Vodio sam tešku bitku sa kičom

Kad sam bio mlad naslikao sam 70 dela koja bih voleo da mogu danas da ponovim. Sačuvao sam ih svega tri. Nešto nalik neoimpresionistima. I sam sam bio začuđen, a i Olja Ivanjicki i Leonid Šejka, kad su ih videli. Bio sam jadan i bedan, živeo od ničega. Oni su hteli da ja te slike pokazujem, a ja ih slušao dok nisam shvatio da ne pripadam njihovoj „Medijali“. Oni su sledili evropske tokove, Pikasa, Braka, a ja nešto svoje… Reči su Koste Bradića na početku razgovora za „Blic“, a povodom upravo otvorene izložbe „Božićnog ciklusa“ u galeriji „Progres“. Više od pola veka karijere, a nijedna nagrada u zemlji…

- Jedinu nagradu koju sam ovde dobio bila je od Alekseja Drugog, patrijarha ruskog i cele Rusije. Uradio sam Aleksandra Nevskog za Gorbačova, onda kad ga je Milić od Mačve naslikao u opancima, ali kako nisam mogao da mu priđem, ostade kod mene. Dođe ruski patrijarh i pozovu me u našu patrijaršiju na prijem. Ponesem sliku, onako iza leđa da se ne vidi, poklonim je gostu, kad mi priđe jedan sveštenik, upita jesam li ja taj hudožnik, i zamoli da priđem patrijarhu. Dobih jaje - simbol ruske pravoslavne crkve.

U Italiji, međutim, bolje prolazite kad je o nagradama reč. Čak tri puta dodeljuju vam je na istom festivalu, u umbrijskom gradiću Gubio…

- Bio sam kod prijatelja u Rimu koji mi je rekao da ima pravo jednog umetnika da pozove na taj međunarodni festival. Nekako mi ovde dadoše novac da otputujem, a Boško Karanović i Stojan Čelić me ispatiše rečima: „Pa donesi prvu nagradu i reci im da ubuduće poziv šalju na ULUS“. Stigoh uveče u grad na brdu, pod zvezdanim septembarskim nebom, a na vrhu svetli krst. Pade mi na pamet da to naslikam. Drugu sliku uradih sa sunčanim satom koji sam ugledao na zvoniku. I legoh da spavam. Ujutru mi kažu da sam dobio prvu nagradu. Toliko puta su mi u Srbiji obećavali nagradu, a nikad mi nijednu nisu dali, da sam digao ruke. Ali, bubica mi uđe u glavu. Proverim. Stvarno. Nisam verovao dok nisam čuo da ministar izgovora moje ime...

Posrećilo vam se u Rimu, četiri godine.

- Jedna Amerikanka otvori galeriju „Medison avenija 63“ i pokupova sve italijanske asove. Kažem Dragošu Kalajiću koga tek što sam upoznao, da bih ja kod nje. On odmahnu glavom: „Gde ćeš ti međi njih.“ Ipak, stavim sliku pod mišku u zaputih se. Sekretar me odbi, ali gazdarica me zaustavi da vidi i reče: „Vi ste u mojoj ergeli“. Naruči mi sedam slika da ih za Božić pokloni premijeru, ministrima, ambasadorima… Kad su italijanski slikari videli šta ja radim, hteli su samnom da se menjaju, ali ja nisam mogao. Njihove mi se nisu dopadale. Da sam znao ko će oni biti, danas bih bio bogat čovek!

To je vreme početka konceptualizma, zar ne?

- Figuracija je još dominirala, a koncept se probijao. Pojavljuju se prvi hipici, Italijani ih se groze. Živeo sam u najlepše vreme u Italiji, kad su se poštovale ličnosti, kad se znalo ko je ko.

Kažete da ste slično prošli potom i u Parizu.

- Jedva sakupim pare za spavaća kola u prvoj klasi. Kušeta u drugoj tada nije bilo. Imao sam dva kofera. Jedan pun slika, drugi hrane - domaćih kobasica koje je sjajno pravio moj otac. Samnom u kupeu neki gospodin. Dođe vreme da se prezalogaji. Ponudim gaspodina i započesmo razgovor. Bio je to naš diplomata Zdenko Rajh. Kad ču da sam slikar, zatraži da otvorim drugi kofer. Dopadoše mu se moje slike i dade mi vizit kartu Andre Bretona. U Parizu velika izložba nadrealista. Pravi trenutak. Nadrealisti su hteli da ja uđem u pokret…

Šta vas je odbilo od nadrealista?

- Njihova izložba za mene je bila pornogafija u najgorem smislu: na samom ulazu neka forma koja simbolizuje odnos žene i čoveka; izložbu otvara gola žena po kojoj je poređano voće; jedna Induskinja izlaže ogromnu skulpturu u vidu penisa sa crnim špenadlama… Ja, patrijarhalnog vaspitanja, sa Juga, postideh se.

Ipak ste se zadržali i u Parizu?

- Jesam. Sretnem Pavla Tikvickog koji je čuvao mačke nekom francuskom kritičaru. On je uzeo da mu pokaže te moje prve radove u znaku lirske apstrakcije. I dobih preporuku za čuvenu galeriju „Furstenberg“ koju je držala Bretonova žena. Sa slikama u džaku odemo kod nje. Jedva nas pogleda, ali na slikama se zadrža. Pita koliko ih još imam. Kažem: tridesetak, u hotelu. Odmah pozva taksi i odosmo po njih… Ali, avaj, ona dobi instrukcije da me odbije. U Parizu ostadoh kod prijateljice čiji je muž bio štampar, i nađoh drugu galeriju. Fini ljudi, pomogli mi i katalog da napravim.

Vaša je tehnika specifična. Ne radite četkom nego?

- Do tehnike grebanja, odnosno rada sa iglom došao sam nakon dvogodišnje krize. Počeh da crtam pod uticajem muzike, jer sam često išao na koncerte. Nekakvo talasanje, prosto da iz svojih nerava isteram muku. Kad sam hteo da pređem na platno, četkom nisam mogao crtež da izvučem. Kum me zamoli da mu napravim kopiju Van Ajkovog „Ratnika“ za njegovu sobu oružja. Kad vide kako se mučim, posavetova me da uzmem iglu. Sad je to rutina. Ali, ne radim jednu sliku iz cuga. Kao arheolog sam...

Prezviter Skliris Stamatis videvši vaše slike na izložbi „Medijale“ rekao je da vi ne slikate već osvetljavate. Zašto?

- Zato što zaista tom jednom dlakom, ali čeličnom, grebem do boje, a boja je svetlost.

Da li vas to grebanje zanese?

- I to je moguće. Do te mere da se može skrenuti u kič.

Kada ste počeli da se bavite temama Prve pričesti, Carice nebeske, serafimima…?

- Nisam nikad bio protiv crkve, ali do sedamdesetih nisam bio vernik. Onda sam sebi rekao da ću pokušati da sledim moje dedove i, ako naiđem na nešto loše - izaćiću. Upoznao sam oca Justina, Amfilohija, Irineja, Artemija i počeo je moj drugi život.

Sudara li se vaše verovanje sa slikanjem?

- Neminovno. Smisao i veličina vere je iznad estetike. Moram estetiku da podredim duhovnosti. Da duhvnost bude jača od estetike, ali da je sadrži.

Kolebate se?

- A kako i ne bi kad je estetika kolebljiva, što se i pokazalo. Estetika počinje da biva ružna. Čitav svet počinje da veliča ružnu estetiku. Za mene to znači da estetika nema težinu, nema postavku, jačinu da se održi. A hrišćanstvo je nešto drugo. Svako od nas se usmerava prema vrednostima koje sam odredi. Neko ka novcu, neko ka politici. Ja sam se opredelio za hrišćanske vrednosti, a kako njih u slikarstvu pokazati…

Mnogi to danas pokušavaju, ali…

- Da. Uglavnom ispade nešto falš. Takva slika mora da ima likovne kvalitete, umetničku težinu i koncepciju hrišćansku.

Ako ih nema?

- Ako su ove tri stavke labave, onda je reč o kiču. I sam sam vodio tu bitku.