Nezadovoljni, uplašeni, besni

Politički ekstremizam odlikuje fanatična uverenost da je njegova vlastita politika jedino ispravna, a da su ostale lažne, te da bi zastupnike drugih političkih opcija trebalo svim sredstvima privoleti na prihvatanje jedne jedine ideološke istine. Ili ih, u ime uzvišenog cilja (nacija, klasa, partija), istrebiti sa lica zemlje. Ideološki ekstremizam, uprkos njegovim često makar deklarativno uzvišenim ciljevima (,,novi čovek“, ,,pravedno društvo“), po pravilu se ispoljava u vidu netolerantnog i nasilnog ponašanja (od diskriminacije, preko progona, sve do genocida). Videli smo tokom istorije, a posebno drastično u prošlom veku, kuda vodi isključivost i netrpeljivost u političkom životu. Ekstremizam počinje satanizovanjem političkog neistomišljenika, a završava se – istrebljenjem!

Rana psihološka istraživanja (From, Maslov, Adorno) pokazala su da je desničarski politički ekstremizam u vidu nacionalsocijalizma povezan s autoritarnim tipom ličnosti (potisnuta agresivnost, obožavanje moći, grupni narcizam, kruto mišljenje). Kasnija istraživanja (Rokič), međutim, otkrivaju da istu psihološku osnovu imaju različiti vidovi političkog ekstremizma, kako levi tako i desni, poput komunizma, fašizma ili verskog fundamentalizma. Njih karakteriše, pre svega, poseban način dogmatskog mišljenja. Ekstremisti su netolerantne, agresivne i autoritarne osobe (u smislu ,,opšte autoritarnosti“, a ne samo ,,desne“).

Psihološku sklonost ekstremizmu u srpskom narodu zapazio je još klasik naše etnopsihologije Vladimir Dvorniković. ,,Jugoslovenski čovek, po svojim duševnim dispozicijama, politički je ekstremist. Krilatica koja će njega da pokrene ima da bude određena i krajnje zaoštrena, pre svega slična bojnom pokliču, kadra da u njemu oživi i podigne ogorčenog borca. Što god je umereno, kompromisno, racionalizovano, ne može da razigra njegov politički temperament ili uopšte da podstakne njegovo dublje interesovanje“, zapaža naš etnopsiholog u svojoj Karakterologiji Jugoslovena (1990). Empirijsko istraživanje autoritarnosti (Rot, Havelka, 1973) izvedeno kod nas (na uzorku srednjoškolske omladine) potvrđuje ovu ocenu jer otkriva izuzetno visoku autoritarnost (najviši skor u svetu na Adornovoj skali, čak veći nego kod američkih zatvorenika!). Ovaj rezultat zabrinjava, iako se može delimično objasniti metodološkim i kulturološkim razlozima.

Kakav je psihološki profil političkih ekstremista? Oni su, po pravilu, ljudi čije su potrebe i želje hronično osujećene. Izloženi stalnim životnim stresovima (nezaposlenost, loš ekonomski i socijalni položaj), ekstremisti često postaju nervozni, hronično nezadovoljni sobom, uplašeni i besni. A ovakvo stanje ispunjeno negativnim, otrovnim i destruktivnim emocijama, često vodi netrpeljivosti, mržnji i iskaljivanju gneva na marginalnim društvenim grupama (manjine, žene, deca, homoseksualci).

Ličnosti koje su nesigurne, nezadovoljne svojim životom, imaju izrazito osećanje manje vrednosti i nizak prag tolerancije. Pune su potisnutog besa, te na najmanju uvredu reaguju prekomernom agresijom.

Ekstremne političke stranke zadovoljavaju ovu čovekovu potrebu za agresivnošću i destruktivnošću. One smišljeno, planski podstiču agresivnost, pojačavaju je i usmeravaju u željenom pravcu, kako bi se ova potreba zadovoljila na društveno prihvatljiv način. Za ekstremiste je tipičan fenomen pomeranja agresivnosti (s pravog ali nedostupnog izvora frustracije, na društveno dopušteni objekat) i traženje ,,žrtvenog jarca” (neka nezaštićena grupa).

Mnogim ljudima su ,,potrebni neprijatelji da bi na njih usmerili frustracijsku agresiju. (...) Veoma je korisno da neko drugi bude odgovoran za moje neuspehe. Ponekad, jednostavno, najbliži ljudi na koje je frustracija usmerena, ponekad neki drugi koji su nam nanosili nepravdu, eksploatisali nas, varali, nisu nam dopuštali da raširimo krila i sl. Priznati da su krive naše vlastite mane znači izvršiti atentat na samog sebe. (...) S psihološke tačke gledišta, neprijatelj je dobar pronalazak u borbi za samoodržanje“, piše Kolakovski (2005).

Mnogi ljudi, a posebno ekstremisti, s lakoćom uopštavaju: ,,Crnci su zapalili ...“, ,,Jevreji su oteli ...“, ,,Srbi su poklali ...“. Oni izriču sudove zasnovane na predrasudi da su čitavi narodi ,,lenji“, ,,glupi“, ,,podmukli“ ili ,,genocidni“.

,,Zmijski jezik“, jezik mržnje, kritike, osude, neophodno je zameniti ,,jezikom saosećanja“, razumevanja i poštovanja, smatra Maršal Rozenberg (2003). Ovaj psiholog se umesto nasilja, koji promovišu predstavnici političkog ekstremizma, zalaže za jedan „nenasilni model komunikacije“.