Podsticanje izokola

Odluka Vlade Srbije da potencijalnim stranim investitorima ponudi finansijski podsticaj po svakom otvorenom radnom mestu predstavlja jedan od retkih poteza koji neće pretrpeti kritiku. Vlada planira da investitorima koji se odluče za grinfild investiciju dotira od dve do deset hiljada evra za svakog zaposlenog. Za pravu procenu delotvornosti te mere treba ostaviti vremena, ali valja reći da u zemlji koja privlači tek 1,5 milijardi evra investicija godišnje ovakav potez svakako predstavlja korak napred. Ipak, očigledno je da "veliki igrači", koje zaista želimo u Srbiji, na ovo ne padaju.

Tako nešto može se posredno zaključiti i iz izjave ministra finansija Mlađana Dinkića da je Irska, na početku svog reformskog puta, za istu namenu opredelila 30.000 evra po radnom mestu. To bi valjda trebalo da znači da sa ovim iznosima od "irskog investicionog čuda" u Srbiji neće biti ništa. Međutim, činjenica da za stotinu zaposlenih mogu dobiti milion evra, svakako će oživeti jednu pomalo zaboravljenu grupu - domaće investitore. Procenjuje se da će upravo oni biti najveći korisnici Uredbe. Osim toga, specijalne pogodnosti za investicije u manje razvijenim regijama Srbije pravi su potez za oživljavanje Babušnice, Lebana, Dimitrovgrada... gde je minimalac od 8.800 dinara, na koji se Beograđani nehajno osvrću šalom "ko od toga može da živi", nažalost dobra plata.

Za velike je potrebno mnogo više. U borbi za njihovo privlačenje kod nas očigledno se krenulo od repa, umesto od glave. Promocija vladine Uredbe ponovo je pokazala da se strani investitori privlače nekako izokola. Podsticanje zapošljavanja kroz finansijska davanja, skraćivanje i pojednostavljivanje procedure za osnivanje preduzeća ili najniži porez na dobit ništa su naspram potrebe investitora da kupe zemljište na kojem će postaviti grinfild investiciju. Sve podsticajne mere ostaju gotovo mrtvo slovo na papiru, jer taj problem broj 1 i dalje živi u Ustavu Srbije za koji se ne zna kada će biti promenjen.

Privlačenje firmi iz grupe Forčn 500 zahteva i mnogo veća odricanja države. Česi su, recimo, za dolazak Hjundaija pristali da izgrade prugu do grada u susednoj Slovačkoj u kojoj je fabrika automobila KIA (u vlasništvu Hjundaija), a našim vlastima trebalo je više godina da za US Steel naprave prugu od Smedereva do Dunava (!). Podatak da je Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom donedavno izdavalo 90 i kusur različitih dozvola za investitore ne može služiti kao anegdota, jer je podatak ipak za brigu. Zato je i nedavno najavljeno uvođenje van stop šopa (šaltera na kojem će investitori dobijati sve dozvole) još jedan dobro uklopljen komadić slagalice koju sve tri vlade od 2000. pokušavaju da sklope zarad boljeg sutra građana Srbije.