Razlaz u Ženevi

Pod imenom GATT (Generalni sporazum o trgovini i carinama) osnovale su je 23 zemlje 1. januara 1948. godine, mada je još od 1944. godine, u okviru Bretonvudskog sporazuma postojalo nešto nalik, pod imenom ITO (Internacionalna trgovinska organizacija), kao uočena potreba da se posle Drugog svetskog rata počne sa ukidanjem protekcionističke politike.

Pod imenom STO (WTO) postoji od 1995. godine, kada je na završetku Urugvajske runde, osme po redu, umesto kraha, proklamovana promena.

Organizacija danas broji 149 zemalja članica i u toku je 9. runda, koja nosi naziv po skupu u glavnom gradu Katara - Dohi. Tek posle ovog istorijskog uvoda možemo reći da je, pretprošlog ponedeljka, aktuelni generalni sekretar Paskal Lami proklamovao prekid sadašnjih pregovora i odlaganje na neodređeno vreme.

Ovaj sadašnji prekid ne bi uzbuđivao mnogo da nije došlo do jasnog opadanja uloge OUN i većine svetskih orgnizacija. Nije samo u tome problem. Na samitu G8 u Sankt Peterburgu, američki predsednik Buš je javno rekao i potpisao da će preduzeti mere za smanjivanje subvencija američkoj poljoprivredi, a onda se na sastanku u Ženevi - gde su EU, SAD, Japan, Brazil, Indija i Australija trebalo da pripreme platformu za dalje pregovaranje oko smanjivanja carina - američka delegacija počela da ponaša kao Jović iz onog vica: “Koji medved?”.

Jednostavno, ona nije prihvatila izjavu svog predsednika kao impuls za pregovore. Amerika, za sada, ne želi da prihvati ništa što bi moglo da ugrozi interese nekog od njenih moćnih lobija. U novembru Amerikanci izlaze na (polu)izbore i svaki glas je dragocen za republikansku administraciju, koja očekuje da može izgubiti većinu.

Dodatna je nevolja to što u junu iduće godine ističe “fast track” - zakon kojim je Kongres ovalstio predsednika da pregovara i potpisuje međunarodne trgovinske ugovore, kako bi se ubrzala procedura. Isuviše je kratko vreme od 6-7 meseci da bi se uradilo nešto u okviru WTO, čija je procedura neverovatno spora, čak i kad nema opstrukcija.

Dakle, nije paničenje ako se pretpostavi da od smanjenja subvencija američkoj poljoprivredi, liberalizovanja svetskog poljoprivrednog tržišta i nastavka pregovora u okviru Doha runde, nema ništa sve do ustoličenja novog predsednika 2009. godine. Skeptici prognoziraju da će tada, umesto nastavka pregovora, biti konačno obznanjen kraj WTO. Koliko god to izgledalo preterano, nije i bez osnova.

Amerika je oduvek, a posebno pod sadašnjom administracijom, najliberalnija zemlja na svetu, ali samo kada to odgovara njenim interesima. Sadašnje odbijanje da se snižavaju subvencije ponajviše pogađa Evropu, što je bez uvijanja stavljeno do znanja. Njoj preostaje samo da se ili zatvori u svoju teritoriju ili da pređe na bilateralne pregovore sa partnerima.

I jedno i drugo znači “ogoljivanje” Evrope od njenih brojnih, pretežno malih, zemalja saveznika u okviru STO i gubitak njenog liberalističkog lobija u okviru te organizacije. Evropskoj uniji je trebalo dosta vremena i bolnih unutrašnjih reformi da bi razbila mit o “Evropi tvrđavi”. Tek nakon što je postala predvodnik u borbi protiv subvencija, odrezane su joj ionako klimave noge.

Pravljenje bilateralnih sporazuma sa Kinom, Indijom i Brazilom ima prilično male izglede na uspeh. Treba imati u vidu da će takva situacija ponovo osnažiti evropske unutrašnje moćne lobije i time dovesti neminovno do protekcionističkog preporoda. U isto vreme, njeni partneri u bileteralnim pregovorima (pre svih, Kina i Brazil) pritiskaće svim silama da iznude povoljnije uslove pristupa na evropsko tržište, znajući da je popustljiva i nesložna Evropa podložnija njihovim pritiscima nego Amerika.

Ako je sa Evropom takva situacija, lako je zaključiti šta tek čeka male i siromašne zemlje, nesposobne da se bilateralno suprotstave svetskim gigantima.

Evropski pregovarač Piter Mendelson služio se upravo tim argumentom, videći svoj interes u zajednici sa “malima” kojima je prodor na svetsko tržište jedini put za izlazak iz bede. Ako Evropa bude trpela zbog prekida pregovora, Afrika i dobar deo Azije - naročito mali proizvođači pirinča i južnog voća - pašće ponovo u zagrljaj multinacionalnih kompanija koje ne poznaju pojmove kao što su širokogrudost i svetska stabilnost.

Njihovi profiti omogućiće im da pokazuju “milosrđe” deleći hranu kao pomoć svetskoj sirotinji, umesto da joj otvore tržište da se na njemu pokaže i približava drugima.

Krene li se tim putem - a izgleda prilično izvestan - za par godina počeće opet serije međunarodnih konferencija o tome kako pomoći onima što žive sa prihodima manjim od jednog dolara na dan. Mnogo bi nas obradovalo da se ovakva prognoza pokaže pogrešnom.