Država u inkubatoru

Opet smo bili medijska i politička tema sveta: gašenje jedne države i rađanje jedne državne zajednice

Dobrodošlica ili konačan ispraćaj? Gašenje jedne države ili rađanje jedne državne zajednice? Šta je zaista minulih dana, bez jakih reči i svečarske patetike (istorijsko je samo to što je Jugoslavija otišla u istoriju, primetio je cinično jedan bečki list), bilo u prvom planu kad smo opet postali tema medijskog i političkog sveta?

Za razliku od velikog pisca i prvog predsednika sada već bivše (toliko bivših!) Jugoslavije (SRJ) Dobrice Ćosića, koji nije mogao da na njenoj umrlici napiše rečenicu (ni kao književnik, ni kao jedan od njenih predsednika, ni kao čovek), u svetu se povodom minulog četvrtka (hoće li to jednog dana postati praznik - 4. januar, konačno proglašavanje nove državne zajednice: Srbija i Crna Gora!) više govorilo i pisalo o umrlici, nego o krštenici.

Jedan kraj i jedan početak

Možda i zbog toga što su jedan kraj i jedan početak predstavljali veći izazov za medije nego za političare. Prvi su se više bavili onim što je nemilosrdno izvesno i definitivno, drugi onim što tek počinje i što je dramatično neizvesno.

I dok su mediji, uglavnom, start države koja za većinu njih nije ni čedo ljubavi, ni hladne računice, ni mašte (ovo poslednje se odnosi na njeno ime!) propratili (uglavnom) s naglašenom skepsom i neskrivenim pesimizmom, političari su, poslovično, širili optimizam. Neki od njih su se, umesto hladne pragmatičnosti, prepuštali emocijama i, čak, ushićenju. Pogađate: Solana.

Portparol francuskog šefa diplomatije Bernar Valero je, na primer, rađanje nove državne zajednice označio kao "veliki napredak ne samo za građane Srbije i Crne Gore, već i za Balkan i čitavu Evropu". I rusko Ministarstvo spoljnih poslova govori o značaju, značenju i širim dimenzijama, izvan njenih nacionalnih (inače još nedefinisanih!) granica, "ujedinjene i uticajne državne zajednice Srbije i Crne Gore".

Čaša pića i parče hleba

Za to vreme (zvanični) ruski dnevnik "Rosijskaja gazeta", uz tekst "Jugoslavije više nema", objavljuje fotografiju s čašom votke i parčetom hleba: to što Rusi, tradicionalno, ostavljaju četrdeset dana ispred slike preminulog...

Gotovo nepodeljeni žal za bivšom Jugoslavijom odnosi se, međutim, na onu "staru, multietničku, koja se raspala pre više od jedne decenije" (Bi-Bi-Si). "Fajnenšel tajms", naime, naglašava oštru suprotnost između ugleda koji je ta Jugoslavija (Titovo vreme) uživala u svetu i strahota koje su se ovde dogodile u minuloj deceniji.

Čak i oni koji su previše mladi da bi se sećali Tita, zapaža "NJujork tajms", žale za jednom erom kad su mogli slobodno da putuju i imali dovoljno novca da se provode, a londonski "Tajms" konstatuje da nova državna zajednica zamenjuje ostatke "nekad ponosne federacije" koja je nestala tokom dekade ratova, užasa i nacionalističkog ludila. Nekad najuspešnija komunistička zemlja na svetu, Jugoslavija je postala poprište najvećeg krvoprolića posle Drugog svetskog rata, ocenjuje "Fajnenšel tajms".

Inicijalna kapisla

I dok gotovo svi mediji za njen nestanak krivicu svaljuju na Miloševića i njegovu rezolutnu politiku u danima velike krize s početka devedesetih prošlog veka "ili-ili", poznati britanski publicista Miša Gleni (između ostalog, autor knjige "Balkan, rat, nacionalizam i velike sile - 1804-1999", tu krivicu ravnomernije deli na političke elite u bivšim jugoslovenskim republikama s kraja osamdesetih i - velike sile.

Gleni je ubeđen da "projekat Jugoslavija" - u suštini plemenita ideja da svi Južni Sloveni žive u jednoj državi - nije bio unapred osuđen na propast. Ta zajednica je, naglašava Gleni, (izjava Bi-Bi-Siju) u mnogim istorijskim razdobljima, posebno nakon Drugog svetskog rata, svojim žiteljima davala "osećanje nade i identiteta". Uveren je da je "Jugoslavija mogla i da je trebalo da opstane".

Podsećajući na jugoslovenstvo kao izvornu ideju, koju su "paradoksalno, najviše zagovarali Hrvati", Gleni konstatuje da su "sve Jugoslavije" bile pod ogromnim uticajem velikih sila, mnogo više od drugih balkanskih država, izuzev Albanije.

U tom svetlu, zaključuje britanski publicista, njena "sudbina jeste bila zapečaćena" kada su se promenile geopolitičke okolnosti u svetu. Mnogi međunarodni faktori, podseća Gleni, jesu pravili velike greške koje su doprinele raspadu Jugoslavije, ali upozorava: "inicijalna kapisla" kako za njeno stvaranje tako i za njen raspad -došla je iznutra.

Lingvistička mora

Jugoslavija je sahranjena tiho i bez suza, piše "Noje ciriher cajtung" i konstatuje da su nade koje su evropski neimari ugradili u novu državnu zajednicu motivisane prevashodno gotovo opipljivim strahom od balkanskog haosa koji bi mogao da nastane razdvajanjem Srbije i Crne Gore i "ugrožavanja s teškom mukom uspostavljene ravnoteže" u ovom delu kontinenta. Ovaj list se, inače, bavi raznim aspektima nove zajednice "koju šaljivdžije već zovu "Solanija", pa i onim jezičkim, zbog čega se "lingvistima diže kosa na glavi".

Lingvisti, naime, treba da odgovore kako će se zvati građani nove države, koji više nisu Jugosloveni. "Srbocrnogorci?" Bečki "Prese" konstatuje da su ljudi koji se osećaju i izjašnjavaju kao Jugosloveni "vrsta koja izumire". Kao i država koja je nosila to ime, i ideja jugoslovenstva je tokom istorije dobijala različite konotacije. U početku naglašena, i oslobodilačka, želja da se svi Južni Sloveni nađu u jednoj državi, potom je tome dodat element borbe protiv fašizma, a tokom hladnog rata ideja o postojanju "trećeg puta". Jugosloveni su se identifikovali sa sistemom koji nije bio "ni čisto komunistički, ni čisto kapitalistički".

Vezivno tkivo

Prognoze o izgledima nove državne zajednice, koja "nije ni federacija, ni konfederacija", već "komplikovana tvorevina" koja nema "stvarnih pristalica čak ni u ove dve republike", u intonacijama su različite, u suštini prilično pesimističke, ali optimističkije nego kod mnogih ovdašnjih političara.

Agencija AFP konstatuje da nova državna zajednica počinje "život u inkubatoru", pod "majčinskim okom Brisela". Mnogi su uvereni da je upravo to njeno najjače vezivno tkivo, pri čemu se, dakako, zanemaruje emotivna energija jugonostalgičara i svih onih koji, hladne glave i bez zadrške, veruju da je njeno postojanje i razumno i neminovno. Evropi je jednostavno stalo da "njena priča" bude uspešna. Na gotovo horsko upozorenje da je samo pitanje vremena kad će se nova zajednica raspasti, ekspert iz Inicijative za evropsku stabilnost Gerald Kraus konstatuje: "Mislim da će se žestoko boriti za svoj opstanak!"