Krigla puna trotila

Osama bin Laden, možda živ, možda mrtav, drži zapadni svet u velikom strahu. Njegovi naslednici i njegovi sledbenici imaju na raspolaganju sve mogućnosti za napad. Na bilo koga i bilo gde. Tako se i neostvarena spektakularna akcija na prekomorske letilice ipak nekako dogodila. Rezultat je planetarna distribucija užasa, ona nepodnošljiva tenzija pred udar. A to je i smisao terorizma, on se ostvaruje u najgorim sećanjima i još gorim iščekivanjima. U času razaranja nastaje katarza i medijsko-politička upotreba očaja.

Bez medijske podrške i stalne gladi za senzacijama, terorizam bi praktično bio mrtav. Ali, on se ne može ignorisati, i tako nastaje nezaustavljivi i bezumni perpetuum mobile nasilja.

Šta se, u stvari, dogodilo u Londonu? Navodno je policija sprečila terorističku grupu da reprizira 11. septembar 2001. To bi mogla da bude dobra vest, uteha za putnike koji su u poslednji čas izbegli sudbinu žrtve. Ako je suština informacije pouzdana, to bi značilo da i ekstremno fanatični udari mogu biti odbranjivi. Ali, samo „u fazi obaveštajne preventive”, dakle kada akcija još nije započela.

To ponovo dokazuje da jezgro antiterorističke borbe ne čine specijalci i njihova skupa oprema, nego dobri analitičari. Dakle, informacije koje stižu na kritično mesto pre fanatika. To je mnogo teže nego potrovati 20 Čečena i pola publike u moskovskom pozorištu.

Akcije specijalaca su uvek poslednji korak, i one su po pravilu nesavršene. Zato što terorističke grupe imaju presudnu inicijativu. U tim okolnostima lakše je ubijati nego to sprečavati ubijanjem. Rezultat filozofije prepada na „osetljivu materiju talaca” jeste Beslan i pakao sa stotinama mrtve dece, sa pogubljenom čitavom školom.

Britanski policajci su se sreli sa netipičnim eksplozivom. Ekspert za tu oblast rekao nam je da je verovatno reč o aerosolnim brizantnim supstancama, u tečnom agregatnom stanju. Tečni eksploziv, i do dvanaest puta razorniji od trotila, korišćen je u zločinu NATO nad Srbijom, 1999. godine. Moderni teroristi, tako, ne moraju više da nose oko pojasa šipke trinitrotoluola ili plastično testo, razne fitilje, gajtane i detonatore.

Ali, nije moguće „tečnu paklenu mašinu” vući u flaši koka-kole, kako je to probao da objasni neki priručni ekspert. Ta kombinacija nipošto nije obično „mućkanje”, jer stvar naprosto ne puca tako. Aerosolni eksploziv ima nekoliko (tečnih) komponenata, koje su, svaka za sebe apsolutno benigne. Skoro blagotvorne, bez mirisa, ukusa i boje, lišene bilo kakve toksičnosti.

Sve se to mora smešati u strogo određenoj razmeri, uz, na primer, hemijski detonator, koji se teško otkriva klasičnim indikatorima. Sprave osetljive na hemijske sastave, (ko ih ima) dižu halabuku pre svega na žensku kozmetiku, na boje, lakove i lekove, i tu se ne zna šta bi moglo da se aktivira.

Dakle, teško je napraviti bombu za rušenje aviona od proizvoljnog tečnog bućkuriša, pa je uzbudljiva verzija britanske policije u tom delu priče uglavnom neuverljiva. Ako bi se ona izvela do kraja, smerni putnik ne bi smeo da u aeroplan unese bilo šta, osim sebe u čednoj Adamovoj garderobi.

I ovde stižemo do ključnog pitanja: koliko je londonska leteća drama proizvod paranoje u čitavoj zapadnoj hemisferi? Koliko je ona deo političke projekcije, filozofija oproštaja za svako državno nasilje u budućnosti?

Ako zasad odbacimo fantastičnu hipotezu o tome da je Amerika 2001. izvršila ciljno samoranjavanje, londonski slučaj očito godi imperijalnoj osovini Buš–Bler. Zapadu je očajnički bio potreban jedan elegantan antiteroristički uspeh, bez žrtava na svojoj strani, bez nasilja, ruševina, poniženja i bez sumnje. Bler je na odmoru i nije se vraćao da se na licu mesta uveri u potencijalnu razornost paklene vodice.

Buš je na svom radnom mestu, i odatle je zapretio „islamskim zločincima”. Tako je svet duboko zakoračio u potpuno novu koncepciju rata, jedan sukob civilizacija koji će svim silama proizvoditi nasilje: teror protiv terorizma, a onda će Al kaida, kao violentni simbol antikrstaškog pohoda, uzvraćati udarac.

Nema sumnje da tek slede strašni teroristički udari, i pohodi najmoćnijih sila protiv država koje nose islamski fanatizam kao mogući izlaz iz spirale ubijanja i razaranja. Ali, teško je očekivati da će napadi biti izvedeni tekućinom  koja obara (ili jesi lav, ili nisi)!

„Treba se plašiti hemije, biologije i atoma!“ – kaže jedan teoretičar nasilja. Ali, ovo je doba koka-kole, i zna se da ta mrka tekućina nije sasvim bezopasna. Ovo je rat u kome nema fronta i pozadine. Samo ljudsko tkivo i ljudska dobra za kidanje i razaranje.