Mislite na „dan posle“

Predsednik Fondacije braća Rokfeler Stiven Hajnc insistirao je na tome da njegovo predavanje polaznicima Fonda za političku izuzetnost u Beogradu, održano početkom nedelje, bude naslovljeno: „Budućnost Srbije: kritički osvrt prijatelja iz Amerike“. Time je želeo da pokaže da veoma dobro poznaje Srbe, a posle njegovog predavanja mnogi su stekli utisak da je u pogledu budućnosti Srbije bio optimističniji nego većina Srba.

Šta kod vas budi optimizam u pogledu budućnosti Srbije?

– Mislim da je neko ko živi izvan zemlje u prilici da možda realnije proceni situaciju u određenoj zemlji. Optimista sam zbog događaja iz 2000. godine, koji su ulili nadu u promene u ovoj zemlji, a druga stvar je to što su Srbi inteligentni, obrazovani i vredni ljudi, i što puno truda ulažu u budućnost svoje zemlje.

Obično uz pohvalu ide i neko „ali”. Koje je Vaše „ali”?

– U nekim slučajevima srpski građani, lokalne zajednice u ovoj zemlji, nemaju dovoljno informacija o određenim događajima da bi mogli da donesu pravi sud o onome što se u zemlji događa. Većina građana ove zemlje rukovodi se zdravim razumom i oni većinom žele ono što i drugi ljudi u drugim zemljama – da bolje žive.

Da li se srpski političari rukovode, kako kažete, zdravim razumom? Šta biste im savetovali?

– Morate biti jako obazrivi kada bilo kome dajete savete, ali bih ih svakako zamolio da razmisle o tome kako da pomognu građanima da shvate ova događanja do kojih će doći u 2006. godini i da vide da li će građani Srbije biti u boljoj poziciji ako su u potpunosti upoznati sa onim što se dešava ili ne.

Kako Vi vidite rešenje za budući status Kosova i Metohije?

– Ne želeći da se izjasnim za bilo koju od mogućih opcija, moram, ipak, da kažem da je realnost takva da će Kosovo i Metohija, vrlo verovatno, postati nezavisno. U tom smislu, treba se pozabaviti načinom na koji se može upravljati tim procesom, kako bi Srbi na Kosovu i Metohiji došli do zadovoljavajućeg statusa, kako bi njihove opštine imale široku samoupravu i kako bi iz Beograda imali dovoljno sredstava na raspolaganju.

Na koji bi način to moglo da se postigne?

– Prvo, uz više javne rasprave u kojoj bi bili angažovani i sami građani. Možda sam tu pristrasan, ali mislim da je jako važna uloga civilnog društva. Nevladine organizacije bi trebalo da organizuju debate, seminare, konferencije, kako bi se pripremili temelji za taj proces koji se odvija, ali i za taj dan posle donošenja odluke o konačnom statusu Kosova i Metohije. Mene brine što ni na srpskoj ni na albanskoj strani za sada nema priprema za taj dan posle.

Šta je najveća opasnost tog dana posle odluke o statusu Kosova i Metohije?

– Ako se svi ne budu uključili u taj proces, najveća opasnost je što će preživeti dva mita. Na strani kosmetskih Albanaca preživeće mit da će nezavisnost biti rešenje za sve njihove probleme – a neće. Sa srpske strane preživeće mit da nezavisnost Kosova i Metohije, ako do nje dođe – predstavlja kataklizmični ishod tih pregovora.

Da li kod srpskih političara primećujete podložnost tom mitu ili spremnost da se suoče sa rezultatom pregovora kakav god da bude?

– U Beogradu sam tek 24 časa, mada nekoliko puta godišnje dolazim u Srbiju, i sastao sam se sa nekoliko ljudi. Ne bi bilo lepo da sada pominjem njihova imena, ali rekao bih da oni predstavljaju jedan dobar presek lidera civilnog društva i uticajnih političara, koje bih mogao da opišem kao široki demokratski centar. Kod njih sam primetio sve veću svest o potrebi da se prihvati realnost takva kakva jeste i da se u tom smislu „proaktivno deluje“.

Da li ste im preneli neke poruke?

– Ne, ovde nisam došao da bih prenosio bilo kakve poruke. Ja sam im izneo neka svoja zapažanja, analize situacije, šta misli međunarodna zajednica; ali ni u kom slučaju nisam došao da prenosim bilo kakve poruke. Preneo sam, doduše, u ponedeljak svoju ličnu poruku polaznicima Fonda za političku izuzetnost.

Koliko ima istine u glasinama da će rešenje o budućem statusu Kosova i Metohije biti nametnuto, bez obzira na to da li će se Srbi složiti ili ne?

– To je svakako jedna od opcija i to veoma realna opcija, ali ne nužno neizbežna. Da li će biti neizbežna, zavisiće od same srpske pregovaračke strane.

Postoji li uopšte potez koji bi Beograd mogao da povuče, da bi izbegao nametanje rešenja?

– Prvo, moram da kažem da ne znam da li će uspeti da izbegnu neizbežnost takve opcije, ukoliko dođe do takvog razvoja događaja. Mislim da je nužno da srpska pregovaračka strana jasno artikuliše šta su njeni ciljevi, odnosno šta su prioriteti i šta su potrebe Srba, kako Srba na Kosovu i Metohiji, tako i Srba u centralnoj Srbiji. Da se na osnovu toga napravi veoma konkretan predlog i da se na tome energično insistira. Mislim da se to već sada dešava.

Zar nije predlog o 14 srpskih opština na Kosovu i Metohiji bio veoma konkretan, pa je i pored toga Albert Roan rekao da je on neprihvatljiv.

– Znam da je njegova prva reakcija bila negativna, ali ništa nije gotovo dok ne bude sasvim gotovo. U pregovaračkom procesu imate puno različitih pitanja o kojima raspravljate, predlog jedne strane obično se ne prihvati u potpunosti takav kakav jeste. Dakle, broj opština ostaje otvoreno pitanje, ovlašćenja koja će se na njih preneti, finansijska sredstva koja će tim opštinama biti na raspolaganju, iz kojih izvora, sve su to otvorena pitanja. Ali upravo se u pregovorima radi o tome da vi sa svojim predlozima insistirate na određenim rešenjima i trudite se da postignete dogovor. U tom smislu imate pragmatičan i emotivan pristup: možete se opredeliti za jedan ili drugi. Ukoliko imate previše emocija, to ne mora nužno biti dobro i mislim da u ovom procesu njih treba potisnuti, koliko god je moguće, da bi se došlo do najboljeg mogućeg rešenja dveju strana.

Deo međunarodne zajednice „ograničeni suverenitet“ smatra najizvesnijim oblikom budućeg statusa Kosmeta, ali za Beograd to je daleko od najboljeg mogućeg rešenja?

– Mislim da je upravo to ono što postoji danas. Očito je da se Kosovom i Metohijom danas ne upravlja iz Beograda. UNMIK ima poslednju reč, s tim što lokalne vlasti u pokrajini imaju sve veću ulogu. Ja mislim da ovakav model „ograničene suverenosti“ ili „uslovne nezavisnosti“, kako god to nazvali, nije dobar na dugi rok, jer previše problema ostavlja nerešenim.

Ipak, da li je moguće sve te probleme rešiti do kraja godine?

– Ne, sigurno ne sve. Neki problemi će biti rešeni, a rešavanje nekih će biti odloženo, ali to je u prirodi politike. Tako se stvari rešavaju.

Američki stav je da je Slobodan Milošević izgubio Kosmet. Međutim, Milošević je dobio Rezoluciju 1244 kojom se, makar na papiru, garantuje suverenitet Srbije na Kosmetu. Zašto bi sad srpska strana trebalo da pristane na manje od toga?

– Ja to apsolutno shvatam. Rezolucija SB UN 1244 je bila, možda ne savršeno, ali praktično rešenje u tom trenutku. Pri usvajanju te rezolucije SB je verovatno znao da to nije savršena rezolucija i da će ona biti promenjena u nekom trenutku.

Znači, trebalo bi da izgubimo i tu malu prednost?

– Ne bih to posmatrao na takav način. Mislim da je Rezolucija 1244 uvek percipirana kao privremeno rešenje. Niko u međunarodnoj zajednici nije želeo jednu dugoročnu, stalnu administraciju međunarodne zajednice u toj pokrajini, već su svi želeli da to bude ograničeno i oročeno.

Da ste političar u Srbiji, kako biste saopštili građanima da će Kosovo i Metohija postati nezavisni?

– Teško je bilo kome ko nije Srbin da odgovori na to pitanje. Smatram da ima srpskih političara koji bi možda bili spremni da kažu da treba da se usredsredimo kod takvog ishoda na prioritete: a to su bezbednost i zaštita Srba na Kosovu i Metohiji. Da sam na mestu srpskih političara, u slučaju takvog ishoda, insistirao bih na ekonomskom aspektu celog pitanja. Dakle, to je u interesu same Srbije. Ukoliko želimo da ispunimo sve standarde iz korpusa evropskih standarda na putu integracija ka EU i ako je Kosovo i Metohija faktor koji nas zadržava na tom putu, onda se usredsredimo na budućnost, bez obzira na to koliko je to bolno i koliko žalili zbog gubitka Kosova i Metohije.

Ali, kada pominjete finansijski aspekt, ne treba zaboraviti ni argument da je Srbija decenijama ulagala novac u privredu, obrazovanje, zdravstvo i druge oblasti na Kosmetu. Treba li sad to da otpiše kao propalu investiciju?

– Smatram da je taj ekonomski aspekt jako važan, bez obzira na ishod političkih pregovora o statusu Kosova i Metohije. Mislim da će ekonomija u svakom slučaju biti na dobitku, jer neće više biti te vrste prepreka za međusobnu ekonomsku prekograničnu saradnju i ulaganje u srpske opštine na Kosovu i Metohiji. Zapravo regionalni pristup u ekonomskom smislu pokrenuće čitav region napred.