Pogubno robovanje mitovima

Nagrade su u mom slučaju, da tako kažem, uhodane - rekao je reditelj Dejan Mijač u razgovoru za „Blic“ povodom nagrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta koja mu je uručena pre nekoliko dana.

Kaže da je još davnih dana, dok je kao vrlo mlad reditelj radio u Tuzli, dobio republičku nagradu. „Od tada, Bogu hvala, ne mogu se požaliti, nagrade me prate ceo život. Bile su vrlo važne u tom početnom dobu, skrenule su pažnju na mene. Pratile su me i kasnije kao već etabliranog reditelja. I, hvala na pitanju, navikao sam.“

S druge strane, u Srpskom Narodnom pozorištu, prekinuli ste rad na predstavi po delima „Osećaj brade“ i „Piti, pevati, plakati“ Ksenije Dragunskaje?

- Počeo sam da radim komad te mlade ruske autorke koja je tamošnja zvezda, poput Biljane Srbljanović kod nas. Reč je o vrlo zanimljivom tekstu, ali rizičnom za realizaciju. Nadam se da ćemo biti u mogućnosti da na jesen nastavimo.

Kažu, tehnički razlozi?

- Kad se pomenu tehnički razlozi, odnosno uslovi, misli se na to da previše tražimo, da se izmotavamo. Pokušaću to da objasnim kroz primer. Zamislite Boba Vilsona bez njegove tehnologije. Sve njegove priče bi dobrim delom pale u vodu jer je tehnologija bitan deo jezika kojim on pripoveda. Ova predstava bi morala da ima tu vrstu jezika. SNP je pozorište koje veoma loše stoji s celom tehnikom, slabo šta valjano funkcioniše.

Kome bi to valjalo staviti „na dušu“?

- Oni su i gradski, i pokrajinski, i republički. To je k’o u „Davidu Štrpcu“, ni Davidovi, ni carski, ni spahijski. Zbog toga su tu gde su. Ako imate pozorište koje je pre tridesetak godina bilo novo i od tada se nije ulagalo ništa - onda je to, otprilike, ko’ naši putevi. Ako ne budemo radili taj komad uradićemo neki drugi, tehnički manje zahtevan. Ali, bez obzira na tu predstavu njima predstoji značajna revitalizacija. Vidite šta je u Beogradu urađeno sa nekoliko pozorišta! To je opomena svima. Dolaze ljudi iz raznih sredina i za sve je to podsticaj. Jedino za nas nije, nego izaziva zavist i kritiku. Umesto da slede primer beogradske vlade, oni na nju bacaju drvlje i kamenje. Kao da ne žele da bilo šta bude na pristojnom nivou. Nedavno je u JDP-u prekinut i rad na Nušićevom komadu „Dr“ koji je trebalo da režira Jagoš Marković.

Jel’ to neka nova pošast?

- Ne mogu da govorim o o tom slučaju, jer mi nije dovoljno poznat. Ali ne bih rekao da je reč o pozorišnoj pošasti. Ja, recimo, u JDP-u imam započetih i nerealizovanih bar sedam, osam predstava. I to, pre svega, iz stvaralačkih razloga. Ima toga i kod pisaca i kod slikara, kod svih umetnika. Ne vidim u tome nikakvu tragediju.

Predstava koju ste započeli u SNP-u govori i o pogubnosti robovanja mitovima?

- To je vrlo interesantna priča o senzibilnom slikaru koji je otišao u rusku zabit da tamo slika to što vidi. To što vidi objašnjava ženi sa kojom je u ljubavnoj vezi; ona je, kritičar, pisac, probuđeni intelektualac. Objašnjava joj da ono što je inkorporirano u te slike, kao podstrek ili kao ideja, da se to zapravo i događa. Selo o kome je reč nalazi se na nekoj močvari koja se zbog vrućine zapali. Ljudi s druge strane močvare su potpuno inertni jer to je tamo preko, a zapravo je tu, prži im oči. Uprkos tome, njihova glavna preokupacija je da sačuvaju neko čudovište koje postoji u toj močvari. Tokom priče se jasno saznaje da je to čudovište zapravo mitološko biće koje je postalo ozbiljno mesto u njihovim životima, u njihovoj svesti, u stomacima. Na kraju oni naprave izvesnu pobunu i budu masakrirani braneći to mitsko čudovište.

Koliko mi danas i ovde branimo naše mitsko čudovište?

- Moglo bi se o tome govoriti. Ali meni ta ideološka asocijacija nije ključni motiv. Moj razlog leži u svežini tog jezika. Uzbuđuje me princip oživljavanja slike. A što se ideološkog nivoa tiče, valjalo bi da ljudi imaju malo aktivniji odnos prema stvarima, da i emotivno shvate o čemu se radi.

A kako gledate na snagu ili poziciju pozorišta u društvenim situacijama poput naše?

- Ne verujem u preveliku moć pozorišta u tom smislu, i ne bavim se njime sa uobraženjem da sam neki lučonoša, mesija. Jednostavno ja radim neke prizore koji su više od zabave, ali ne pretenduju na poučnost. Samo hoću da ljudima ponudim valjan razlog zašto da to gledaju, da im dam motiv za doživljaj ili odgovor zašto to doživljavaju.