su značajno poboljšana.

Premijer nije baš presrećan da o tome govori, ali bogatstvo je uspešno redistribuirano i kroz Brownove reforme poreskog sistema i sistema socijane pomoći. Istovremeno, one su bile previše složene i sprovedene su nekompetentno.

Vlada je govorila da će se žestoko obračunati sa kriminalom, ali rezultati su pomešani. U celini kriminal je u padu, ali kriminal koji uključuje nasilje je u neznatnom porastu, a zbog novog trenda da se kriminalci osuđuju na duže kazne zatvora oboren je rekord broja zatvorenika i sada iznosi 74,000.

Transport predstavlja jedan od najvećih vladinih neuspeha. Ciljevi definisani u njenom na sva zvona najavljenom desetogodišnjem planu, kao što je smanjenje gužvi, neće biti ostvareni. Poboljšanje situacije u železnici je takođe na dugom štapu.

Kada je reč o ustavnim reformama, Mr Blair je postigao više nego što je obećao. Udžbenici istorije neće izostaviti osnivanje parlamenta Škotske i skupštine Velsa, ukidanje plemićkih statusa i uvođenje Evropske konvencije o ljudskim pravima u britansko zakonodavstvo.

Kad bi Mr Blair mogao tačno da odredi datum svog odlaska iz Downing Streeta, on ne bi bio rukovođen datumima, već bi tu ključna bila njegova dva centralna cilja – transformacija javnih usluga i stavljanje tačke na ne tako pozitivan stav Britanaca prema jedinstvenoj evropskoj valuti. Ali njegove tople reči o Evropi nisu bile praćene adekvatnom akcijom.

Nakon terorističkih napada 11. septembra, može se reći da inostrani odnosi neizbežno dominiraju Blairovim drugim mandatom. Njegova strategija po kojoj će predstavljati most između Evrope i Amerike pala je u vodu zbog Iraka, verovatno zato što je još mnogo ranije unapred odlučio da će poći u rat zajedno sa predsednikom Bushom. Nakon vojnog uspeha usledili su problemi na terenu u Iraku, kao i ozbiljan neuspeh da se nađe oružje koje je Blairu bilo opravdanje za otpočinjanje rata.

 To je zauzvrat dovelo do rata sa BBC-jem i tragične smrti Dr Kellyja koji će, kako smatraju neki ministri, ubrzati Blairov odlazak s funkcije. Trenutno je suviše rano reći da li su u pravu.